Божје домаћинство / Господње присуство шестог дана

←←

Божје домаћинство Писац: Јакоб Лорбер

→→

Изворник »Die Haushaltung Gottes« (1852) под насловом »Божје домаћинство« превео Илија П. Петровић.

Господње присуство шестог дана

329

1 Прилично рано се оци дадоше на висину и слављаху и хваљаху Бога, пресветога Оца, Који их за ово кратко време толико бескрајно обогати. И сам Адам није недостајао, него штавише у друштву Абедама познатог и Еве беше један од првих на висини и благослови унаоколо све своје потомке.

2 А по свршетку славе и хвале упита Адам сву децу и рече им: "Шта велите, данас је дан распре, неће ли се данас обрести овде препирачи мудрости од Поднева, премишљачи од Вечери и сумњала од Поноћи?

3 До сада барем ниодкуда не видим никог да се приближава нашим домовима.

4 Заиста, ако данас нико не дође, онда ћу такво с моје стране сматрати једним од највећих чуда које нам је остало стално најсветијим видљивим присуством Јеховиним."

5 А Абедам познати сместа одговори на питање Адамово овако: "Чуј, честити оче, једва да је дан започео, зато не ликуј прерано.

6 Гле, наше мисли и наше речи као и наша дела нису нечујна – јер мој велики имењак може да се налази исто тако невидљив међу нама као што се још јуче међу нама налазио невидљиво.

7 А ако се радујете неком временском пробитку, гле, ту је Он при руци и одмах уништава за вас све чему се светски радујете.

8 Зато мислим да не треба клицати прерано – јер иначе ће вам баш данас послати на врат толико препирача да нећете с њима завршити ни данас, и уз то препираче најдовитљивије врсте који ништа не схватају, ништа не увиђају и отуд у свим својим изрекама хоће да имају пуно право.

9 А колико је пријатно разговарати с таквим стричевићима којима је камена глава и тучане груди, оци! то сам нажалост већ и сувише често осетио.

10 Зато мним да не кличете сувише рано, него место тога да замолите Њега, Господа сваке распре, да сваку ништавну распру за сва вечита времена држи на далеком одстојању и место тога да свима пружи праву светлост како би свака распра једном дошла крају.

11 Гле, драги оци, то је моје мишљење, које наравно нећу никоме да намећем а најмање вама оцима високе Средине.

12 Но да и кажем пошто већ једном говорим: Нико да се не дичи наставничком службом и нипошто да ликује при себи што га је Господ учинио учитељем и пророком – јер учитеља и пророка не воле, него у најбољу руку само поштују и страхују од њега.

13 А ја ту кажем: Абедам ће ту рећи "хвала лепо" на таквом одликовању ако мора да оскудева љубави. Зато хоћу прилично радо да будем учитељ љубави делатно. Али само ме остави што даље од расправе мудрости. И знао кроз Духа да ће Господ сутра учинити с целом земљом као што је прекјуче учинио тамо с оном гором на Истоку. Заиста, хтео бих да Га молим толико дуго да ме ослободи тога да такво објављујем људима, чиме бих ваљда будио њихову бојазан али сигурно не њихову љубав. – А ја мним да је и такво мудрост.

14 Брате Хеноше, кажем ти, ти си добио најтежу службу.

15 Заиста, да сам био на твоме месту, положио бих је три, јест, седам пута Господу пред ноге пре него што бих је прихватио.

16 Веруј ми, драги брате Хеноше, служба ће ти задати много посла; ти си сав саздан од саме љубави и проповедаћеш саму љубав, али тиме ћеш управо најмање уживати љубав за свога живота.

17 Јер нема разлике у томе бити учитељ мудрости или љубави пошто се у љубави налази највиша мудрост.

18 Тако ћеш уживати највеће поштовање, али ће те мало браће и сестара загрлити.

19 А мени је загрљај брата више, а и сестре, од највећег поштовања целог света."

20 Ту ућута Абедам; зачудише се пак сви његовој мудрости и Хенох пожури њему те рече:

21 Брате! Ти си говорио савршено; све то сада осећам живо у себи шта си говорио, али како томе доскочити?"

22 И Абедам му рече: "Брате, веруј ми, Он је међу нама, и ту се свему може лако помоћи; гле, имамо живо отворено око за Њега; то је наше срце.

23 Зато изнесимо Њему то што нас негде тишти само живо у срцу, и Он ће бити ту и стишати шта нас тишти.

24 Тако то мислим и верујем да је исправно.

25 Не мислиш ли ипак другачије?"

330

1 На то Хенох прибра мисли кратко време, па рече Абедаму: "Брате! Ти апсолутно нису у криву, но ипак верујем, што се тиче мог дела, да овде на свету заправо не стоји до угодности, него једино до воље Господње и истинске понизности наших срца.

2 Јер премда је истина да учитеља и пророка више поштују него што га воле, ипак је с друге стране опет истина да је баш тако више него други држан у границама понизности.

3 Јер то је сигурно да је љубав у суштини највиши степен дубоког поштовања оног што љубимо, од чега је онда оно такозвано поштовање службе само искра.

4 Јер оно што истински љубимо, за то идемо и у ватру; а оно што само поштујемо као службу, иза тога се обично кријемо ако би нпр. дошла нека опасност.

5 Зато велим, што се тиче мог дела, уколико би свети, прељубазни Отац једино хтео да нас постави за угодност, онда с Његове свемоћне стране не би требало ништа друго него да нас све заједно претвори у животиње, и сврха савршене угодности за нас била би тако једним ударцем постигнута; међутим Он, највиша и најсавршенија љубав и мудрост, с нама има, као што нам је Он Сам свима показао, вишу намеру осим једино неме угодности.

6 Зато нам је Он и објавио Своју вољу и свакоме дао службу љубави; а мањима још уз то и службицу мудрости.

7 Ако према томе као такви баш ни не бисмо имали да очекујемо толико љубави од наше браће и сестара као они између себе, онда то не чини нашу несрећу – јер у том случају онда имамо најлепшу прилику да их више љубимо и према томе поштујемо него они нас; а и то је Господња воља.

8 Шта је боље, усрећити или бити усрећен, дати или узети?

9 Зато опет велим да је само до нас како ствар прихватамо, да ли из истинске љубави према својој браћи пред Богом или судскослужбеном принудом, која је раније била удео свих нас. Онда сви ми можемо бити сасвим сигурни да Он, предобри Отац, нама дечици није свезао гвозден јарам на потиљак.

10 Останимо према томе презахвалног и понизног срца само за шта нас је Он позвао – јер у то сви ми можемо бити сигурни да нам Он, најчистија љубав и највиша мудрост, такву службу није дао на пропаст, него само на наше вечно добро и свих наших отаца, матера, браће и сестара; зато Њему једино сва љубав, сва слава и сва хвала од свих нас.

11 Гле, брате, то је моје мишљење. А пошто је већ данас дан распре и пошто се до сада још нису појавили свадљивци, онда можеш да се расправљаш са мном – јер ја нећу да будем непогрешив првосвештеник, него да и ја сваку реч брата погледам наспрам своје. Изузев ако би Дух Господњи говорио из мене, према Коме онда наше речи дашта нису ништа осим празног брбљања. Зато можеш сада да ми приговориш ако нешта имаш – јер то беху само моје речи."

12 А Абедам се код ове беседе Хенохове сасвим смете, паде му око врата, па коначно рече: "Јест, јест, драги брате, ти једино имаш сасвим савршено право. С тобом је Господ савршено. А ја сам свагда глуп из темеља. О како бих сада лепо могао да се растргнем од саме љутње на моју тврдокорну глупост.

13 Зар се у моме срцу никада неће сасвим разданити? – Само то ми сада реци, драги брате!

14 Не, не, несхватљиво је каквом мирноћом сам малочас испољио своју глупост и унеколико хтедох у својој неразумности да те спустим и да те поучим.

15 О – о – ја велики глупак! – Ја да учим Хеноха! – Брате, опрости ми, сиротом, глупом шмокљану!

16 Помисли само да сам говорио баш онако како сам разумео."

17 И Хенох му узврати: "О брате, буди миран. И твоја реч има добру подлогу, а моја је израсла из ње. Зато ће остати исто као и моја све до краја времена. Зато буди миран јер и учитељи и пророци су љубљени ако су по вољи Бога, Оца. Разумеш ли то?"

