Božji ljudi/VI Bekče
— ...Ha! Zort! — Utrči on i posred njih, prosjaka, upadne. — Trzajte se. Tamo... prosjačka vero, bre!
I počne da ih gura, rasteruje, dok on, u sredini, najbolje mesto ne zauzme.
Neki gunđaju. Slepci se povlače, sakati hvataju štaka, a neki mu, uzmičući se i prete:
— Bekče, miran. Miran da si, Bekče!
A on ih jednako gura od sebe. Što dalje da su od njega. I kad ih rastera da može on komotno, slobodno da sedi, ne dižući šajkaču s očiju i ne prestajući da grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se nad nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene: da mu udele... Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi. Čak kad neka njemu ne pruži, već do njega kome drugome prosjaku, on se izdiže, grabi joj iz ruku i meće u svoju torbu. A kad napuni torbu, odmah prestaje da prosi i diže se. Pa ono što mu je suviše u torbi, naročito parčad hleba od nepšenična brašna, ne dobro i masno umešenih pitâ, banicâ, on to izdvaja i daje. Deli oko sebe, međ prosjake, jednako grdeći ih:
— Na, na... — Baca im u krila, lica. — Nasiti se, prosjačka vero.
I, radostan, poskakujući, odjuri u varoš s onim što je naprosio, pevajući iz sveg glasa.
Obično ide u one mehane po čijim štalama spava. I tamo, ono što je naprosio, razdaje seljacima grdeći i njih, seljake.
— Na, bre... na, seljo... Uzmi, jedi... u tvom veku ovako što ubavo, meseno, nisi izeo... i nikad nećeš da izedeš... Jedi, seljo... — I sve što god je naprosio ređa pred seljake da jedu.
A seljaci ako mu za to koju rakiju plate — dobro, ako ne — ne traži. Samo ni tu ne ostaje. Opet odjuri dalje — po maalama, kućama da što posluša, iscepa drva, donese vode... A uvek veseo, s pesmom, nabijenom šajkačom do očiju, bos, razgolićenih grudi... Bio je lep čovek. Mlad, plav, koščata i izvijena lica s punom, kratkom bradom.
Svi su ga znali, a i voleli ga. Koliko puta bane u ma čiju kuću, i zatraži od domaćice:
— Rakije da mi dâš!
— Šta će ti rakija? Hleba da ti dam! — nudi ga domaćica.
— Hleb sama jedi! — odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: — Šta će mi hleb? Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi dâš.
Domaćica šta će? Dâ mu.
I tako od jedne do druge kuće, napije se. Ali tad ne ide kao drugi, ne zavlači se međ plotovima i ambarima da tamo spava, hrče, valja se onako pijan po prašini, već pevajući iz sveg glasa, kršeći se kao neki „ergen“, prolazi pored kuća najbogatijih i najlepših devojka i ide u najbolje mehane da tamo peva i igra. A to njegovo igranje — neko tresenje snagom, pocupkivanje, udaranje kolenima o pod, zemlju — toliko je, da kad bi drugi tako što uradio, nedelju dana ne bi se digao iz postelje, a njega ni znoj ne probije. Pa kad i mrak, noć padne, ni tada se ne umara ni smiruje. Onda ide iz varoši u krajnje, puste ulice, u njive, vinograde i tamo sam peva, luta...
I kad nije pijan opet luta. Naročito kad nastanu noći s punom, jakom mesečinom. Tada ne peva, već viče i igra, igra, spram mesečine. Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu u pravcu, u kom bi se nazirao kroz oblak, išao, lutao.
Ljudi, slušajući to njegovo pevanje i lutanje za mesečinom, govore:
— Bekče pijan peva.
— Hoće nešto da ga ’aloše, zlo snađe, Bog ga ne ubio! — Čudili bi se drugi ispunjeni strahom od tog njegovog pevanja i lutanja po pustim poljima za mesečinom.