331

1 И Абедам узврати на то: "О да, драги брате Хеноше, итекако сада разумем.

2 Само што се тиче чувања моје раније беседе до краја времена, то ваљда имаш право утолико што су у Богу сачуване чак и све наше мисли и према томе сигурно и моја ранија беседа да је и одвећ била празна но што је ионако била. Али да се можда напише на камене плоче – то би било ипак мало превише да тражиш.

3 Ту баш не знам тачно шта си тиме хтео рећи. Зато ми апсолутно ни најмање неће шкодити ако ми о томе додаш неколико речица."

4 И Хенох му узврати и рече: "Кажем ти у имену Господњем: Не само твоја ранија беседа него и свака реч коју си сада рекао записаће се на каменим плочама! – Разумеш ли сада?"

5 И Абедам узврати: "Да, сада ми је сасвим јасно. Али сада сместа више ништа нећу рећи како ове празне којештарије мојих уста не би још више доспеле на камене плоче.

6 Али гле, тамо од вечери управо видим како нам се брзим кораком приближавају њих двојица. Тако ће се мој језик мало одморити, али тим више упослити моје уши.

7 Али то ме кришом мало радује да је моје предсказање ипак негде било тачно, наиме да због не појављивања расправљача изјутра рано не треба брзореко ликовати. Јер то су већ сигурно неки прилично жустри када тако хитро журе.

8 Али сада ни реч више јер готово да су већ ту."

9 И та два човека се хитрим корацима приближише оцима на висини и поздравише их одвећ са страхопоштовањем.

10 А Адам сместа иступи с навикнутим патријахалним судским службеним изразом лица и упита их на уобичајан начин: "Која размирица вас је нагнала овамо?"

11 И један од двојице узврати: "Оче Адаме, овај пут ћеш од нас на то питање тешко добити одговор из наших срца. Зато ћеш се овог пута већ морати прилагодити на друго питање – јер нас данас апсолутно никаква размирица не нагна овамо."

12 У тој прилици чак и Абедам примети себи самом, наиме говорећи: "Чини ми се да сам и ја моје предвиђање нешта прерано похвалио. О Господе, опрости ми моју свагда велику неразумност."

13 А Адам на ово испољење странца одмах испаде из своје улоге и више не знађаше шта да упита ову двојицу или иначе шта с њима да говори или да чини и зато позва себи Хеноха и упита га шта овде ваља чинити.

14 А Хенох рече: "Ништа до чекати – јер ако ова двојица имају неки разлог зашто су дошла код нас, онда ће нам га обзнанити на време. А ако немају никакав други осим јединио тај да нас виде, онда ће се ваљда опет окренути када се нагледају нас.

15 Зато увек треба да смо без бриге зашто ово, зашто оно. Него сва наша брига нека је усмерена на Оног Који је још јуче пресвето ходио међу нама.

16 Гле, једино такво је свима нама нужно, а за све друго ће се већ постарати прељубазни, свети Отац.

17 Зато можеш ти, оче Адаме, да будеш сасвим спокојан, и према томе оставимо све старе безначајне службене образце – јер Он нам је свима дао нов образац, наиме најдивнији образац љубави. Останимо код тог и у њему сада и вечно, амин."

332

1 Те речи Хенохове смирише сасвим Адама. А странац, који је већ раније говорио, ступи сада до Хеноха и рече му:

2 "Хеноше, твоје речи ми се свиђају, ти си истински учитељ и пророк – јер ти проповедаш љубав.

3 Љубав је и разлог који ме је, и као што видиш, и још једног брата довео овамо.

4 Јер нећемо да се расправљамо пред вама који сте се испунили духом љубави, него управо духа љубави хоћемо у вама да истражимо као да нам је стран. И када га истражимо, нећемо да вам га узмемо, него – у свем изобиљу као што је у вама – да оставимо.

5 Гле, то је разлог зашто смо дошли овамо. – А и сунце излази и залази, чиме настаје дан и ноћ на земљи. Али на самом сунцу, које је кудикамо већи свет од земље, нема ноћи будући да је сунце посве светлост.

6 Исто тако изгледа да је случај са човеком, ако није сасвим и скроз испитан у својој љубави, да је попут планете на коме буде час дан, час опет ноћ.

7 А када буде испитан у своме срцу онда срце постаје сунцем, па тако надаље више не бива ноћи у његовој души.

8 Исто тако младожења истражује своју невесту, онда и она младожењу. Тако њихова љубав бива све светлија зато што се све више и више препознају па затим и све срдачније љубе.

9 Па када се њихова љубав сасвим разгори, онда се обухватају, за вечно сасвим и скроз просветљени, пошто се препознају и у том спознању се тек сасвим узајамно допадају једно другом.

10 Зато хајде да се тако узајамно испитамо како би наша љубав постала савршеном."

11 Ту Абедам цимну Хеноха и рече: "Брате, како ћу ја у мојој домовини изгледати као учитељ када тамо има тако посве мудрих људи?

12 Јер дозволи ми, наспрам овога се нас двојица налазимо у прашини. Не, мени је несхватљиво откуд ови узеше такву мудрост."

13 А Хенох рече: "Абедаме, само буди миран – јер ту ће још испасти нешта несхватљивије – јер ова двојица ми се свиђају одвећ добро. Разумеш ли то?"

333

1 Након што Абедам и Хенох приметише ово један другом, обрати се страни говорник опет Хеноху и упита га:

2 "Чуј, драги Хеноше, који си постављен првосвештеником Господњим, ја и овај брат ту поред мене нисмо сагласни у једној ствари. То јест ми нисмо несагласни можда у срцу, него само мало у светлости. А пошто си ти углавном као главни слуга од Господа обдарен светлошћу услед твоје љубави према Њему, и из ње према свој браћи, обзнани нам расветлујући у чему смо несагласни.

3 Ово је тачка која нас у светлости раздваја: Ја кажем у себи да и суђени човек живи, али он живи принудним животом, док слободни, несуђени човек живи апсолутним непринудним животом.

4 И тако је суђен живот – живот греха, а несуђен живот – живот љубави. Према томе ни нема смрти, него само разлика живота.

5 Гле, такво кажем ја у себи. Брат пак каже:

6 Суђен живот посве није живот, него само права правцата смрт, јер суђен живот сасвим је налик баченом камену, који, истина, такође лети кроз ваздух попут птице, но само толико колико га носи хитац; а кад престане сила хитца, одмах опет пада савршено мртав на земљу, док се птица може слободна кретати на све стране.

7 Јест, он још додаје: Претпоставимо да је камен бачен тако силно да се вечно мора кретати у бесконачном простору. Онда се поставља питање да ли камен услед таквог вечног лета живи или је ипак сам по себи савршено мртав? –

8 Гле, драги Хеноше, то је према томе наш процеп светлости којег би могао да нам поправиш, али тако да свакоме од нас буде савршено јасно што ћеш нам речи."

9 Ту Хенох размишљаше у своме срцу и после дуже потраге не нађе одговор, јер како провери једну реченицу, нађе је сасвим тачном; и како то учини и с другом, то опет и та беше без приговора тачна. Тако он упркос сваком размишљању и упоређивању не нађе одговор.

10 И када се као и увек у таквим приликама обрати Јехови у љубави свога срца, такође ту звучаше да су тачне и једна и друга реченица.

11 Отуд се Хенох још и веома смете и не снађе се ни са једним решењем.

12 Странац мирно ишчекиваше одговор који се не хтеде појавити; а Абедам повуче Хеноха и рече му сасвим кришом: "Брате Хеноше! – Ако узвишени Абедам током Свог боравка међу нама није хтео да нас насанка додељеним службама, онда се ја не звао Абедам глупи.

13 Узми само ову двојицу – још и од Вечери, а ја као наводно најпробуђенији вођа међу њима.

14 Пола таквог питања већ је за мене при свој мојој наводној пробуђености више него довољно да мојој очајној мудрости запуши уста за сва вечита времена.

15 Предпоставимо случај да су се обратили мени с овима двама пресудним питањима, о Господе! шта би било са мном једним удрацем? – Заиста, свенуо бих као прљава кап воде када падне у огањ сунца.

16 А мене је, као што си сам чуо, поставио главним вођом за овај мој братски народ Вечери.

17 Брате! – Ако то не значи насанкати, онда ја код моје сироте душе не знам како учинити и извести свом снагом још више некога насанкати.

18 Он нам је чешће рекао: Све је до љубави; из љубави све да захватамо.

19 Брате, ја љубим и љубио сам Бога свагда из све своје снаге и све људе бих ваљано угризао из љубави, а ипак сам при томе толико глупав колико уопште неко може да буде глупав.

20 Шта ти кажеш на то? – Верујем кришом код себе да нам је свима Јехова у Абедаму дао нов камен провере на којем треба да проверимо нашу чврстоћу – јер иначе би ми моја стална глупост при мом занимању била необјашњивија од звезде која још никада није изишла. Шта велиш ти, драги брате, у том погледу?"

21 Ту се Хенох нађе у још већем шкрипцу и на крају не знаде шта да каже осим само мало речи:

22 "Брате, веруј ми, ти си у својој простоти сретнији од мене код све моје предпостављене мудрости.

23 Зато и хоћу једино да објављујем љубав, а такве смицалице мудрост свагда хоћу да пропустим непримећено.

24 Јер овде у ове две реченице у основи свако има право; а ипак између њих постоји знатна разлика; али како је учинити јасном, то је друго питање.

25 Шта је принуђен живот, а шта наспрам тога смрт?

26 Ту одлуку одложимо за боље време. Зато ћемо ову двојицу тиме и отправити – јер оно шта не разумем, о томе ни не могу да говорим. Ти ме разумеш?"

334

1 Пошто је странац пак већ чекао прилично време и још увек не доби одговора, опет се обрати Хеноху и упита га: "Хеноше, држиш ли ме невредним одговора када тако ћутиш и нећеш да ми кажеш да или не, или још увек у себи ниси нашао решење?

2 Зато те молим да ми или даш одговор или да ме упутиш негде другде – јер стало ми је до тога да између мене и овог брата сасвим буде светлости."

3 Ту Хенох више не премишљаше дуго, него убрзо каза странцу: "Чуј, драги брате! – То што је теби и твоме брату на срцу такве је врсте да се не може рећи пуно – јер у суштини је твоја реченица исто толико истинита и тачна колико реченица овог брата и у суштини и једна и друга кажу исто, само су речи различите. Гле, тако ја то схватам. Али пошто ти у томе налазиш знатну разлику, тако је мени немогуће да из те разлике нађем средину светлости пошто ту апсолутно не видим разлике – јер принуђен живот јесте јашта само привидан; а шта је привидан живот? – сигурно ништа друго до привидно кретање које ни није никакво кретање.

4 Када на пример ноћу одељени облаци пролазе испод месеца, онда се оку чини као да месец прелази преко њих; а да ли је то привидно кретање право кретање?

5 О никако! У том погледу је месец мртав – јер не он, него само се облаци крећу.

6 А пошто такво кретање није кретање, него прави застој, тако и принуђен или суђен живот није живот, него у односу на прави живот права правцата смрт.

7 Јер ако нешта неживо бива повучено као живо другим животом као што на пример хаљину носим са собом на свом живом телу, она тако не живи, него је сасвим мртва у погледу на мој живот, мада у себи мора да има својствену силу толико да се не распадне или да нестане не послуживши ми за хаљину.

8 Гле, то је и све што сам вичан да ти дам као одговор на твоје питање.

9 А ако апсолутно хоћеш да сазнаш неку светлију разлику, онда ти неће ништа друго преостати осим да се обратиш неком другом или да сачекаш неко боље време када ћу у тој ствари имати можда више светлости него управо сада.

10 Уосталом морам да ти приметим да је утолико боље љубити Бога из све снаге и браћу више него се себе него бавити се таквим смицалицама мудрости.

11 Учините то, тако ће вас разлика између оног што је принуђен живот греха и оног што је смрт веома мало бринути – јер само тако ћете истински постати живи.

12 А онај који има живот, тај поступа веома немудро ако се брине око оног што је смрти.

13 Учините сада како хоћете, али не пропустите да на ово обратите пажњу."

14 И станац на то узврати Хеноху: "Драги мој Хеноше, ти, додуше, у једном погледу ниси баш у криву, али када кажеш да се живи не брине око смрти, онда бих ипак од тебе хтео да сазнам како то мислиш?

15 Гле, Бог сигурно јесте потпуно жив – а сви људи су мртви наспрам Њега. – Ако се Он сада као једино живи у Својој великој љубави, смиловању и мудрости не би бринуо о људима који су у себи мртви, дакле, за општу смрт, како би онда изгледало са оживљавањем људи?

16 А ако смо сразмере Божје, онда у том случају услед твог прилично доброг учења озбиљно не знам како да себе посматрам као таква божанска сразмера? – Јер животу није потребан избавитељ, али итекако смрти.

17 Гле, ту опет запиње између нас двојице.

18 Докажи ми то и ја ћу бити задовољан у свему."

19 Ту Хенох силно стукну од чуђења, а Абедам рече:

20 Све је јасније, насанкани смо, ништа друго! Већ хтедох да ликујем на твоје мудро учење – али како сада опет стојимо?

21 Не, какав само приговор! као брдо на мравињак које све смакну!

22 Не, на такав приговор би се чак и арханђел разболео.

23 Брате, знаш ли шта? Положимо лепо пред Богом и светом наше службе и наћићемо се одмах у бољем положају – јер још један такав приговор стајаће нас ово мало живота. Јест, јест, то учинимо."

335

1 И Хенох рече на то Абедаму: "Драги брате! Примећујем све више и више да ти с твојом првом беседом коју си упутио мени и оцу Адаму није да ниси био баш у криву.

2 Али с напуштањем наше службе ипак не иде тако лако како ти мислиш – јер да су нас позвали наши оци, онда бисмо то могли да учинимо без даљњег.

3 Али гле, пошто нас је позвала Сама свемоћна, света воља бићствено преко Оног Који је благоволео да носи твоје име, онда с нашуштањем наше службе не иде тако лако као што ти мислиш – јер све докле морамо признавати да је узвишени Абедам био Сам Господ Бог Саваот, морамо и у свим околностима с љубазном вољом да носимо бреме које нам је Он одредио.

4 Јер сигурно нам није дао службу за наше светско величање, него за наше стално понижење пред Њим и такође пред светом.

5 А ако спознамо, или пре ако бисмо могли спознати, да узвишени Абедам није био Онај за Кога се Он речима и делима нама представљао, онда ћу Ја бити први који ће следити твом савету.

6 Али верујем да такво више неће бити тако лако могуће – јер ко може да говори као што је Он говорио и ко вршити таква дела која је пред нашим очима вршио? Ко је од нас икада открио такву љубав у неком човеку и ко је икада осетио такву милину у близини неког човека као што смо сви ми осетили у Његовој близини?

7 Гле, због таквих и сувише силних разлога никако не можемо а да не верујемо да је Он био Онај за Кога се нама свима преодано казао.

8 А пошто према томе такво морамо да верујемо, онда и морамо у свој љубави, захвалности, стрпљењу и благости и великој понизности да носимо бреме које нам је Он Сам одредио.

9 А у то можемо обојица бити сигурни да Он то сигурно није учинио на нашу пропаст.

10 Зато немој ни ти да верујеш да смо због тога насанкани, него Он тако хоће, и тако ће бити и право зато што Он тако хоће; на нашу штету неће бити, него сигурно једино на наш пробитак; и тако и останимо у Његовом пресветом имену за шта нас је позвао, амин."

11 И Абедам ову беседу Хенохову прими одвећ повољно те рече: "Јест, јест, драги брате, могу да гледам, мислим и говорим како год хоћу, ипак ми на послетку не остаје ништа друго осим да се владам овако како си сада рекао – јер нешта паметније у целом свом животу не бих превалио преко усана.

12 А и сада верујем чврсто да Он сигурно неће ускратити разум ономе коме је дао службу.

13 Али гле, странци ишчекују одговор од тебе; отпреми их коначно и говори што ти год падне на памет! Ваљано их стуци говорећи како би нас што пре напустили сити речи – јер то су баш двојица прилично одабрана гризача.

14 Зато гледај да их се што пре отарасимо."

15 И Хенох се на то одмах обрати странцу и рече му: "Чуј, драги брате, твоја примедба је исправна и добра и истинита да јој се ништа не може противставити; само изгледа да овамо баш не одговара – јер сасвим сигурно је бескрајно велика разлика између нашег живота и живота у Богу.

16 Наш живот ће чак и у најсавршенијем стању остати условљен, докле је најсветији најсавршенији живот у Богу вечно преслободан и најнеусловљенији. За Бога нема смрти, него пред њим је све условљено Његовом вољом, како живот, тако и суд или смрт узето за наш видокруг.

17 Пред Богом све живи; пред Богом не може опстати никакав суд, него само Његов вечни поредак, који је Он Сам из Себе слободно.

18 А сва створења постоје услед тог Његовог слободног поретка у Њему условљени односима управо тог слободног поретка.

19 Према томе ми као Његова створења никако не можемо на Њега да пренесемо наше условљене односе и да тако с Њим станемо на исти ступањ.

20 И тако Творац може да се брине о свим околностима Својих створења, а ми чинимо сасвим довољно ако само испуњавамо Његову најсветију вољу.

21 Сунце излази и залази и доноси нам дан. Можемо ли да учинимо другачије? Да ли сунце то чини кроз суд или кроз слободно, живо хтење – зашто да се бринемо о томе – јер ми знамо и без обзира на то да оно једино може ићи путем који му је обележио Његов поредак.

22 А и тако мање или више стоји с нама људима. Можемо, додуше, по тлу земље да се крећемо слободно тамо вамо, али нико не може да напусти тло земље и да се слободно вине навише до облака неба.

23 Дакле, велим, да се задовољите мојим ранијим решењем а не можда опет да приметите нечег новог. Ваљано се држите тога."

24 И странац узврати: "Драги Хеноше, сасвим си ваљано зборио и признајем ти то. Но само бих уз то још хтео да сазнам разлику између створења и деце Божје.

25 Ако је нема, онда сасвим имаш право. А ако је има, онда ћеш већ пристати да повучеш своје речи или ипак веома силно да поступиш по њима.

26 Зато извести ме иначе ти нећу дати мира."

27 Ту Хенох још више стукну. – А Абедам пак рече: "О стрпљење, само ме не напуштај!

28 Ако дође са још једном таквом примедбом онда ће имати посла са мном. – Заиста, отераћу га речима преко свих брда! Тај ће запамтити такву беседу из мојих уста.

29 Брате Хеноше, само се још сада прибери! А онда препусти мени препирача ако опет дође с таквом примедбом.

30 Мој доказ ће га сигурно отерати преко свих гора. – Брате, ти ме сигурно разумеш?"

336 (2.150)

1 Ту се, пак, странац обрати Абедаму и рече му: "Брате и пријатељу Абедаме, ако те моје сигурно важне примедбе тако јако буне и ти при некој следећој чак речима хоћеш да ме отераш преко свих брда, гле, такво сместа можеш да учиниш! Успе ли ти твоја тобож победа, онда си себе и Хеноха поштедео свих будућих примедби живота и љубави.

2 А ја велим, ако живот није дечија игра, него врло озбиљна ствар, онда ће такве примедбе сигурно бити значајније од твоје удобности.

3 Уосталом још ти нисам ни једним питањем пао на терет. Зашто према томе хоћеш да дуваш где те још ни најмање не пече?

4 А како рекох, ако си расположен да ме својски стучеш говорећи, слободно сместа почни, и нека се напослетку покаже ко ће на овом бојишту остати као победник.

5 А ја велим да ћеш ти у таквој борби сасвим извесно извући дебљи крај.

6 Зато добро се прибери ако си можда још расположен да се са мном упустиш у препирку.

7 Тебе буни моја мудрост зато што превазилази твоју, и посебице сада пошто мислиш да си од присуства Јеховиног, уз кога си непрестано био, својски јео мудрост кашиком и сва твоја браћа у Вечери зато има да буду глупљи од тебе како би прилично безобзирце осетили твоју велику превагу мудрости.

8 А зар не знаш и још ниси чуо да су једино љубав, стрпљење, понизност и благост једини стубови све мудрости?

9 Можеш ли, пак, рећи да је такво у теби када се љутиш на мене и то ни због чега другог него једино што ти се чини да сам ја дубокоумнији и мудрији од тебе.

10 Јест, управо из тог разлога можеш чак и Бога, вечну оданост и истину, оптужити насанкања.

11 Абедаме, гле, погледај једном у своје срце. Какво ли мора да је оно када се већ данас одриче Оног од Кога је још јуче примало највећа чудесна доброчинства?

12 Зар узвишени Абедам није више заслужио око тебе него што сада хоћеш да Га се одрекнеш и зато што ми завидиш на мудрости хоћеш речима окрутно да ме отераш преко свих брда?

13 О, колико лоше мора да си обузео речи Абедамове.

14 Када је некоме препоручио да завиди у мудрости?

15 А како можеш икада полагати право на истинску мудрост када је твоје срце пуно љутње?

16 Зато најпре очисти своје срце па ће се показати колико у њему има места мудрости.

17 Разумеш ли такво? – А ја ти кажем: Разуми или расправи са мном! – Јер ја сам сасвим дорастао твојој снази! јер ја познајем тебе и узвишеног Абедама боље него ти!"

18 Ове речи Абедаму толико продреше у душу тако да он заплака од великог кајања и замоли страног брата за опроштај и на крају своје молбе рече:

19 "Брате, пошто ти мене надмашујеш у свакој мудрости хиљадоструко, што сам сада из ове твоје заиста небески чисте истинске опомене одвећ јасно разабрао и пошто си такође од Вечери, то буди мој помоћник и заступник – јер шта да радим с мојом великом неразумношћу?

20 Узвишени Абедам ми је такву службу сигурно само одредио за самопроверу моје понизности, што сада увиђам тим више. Зато ће сигурно бити право да ти будеш мој заступник."

21 Но странац му узврати: "Зар ти мислиш да је узвишени Абедам с тобом хтео такозвано да се нашали? – О, ту си Га лоше спознао и схватио!

22 Гле, оног кога је изабрао, сигурно је и предвидео зашто га је изабрао. Али Он зато ипак ни једном изабранику не баца мудрост за леђа, него сваки изабраник тек треба да је усвоји на путевима које му је Он ради тога показао многим хиљадама речи и према томе обележио најверније.

23 Зато ти остани за шта си позван и иди на обележеним путевима, тако ћеш сасвим овладати додељеном теби службом. Такво да ваљано разумеш и по томе да поступиш."

24 Ове речи затутњаше као снажни громови кроз душу Абедамову и Хенох и сви оци зачудише се овој великој мудрости странца.

25 Адам рече на то Сету а и осталима: "Заиста, морам признати мудрост овог странца је велилка.

26 Да је дошао од Јутра, онда бих мислио да је за њим скривен можда већ и Пуристин Пламен. Али с Вечери тешко да ће такво бити случај."

27 И странац на то узврати Адаму: "Шта говориш? Зар вама на предсабат није дошао Асмахаел чак из Дубине? Зашто потом да се и у Вечери не нађе мудар брат?

28 Гле, то је криво расуђивање од тебе." – И Адам на то не знађаше ништа одговорити.

29 А странац се затим обрати Хеноху и замоли за решење његове примедбе. А Хенох замоли странца да му најпре обзнани његово мишљење, на шта ће он тек рећи "да" а сигурно не – "не".

337

1 Пошто пак странац чу такву жељу од Хеноха, направи зачуђен израз лица па му затим рече:

2 "Драги Хеноше, то је такође мудро од тебе – јер када имаш једном моје расуђивање, онда ћеш ти тим лакше доћи до сопственог расуђивања, посебно ако напослетку једино стоји до једног "да" или "не".

3 Али тада се поставља питање да ли ће тим неко извући корист?

4 Јер човек се нигде лакше не да наговорити него у ономе што не разуме.

5 Јер тада или признаје расуђивање из незнања или верује ауторитету говорника, утврди се затим у томе па потом никако не може доспети до сопственог расуђивања.

6 А такво онда не значи ништа друго до заковати самосталност сопственог духа и постати машина-дух неког другог или запоставити сопствени живот за туђ привидан живот.

7 А ја ти то рекох из мога искуства да можда не би допустио да те наговорим, него само отуд да прихватиш што ти је јасно; и тако да не прихватиш ни једно слово које би једино морао да верујеш а да га претходно ниси поуздано обузео у духу.

8 Нема горе стање за слободног човека него што је слепа вера – јер таква вера рађа истинску смрт духа.

9 Онај који је слепо верујући, тај је и истовремено осуђен дух кроз неког славољубивог брата.

10 А када је већ суд живог Бога убитачан, колико ће тек бити једног мртвог човека или оног који сам једино има привидан живот?

11 Гле, из тог разлога је и сопствено расуђивање много боље макар било иоле слабашно него неко прихваћено пуком вером, за чију тачност дух, који треба да је слободан, нема друго јемство осим једино ауторитет проповедника и млаку довољност своје сопствене неразумности.

12 Што је пак све пред Богом сигурно гнусоба – јер Бог је човека створио за слободан живот, а не да лењо понавља с губице неког славољубивог проповедника и тиме себичног судије срца људи који треба да буду слободни.

13 Ако бих ти стога и учинио што си ме замолио зато што хоћу да ти учиним услугу, онда пак од тог не прихватај ништа осим само оно што си после дубоке провере нашао да је твоје сопствено расуђивање.

14 Јер ако би неко теби рекао: "Учини ово или оно", и ти учиниш не бринући се ни мало зашто и с којом крајном сврхом, онда си већ постао машином воље неког другог зато што си допустио да те суди. А ако најпре провериш захтев свога брата и нађеш слободно у себи крајну сврху, а и нађеш да је достојна зато што јој је љубав подлога, и онда учиниш шта твој брат тражи од тебе, онда си поступио као слободан човек и као истинско дете Божје, а не као суђено створење.

15 Јер то је по мом просуђивању силна разлика између истинске деце Божје и створења да деца треба да су слободно делатна као што је слободно делатан Сам Бог, њихов Отац, и треба управо у томе да буду савршена као што је Он Сам савршен зато што су они Његове савршене сразмере.

16 Да ли такво можда могу и животиње? О не, оне свагда морају извршавати вољу Творца – јер њихова природа је већ носач воље Творчеве. Али тако није са људима, који су постављени истинском децом Божјом.

17 Њима се тек открива Божја воља како би о њој најпре просудили сопственим слободним духом да је једино исправна и истинита, да је препознају, па тек онда да је учине као својом својином, па да по њој поступају.

18 Онај који прихвати откривење и поступа по њему тако што мисли да мора да поступа по њему, тај је већ суђени – јер не поступа у сагласности сопствене воље с Божјом, него он поступа као машина и јесте и остаје при том ипак мртав зато што не мари за потпуну спознају оног што је Божја воља и шта је поредак исте; него ако нешта спозна ушима као божанска воља најчешће из уста неког хвалисавца самог себе, онда то чини не просуђујући чему и зашто.

19 Гле, такво је само по себи право правцато идолопоклонство – јер човек тако суди сам себи, или штавише допушта да буде суђен, и према томе и убијен.

20 И гле, то је и према томе разлика између слободног и принуђеног живота. Но такав живот још није смрт греха – јер грех је путеве Божјег поретка, уколико су откривени, спознати па затим добровољно прекршити добро схватање у себи.

21 Гле, таква је онда и стварна смрт. Зашто? – Зато што је грех право правцато нарушавање божанског поретка, док ниједан суд исти не нарушава, него само спутава слободу духа.

22 Гле, драги Хеноше, то је моје виђење. А сада ми дај и твоје како бисмо тако доспели до општег суда, којим се једино можемо подстакнути на право дело. Но, ако хоћеш, амин."

338

1 Када Хенох такво чу од странца, задиви се одвећ – па га упита:

2 "Чуј, драги пријатељу! Ако је твоја велика мудрост човечија, онда сам ја сам себи неодгонетљива загонетка – јер заиста твоје речи ућуткују мој дух.

3 Ти хоћеш да ти нешта приговорим како бисмо доспели до заједничког суда. Aли како то могу или требам?

4 Јер твоје речи су моје цело биће толико убедљиво јасно прожеле да би ми просто пре било могуће да некоме докажем да нисам Хенох, него да теби у овој твојој одвећ мудрој и до средишње тачке истинитој беседи и најмање приговорим.

5 И тако ти не кажем ништа друго и ни не могу ти ништа друго рећи осим само да је твоје расуђивање већ сасвим и моје.

6 А ако је преко мог виђења негде могућ неки приговор, или можда неко питање, онда би ти, најдражи брате и пријатељу, већ то морао сам учинити.

7 Јер, како рекох, ја ни у једној тачки ове твоје беседе не налазим ништа за шта би ми био могућ незнатан приговор или пак барем неко питање.

8 А ако је само до мене, онда бих рекао: Брате, радије говори о нечем другом – јер та беседа је сувише узвишено целосна и истинита тако да би било занавек штета ако бисмо је било каквим споредним приговорима унеколико огребали и разносили. – Зар ти не мислиш тако?

9 И странац узврати: "Хеноше, ти ваљано увиђаш да је тако зато што се твоје расуђивање слаже са мојим у духу и истини. Но овај предмет ће ипак тек онда постати потпуно корисном извесношћу када постане општим расуђивањем.

10 Зато по мом виђењу није довољно када нека истина постане једногласним расуђивањем између двојице, него она многостраним једногласним расуђивањем мора постати оним што заправо треба да буде.

11 Јер предпоставимо у неком крају се налазе гомила гладних који не знају како да помогну себи. Двојица пак међу њима имају довољно хлеба за сопствену потребу а и довољно су сита.

12 Ако би онда гладни дошли до њих и питали их: "Браћо, како ви то радите да изгледате задовољни и сити докле ми пропадамо од глади?"

13 А ова двојица им одговоре: "Чујте, ми једемо хлеба и тако смо сити."

14 Реци ми, драги Хеноше, да ли ће такав одговор, мада је сам по себи најлепша истина, утолити гладне?

15 О не! То мора свако да увиди да се утољењем те двојице нико други неће утолити.

16 Него гладни ће рећи ситима: "Шта нам то вреди ако свој хлеб не учините општим добром?

17 Дајте и нама да загриземо у ваш хлеб па ћемо тек онда сазнати да ли и како ће нас утолити."

18 Гле дакле, драги Хеноше, зар то није веома важећа примедба? – А како је решити?

19 Гле, овде већ има више гладних. Они такође нека загризу у наш хлеб и нека испоље своје расуђивање да ли их толи или не. Ако је довољно свима онда више није потребан додатак. Ако није довољно, онда нам ништа не преостаје до да набавимо више хлеба или да им покажемо и откријемо велику општу оставу хлеба. Шта велиш сада, није ли такво право?"

20 И Хенох, сасвим задивљен тој узвишеној мудрости од западњака, потврди све из најдубље основе свога срца, па упита потом страног мудраца:

21 "Али драги брате, молим те ради свега у духу, реци ми пак најпре пре него што дамо осталима да загризу у наш хлеб откуд си примио такву мудрост пошто си ми ти потпуно непознат и колико знам никада ниси био присутан докле је Свевишњи ходио међу нама, и када си је примио?"

22 А странац узврати Хеноху и рече: "Најдражи Хеноше! Гле, овде је само једно нужно. Зато оставимо то "како" и "када" и дајмо место тога радије да браћа загризу у хлеб.

23 А доћи ће још веома многи од Изласка и Заласка и многу децу светлост оптужиће црног мрака, то тако да ће ови викати "ах" и "авај".

24 Но оставимо се сада тога – јер ваша мудрост ће се оправдати тек у вашој деци. Зато гледајмо сада на оце како деца не би пропала.

25 Хеноше! Схваташ ли и то? – – Дакле пружи хлеб оцима и браћи!"

339

1 А пошто Хенох чу такво решење од странца, осети се веома необично и не знађаше на чему је.

2 Он размишљаше у себи и рече сам себи у себи: "Што више расуђујем његове речи, то више уочавам њихову непорециву тачност. А ипак не могу се сетити да нам је узвишени Абедам икада споменуо нешта о томе.

3 Заиста је чудно, не можеш ништа замислити што би било још чистије од управо ових речи, а, како рекох, Абедам то није објавио. Његово учење је углавном само смерало на љубав, и понизност, и Он мени само заповеди да објављујем баш само љубав и сву понизност из ње.

4 А ако сада речи овог странца прилично измерим, то упркос тачности ипак опет изгледа нешта необично да учење изречено од неког изабраног учитеља треба да буде подређено расуђивању сваког појединог човека, па се тек онда може пуноважно прихватити када потпуно одговара сваком расуђивању.

5 С друге стране је ипак опет тачно, јест, одвећ тачно, да је наиме неко учење само за ветар ако га срца којима је упућено не прихвате потпуно властито. – Шта ту чинити?

6 Укратко, једно правило мора да буде, и то правило нека гласи овако: Оно што препознајеш потпуно тачним, добрим и истинитим, било из којих уста дошло, немој ускраћивати својој браћи – јер и они имају као и ја бесмртног духа.

7 Том правилу сигурно ни Сам Јехова не може приговорити.

8 Зато хоћу и чинити по речима страног човека.

9 Овде би на пример одмах био мој драги брат Абедам. Да видимо и чујемо шта ће он на то рећи."

10 Ту се Хенох обрати Абедаму и рече му: "Брате Абедаме! Ти си исто тако као и ја и сви чуо одвећ изврсне речи непознатог брата. Гле, пружа ти се велико парче хлеба. Загризи и реци нам затим своје расуђивање да ли и како толи разумевање твога срца?"

11 Ту се Абедам прилично поплаши и не знађаше шта на то да каже – јер он током главног говора странца беше непрестано заузет сам са собом и зато не знађаше о чему заправо беше реч. Тако упита након што се мало прибра сасвим тихо и поверљиво Хеноха о чему заправо да испољи расуђивање?

12 А Хенох му на то рече: "Да, драги мој брате, ако ти недостаје права пажња духа, онда ти дашта кудикамо још ниси будан, него спаваш. А спавач сигурно не може испољити неко расуђивање.

13 Зар си ти потпуно пречуо како ми је странац одвећ мудро показао разлику између створења и деце Божје и показао ми разлику између осуђеног живота и смрти греха?

14 О, неми и глуви душе! Како ти је могло промаћи најважније откривање живота?"

15 Тек овим дрмањем пробуди се Абедам и нађе у себи целу беседу странца светлећи налик сунцу при изласку, и рече на то:

16 "Немој се љутити што се тиче моје не својевољне поспаности, драги брате Хеноше – јер сада сам већ потпуно нашао у себи и кажем ти да је све што је странац рекао такође и по мом расуђивању чисто и исправно као сунце најчистијег јутра.

17 У то можеш бити сасвим сигуран. Више не треба да ти кажем.

18 Само примећујем ти овде у вези странца и то гласи од мене овако:

19 Брате Хеноше, опомињи се стално велике љубави Јеховине, нашег најсветијег Оца – јер Он стално иде таквим путевима које никада најоштровидији и најдубокоумнији анђео неће уочити ни докучити.

20 Гле, ја сам додуше спавач, али, како ми се чини, овај пут у моме сну видим више него ти на јави.

21 Но, што видим, то ти нећу рећи, и то толико дуго све докле и ти сам не видиш баш као што ја видим."

22 Ту се странац даде до Абедама и рече му: "Заиста, можеш да верујеш, очи твога духа те не варају. Али ипак за понеког духа у одређеним временима боље је да не види тако скоро у средину оног што је пред њим. Такво такође знам из дугог изкуства већ. Зато си у праву да не кажеш шта видиш, него тек онда када и други види."

23 Ту Хенох упита странца: "Брате, шта тиме треба да је речено? – Заиста, ово је први пут да ми је Абедам неразумљив.

24 Реци ми шта је то што не видим – јер такво ти као премудар човек такође сигурно знаш да је неизвесност највећа мука за духа и гора је од саме смрти. – Зато реци ми, молим те!"

25 А странац му рече: "Хеноше, кажем ти, питај своје срце. Уколико ти оно ништа не каже, онда ће ти мало користити што бих ти рекао; и овде је до сопственог расуђивања. Ти дашта знаш дрвеће из плодова; ако дрво доноси живе плодове, какво је према томе само дрво?

26 Или да ли си икада видео да из сувог стабла израстају живи плодови?

27 Маховина која уништава сигурно, али не живи плод.

28 А ако на неком брату откријеш живе плодове речи, онда је загонетно што брата не препознајеш више."

29 Ту се Хенох зачуди још више и стаде да прегледа Абедама. А тај рече:

30 "Брате, мене прегледаш залуд. Прегледај боље једног другог, и ти ћеш на њему сигурно открити више него на мени. Гле, он нам није далеко; такво ћеш ваљда разумети, драги брате!"

340

1 А Хеноху се те речи зарише дубоко у срце и он размишљаше у своме срцу сваку реч Абедамову као и особито странчеву.

2 Али све промишљање овај пут би узалуд – јер онај кога сам поставио првосвештеником мораше допустити на себи већу проверу него свако други.

3 Докле странац разговараше сасвим кришом с Абедамом, Хенох пак искористи прилику и оде до другог странца да га упита за савет ко ли је страни беседник – и откуд му дође таква чисто божанска мудрост, и које му је име.

4 Други пак странац узврати Хеноху и рече: "Откуд да ме питаш?

5 Ја сам само противник њему, и ти свакако знаш да противник по старом обичају има све да ћути докле други води реч, и ако му је други доказао да су његови, тј. противникови ставови нетачни, онда му је тако и везао језик и одузео свако даље право на реч.

6 Гле, такво ми је пак учинио мој противник, зато ја услед старог обичаја без његовог пристанка апсолутно више ни немам никакво право да овде изјавим било шта што се односи на њега, а најмање пред тобом, сада првосвештеником Господњим.

7 А још никада није био обичај да су расправљачи били обавезни да обзнане своја имена како отуд не би настала нека пристрасност.

8 Јест, још су расправљачи морали покрити своје лице и чак су своју ствар морали изнети нарушеним једноликим гласом.

9 Јест, у задње време штавише нису смела да говоре обојица, него једино је један морао изложити и ствар свога противника како би расправљачи остали што непознатији и како би им се нашла што беспредрасуднија пресуда.

10 А како сада стоји с тим поретком када ти мене као противника који има да ћути сам позиваш да говорим док би ти као врховни судија једино требао да ме казниш уколико бих те само замолио да ми дозволиш да с тобом говорим само једну реч?

11 Гле, из тог разлога не могу нити смем да ти одговорим.

12 Јер мада је мој противник кудикамо мудрији од мене, ипак сам и ја довољно паметан да не будем нагнан у замку.

13 А то што сам сада говорио, морао сам да говорим – јер и то је стари обичај да свако има право на оправдање.

14 Зато немој ми замерити. А ако можда треба да уведеш нови поредак, онда то најпре обзнани целом народу како би знао да се управи за следећи дан распре."

15 По том извињењу Хенох апсолутно не знађаше више шта да уради. Оде зато до Адама и упита га за савет.

16 Тај му пак узврати: "Зашто си ти тако несмотрен? Гле, такво не приличи за истинског судију.

17 Само ти размири распру, и – када се заврши, шта те даље брига.

18 Заиста је задивљујуће велика мудрост једног као и ништа мање строга законска постојаност другог, којом је барем преда мном човек добра кова.

19 Али шта те то буни? – Када те је Сам Господ учинио првим учитељем и свештеником свег народа. Зато остани при том и остави друго што те се не тиче данашњег дана.

20 Распра је решена, шта хоћеш више?

21 Ако је западњак Абедам свог земљака препознао пре тебе, зашто те то брине? – Буди сад миран и дај Богу славу. То је све што ти могу саветовати."

22 Ове речи Адамове смирише делом Хеноха, али без обзира странчеве речи му ипак не излазише из срца, као ни Абедамове. – Па тако опет ослови Адама и рече:

23 "Оче, ти дашта имаш право у једном погледу. Но, странац ме је изричитио позвао да његово јело послужим свим гладнима. – Шта ту да учиним? Јер да је странац само обичан расправљач, откуд би такво могао да тражи од мене?

24 Ту је, заиста, тешко бити паметан – јер за обест је сувише мудар. Којом моћи према томе чини такво?"

25 Овде Адам опет стукну па коначно рече Хеноху: "Јест, ту дашта опет имаш право.

26 Но, велим смирење ће све ово опет довести у ред. Ако хоће да га ти и сви ми препознамо, онда ће себе открити ако му је до тога. Ако не, онда дајмо част Богу; а све остало нека иде по поретку Божјем.

27 Гле, зато и останимо при томе. Господња воља, амин."

341

1 А по том разговору странац, напустив Абедама, ступи између Хеноха и Адама и рече у неку руку обојицу питајући:

2 "Ви расправљате ту нешта кришом. Зар је и такво правило на дан распре?

3 До сада је судија морао да се држи као нем и није се смео чак ни никоме приближити ни никога погледати да би његова пресуда била без мане.

4 А сада је Хенох, од Самог Бога изабрани судија љубави, већ првог дана суда постао ћаскало. Како према томе да то узмемо?

5 Хеноше, па ти си непрестано овде био присутан и сигурно мора да си запамтио судијин поредак на дан распре.

6 А пошто такво не можеш да оспориш, какав онда имаш разлог да се не држиш истог?

7 Да те није узвишени Абедам разрешио тога и да није увео други поредак? Такво бих и ја морао знати.

8 А ја не знам ништа о томе осим да је Он ону ранију суву судску службу преиначио у службу учења и љубави.

9 А за остала правила овог дана, да ли имају опстати или не, апсолутно се не могу опсетити да ли је нешта одредио.

10 Зато бих такође хтео да знам из ког разлога се не држиш старог закона Адамовог?"

11 Ту се Хенох веома смете и апсолутно не знађаше шта да узврати странцу на такву оштру примедбу.

12 Али тим хитрији у тој прилици би Адам. – Тај се одмах дигну, поприми своје старо службено држање, обрати се странцу те му рече.

13 "Чуј ти, моје дете! – Твоја мудрост је изгледа заборавила на ком месту се налазиш!

14 Ако ти тако добро владаш старим правилима дана распре да темељно манишеш сваки покрет новог судије, реци ми стога да можда ниси ништа чуо о старом закону Адамовом услед којег оног који би свеједно како дирнуо у судију, било језиком, било прстом или кривим погледом, има се сместа протерати на тридесет година?

15 Шта кажеш о том закону? – Такав закон је свагда важио и узвишени Абедам, колико знам, није укинио ни овај ни било који други којег си споменуо. Разумеш ли такво?

16 А стари законодавац земље јесам ја и могу укинути закон како и када хоћу. Разумеш ли ти такво?

17 И према томе и укидам све законе којима је судија до сада био везан у свеједно којој сфери. Али закони за расправљаче остају! – Разумеш ли ти, мудри западњаче, такво!?

18 Зато изнеси важеће оправдање, и ако не можеш, онда те очекује неопозиво тридесетогодишње протеривање! Разумеш ли такво?

19 Зато говори и оправдај се, иначе имаш врло брзо да чујеш моју пресуду! Разуми такво, ти уображени расправљачу!!!"

20 Странац као одвећ зачуђено погледа сасвим разјареног Адама – чуташе кратко време – отвори коначно своја уста те рече:

21 "Адаме! – Шта би пак ти рекао ако бих ти доказао да имам довољно моћи и права да и други део твојих закона начисто укинем?"

22 Адам пак узврати странцу жестоко: "Још једно такво питање, и изгубио си и право оправдања! – Разуми, премисли и говори!!!"

23 Странац пак опет узврати Адаму:

24 "Адаме! Три дана је узвишени Абедам, Јехова, Бог, Вечни, лично проповедао ништа осим љубави. Јесу ли то плодови Његовог снисхођења?

25 Зар сам негде дирнуо у Хеноха ако сам га само питао из којег разлога се не држи у свим тачкама твог старог закона?

26 Адаме, ти си Абедамово учење лоше схватио.

27 Зар није Абедам протерао сав суд и место њега поставио једино љубав. Зар ти није због тога одузео општег Адама и тиме те разрешио сваке одговорности за твоје потомство?

28 Зашто сада опет хоћеш да натовариш на себе стари терет?

29 О ти незахвални човече! – Шта је Абедам још требао да учин што није учинио? – Пун јарости је твоје биће и хтео би да ме уништиш да ти је могуће. – О колико лоше си схватио хиљаду и хиљаду Абедамових речи!

30 Истина, погодиће ме твоја садашња пресуда. Поднећу ваљано тридесетогодишње протеривање – али за сада још није време.

31 А зато сада укидам и тај закон да више нико нема да буде протеран; на овој Висини нико више.

32 Јер браћа да не суде један другог, осим љубављу, стрпљењем, благошћу и смиловањем.

33 А када браћа почну да суде један другог, тада ћу и Ја устати као судија и осудићу их на вечну смрт!

34 Адаме, разумеш ли ти такво?" – Ту свима паде као копрена с очију и они препознаше странца.

342

1 Сместа сви падоше пред препознатог странца и слављаху и хваљаху у Њему пресветога Оца зато што им је указао толико милости и смиловања што је и овај пут благоволео, тако као што је обрекао, да борави међу њима још и на дан распре.

2 Странац им наложи да сви опет устану па им затим рече: "Дечице, Ава је Моје име. Тако да Ме свагда зовете у својим срцима.

3 Када Ме тако зовете у духу и васцелој истини, онда ћу свагда чути ваш зов. А уколико Ме зовете било каквим другим именом, онда нећу ћути ваш зов, него ћу одвратити Своје ухо од ваших уста и Својим очима нећу погледати ваша дела.

4 Роб има господара, природа има неумољивог Бога творцем и судијом, пред Јеховом све мора проћи јер Вечни и Бескрајни у Себи и ван Себе не трпи ништа јер Његова светост је недодирива, само једино Отац зна Своју дечицу и она треба само Њега да спознају и да зову "Ава, драги Оче!" Тако ће их Он свагда чути и даће им све што Он Сам има, наиме – савршени, вечни живот и сва бескрајна блага истог.

5 Ви, истина, кажете у својим срцима и питате: Како ћемо то ваљано учинити јер Отац јесте и једини вечни Бог и јесте бескрајан и пресвет? Ако зовемо "Оче!", онда и прикривено зовемо што не треба да зовемо.

6 Како можемо звати "Оче!" а да се при том свагда не сећамо Ко је Отац? –

7 А Ја кажем вама свима и штавише и заповедам вам да свагда ваљано премишљате Ко је ваш Отац јер Он је створио и вас као и целу бесконачност. Но сва створења је оставио каквима су створена, вас је пак из Своје вечне љубави преобразио Својом децом.

8 Зато и треба свагда да Га зовете Оцем, но при том и свагда да премишљате Ко је Отац, тако ће вас свагда чути.

9 Као Бог сам вечни судија по Мојој бескрајној мудрости и светости – јер Богу се ништа не може приближити и живети, али у Мојој исто тако бескрајној љубави јесам Отац и сву Своју децу хоћу да сакупим око Себе.

10 Не питајте ко је моћнији: да ли Бог или Отац – јер јесте само један Бог и Отац, и то све јесам Ја сада видљиво пред вама.

11 Држите се пак сви Оца, тако никада нећете бити осуђени и пропасти – јер Отац не суди никоме, а најмање Својој деци која Га свагда истински и одано признају у својим срцима као јединог истиног, доброг Оца и тако и живо позивају.

12 А као што ви својој деци не судите, него само их васпитавате, учите и водите, исто тако чиним и Ја.

13 А да чиним тако, у то се управо сада можете уверити тако што сам Вама дошао и Сам вас учим да ходите путевима живота.

14 Зар бих учинио такво да нисте Моја деца и Ја ваш добри Отац?

15 О сигурно не би – јер било би Ми кудикамо лакше да вас држим у суђеном поретку попут свих других створења. Међутим – пошто такво не чиним, онда је дашта јасно да сте Моја деца и Ја добри Отац свих вас.

16 Дошао сам вам данас опет као странац и нисте Ме препознали зато што сте звали Јехову а нисте истински Оца.

17 Останите према томе код Оца савршено, тако вам надаље више нећу бити странац.

18 А пошто сам сада код вас, радујте се и дођите Ми сви, амин."

343

1 На тај позив сви пожурише до Аве и привише се о Њега колико год могуће, и Ава похвали ревност њихових срдаца.

2 Пошто Адам не беше толико хитар ногама као други, то се деси да други сасвим окружише Аву пре но што Адам би у стању да стигне.

3 Такво пак мало озловољи старог да овај пут тако мало обратише пажњу на њега – и он зато и озбиљно поче да се дури.

4 А Ава му рече: "Адаме, зашто се сада дуриш? – Зар нисмо дошла нас двојица? – Ако ти је овде мало места, гле, тамо стоји још један! – Привиј о њега! – Али препознај га најпре па питај своје срце који од нас двојице се налази дубље у твом срцу. – А Ја ти кажем да ће ти твоје срце гласно рећи зашто си овог пута закаснио до Мене.

5 А и кажем ти да странац, кога ћеш убрзо препознати, стоји засада боље од тебе – јер он је већ бесмртан, а ти ћеш најпре морати потпуно умрети пре но што доспеш до бесмртности.

6 Па тако погледај ближе Мог пратиоца, и када га препознаш, кажи нама свима кога си у њему препознао."

7 Ту Адам стукну и обрати се полако према странцу, поче га прегледати од главе до пете и пошто га ипак не препозна, то се опет обрати Ави и упита Га:

8 "Ава, не могу да препознам Твог пратиоца – та̏ ко је он и како се зове? – Ава, реци ми да ме не мучи сувише дуго очекивање.

9 Да ћемо ја и моји потомци у нашем телу пре морати умрети са земље но што наш дух опет доспе у своју домовину, такво ми је дашта познато још од времена Авељевог – јер он је свима нама постао тужним примером.

10 Али упркос томе ипак не дрхтим – јер такође знам да ћу умрети у Твојим рукама као што сам из истих дошао на земљу.

11 Али без обзира на све то странац ми ипак остаје стран и не могу га препознати – зато ми, о Ава, обзнани Својим светим устима ко је странац."

12 И Ава рече на то Адаму: "Онда му приђи ближе па ће се ваљда онда показати да ли ћеш га препознати или нећеш."

13 И Адам приђе ближе странцу, но једва да му се приближи још неколико корака, гле, изненада гласно врисну – јер у странцу препозна свога сина Авеља, и хтеде и одмах да насрне на њега.

14 Но тај рече Адаму: "Заустави се и чуј! – Твоја деца су обухватила правог Оца. Зашто хоћеш да будеш на одстојању од Њега и место Њега да обухватиш мене, који нисам ништа према Њему?

15 Зато се брзо поврати како би доспео до Оног Који је једино вечни праузрок свих бића! Иначе умиреш још данас!

16 Гле, баш данас је великој змији допуштено широко поље, данас сме да мили чак по овој Висини. Зато пожури да те не престигне пре но што ступиш у круг живота!

17 Погледај према твојој пећини! Тамо већ стоји – велики непријатељ живота!

18 Зато пожури, пожури оче Адаме – јер он је хитар као муња и бесан као раздражен лав!!!

19 Ту Адам скочи журно до Аве и Он га прими!

20 Међутим, одједном се већ створи кнез света у људском облику сав разјарен између Авеља и групе, која се ухвати грчевито о Аву, и дрекну овако:

21 "Свемоћни! – Зашто ме прогањаш овде у мојој својини!? Шта имаш Ти с мојим створењима? – Зашто хоћеш да ми отргнеш оне који нису произишли из тебе, него из мене – и хоћеш да ме учиниш бездетним оцем!? – Зар немаш безбројне легије по Теби чистих духова?

22 Зато одступи са земље и одступи из мог великог царства светова – јер то је моја својина зато што је произишла из мене а не из Тебе! Ти газиш Твојим ногама моју својину и лопов си у моме царству! Зато одступи одавде!!!"

23 И Ава му рече: "Светогрдниче! Каквих лажи су пуна твоја уста!? – Ако је то твоја својина, чија си својина према томе ти сам? – Ко те је позвао у постојање једнако другим безбројним легијама?

24 Шта говориш о некој својини!? – Покажи ми биљку коју си створио на тлу земље, и Ја ћу ти дати целу земљу и цело видљиво небо у својину.

25 Бедни лажљивче! Сада дрхтиш преда Мном пошто сам открио твоју срамоту. Зашто онда не дрхтиш пред собом када у свакој секунди проклињеш сам себе за једну вечност дубље својом великом злоћом?

26 Знај, Ја сам Господар неба и земље! Зато одступи – јер ово место је сувише свето за твоје ноге!!!"

27 И непријатељ ишчезну ричући и псујући са Висине.

344

1 Како велики непријатељ живота ишчезну, тада Ава рече деци која га обухватаху:

2 "Дечице, да ли сте чули шта се први лажов усудио да говори пред Мојим лицем?

3 Зато се чувајте ваљано од њега да вас не наговори и да вас не упропасти. – Јер велика је његова пакост.

4 И колико је велика његова пакост, толико је велико и његово лукавство и подмуклост. Зато чувајте га се трипут најбрижљивије.

5 Он је изопачен дух који никако неће да се обрати и никако неће да Ме призна као јединог Бога све светости, моћи и силе, него њему је до самодрштва, зато се стално носи мишљу да Ме ослаби и коначно сасвим уништи, па тако да се дочепа све власти небом и свим световима.

6 Уколико би му такво успело, тек тада би хтео да уништи све сада постојеће из превелике мржње према Мени.

7 Па уколико му то успе, онда тек тада да оствари нову творевину по својој вољи.

8 У тој новој творевини пак не треба да постоји ништа можда вечно постојеће, него све само да постоји зависно по његовом одвећ преслободном ћефу, и само толико дуго да постоји докле му причињава чулну разоноду.

9 Када би се наситио, онда сместа опет цела једна творевина има да потоне у ништавило, и опет да настане друга само за његову разоноду.

10 Бића која би му била потпуно слична никада не би створио, као нпр. човека, али итекако жену за његову чулну потребу. А та треба да буде одвећ осетљива за разна за њега забавна мучења.

11 Укратко, његове идеје су толико гнусне да их чак ни највиши анђео не може схватити потпуно – зато га се добро чувајте.

12 Ви се сада свакако саветујете у својим срцима и кажете: А зашто Он не уништити такво биће које је толико пуно смртне пакости? –

13 А Ја ту питам сваког од вас: Који од вас би отпутовао доле у Дубину и убио Ламеха који није ништа бољи од овог непријатеља живота?

14 Или уколико бих вам још једном представио непријатеља живота и уколико бих га тако припремио да га озбиљно можете убити, да ли бисте учинили такво када би иоле бесан стајао пред вама?

15 Заиста, сви бисте силно оклевали.

16 Гле, када бисте већ ви оклевали и можда бисте се повукли када је ваша љубав још премала према Мојој, колико ћу тек мање Ја учинити такво будући да сам Ја Сам бескрајна вечна љубав, и Ја сам уз то његов творац као што сам ваш, и његов сам Бог као што сам ваш, и његов Господар као ваш, и његов још увек очински судија као што сам ваш добар Отац лично.

17 А колико је год било могуће, одузета му је ионако моћ воље. Зато више ни немате ни најмање да га се плашите, него једино да се чувате његовог лукавства, а то нема власти, него је само по себи толико немоћно да га свагда можете одувати својим дахом лакше него мушицу, само ако хоћете.

18 Према томе он може да опстане и вечно слепо да покушава да нас уништи – јер такво што му никада неће успети колико ни мушици победа у борби с мамелхудом.

19 Но ви поново питате у својим срцима у чему се према томе састоји лукавство непријатеља живота да га препознамо и да га се чувамо.

20 Јер ко ће се пазити и чувати оног што не познаје? –

21 Дечице! Имате право што тако питате у својим срцима, но ипак је ваше питање у основи ташто – јер непријатељ живота не може и не сме се приближити никоме. Дакле ни никога не може обманути својом пакости.

22 Ако човек допусти да га његово сопствено срце обмане те постане горд, властољубив, телесан, светољубив и себичан, тада се човек сам својевољно приближава непријатељу живота, постаје сам непријатељ свег живота, и не ретко још гори од правог лично, од чијег лукавста треба да се чувате.

23 Па када прави непријатељ живота примети поред себе таквог њему сличног суседа, онда дашта више не штеди средства да веже за себе тог који га је претежно слично добровољно потражио.

24 Гледајте, ту тек почиње деловати лукавство непријатеља да таквог пријатеља задобије за себе за вечно.

25 Ко дакле хоће да измакне лукавству непријатеља, тај нека буде одан и врло пажљив пастир свога сопственога срца и нека га најпажљивије обрати Мени. Таквом човеку који се свагда обазире на то, заиста, можете веровати, било би вам лакше да свучете сунце са свода него да се непријатељ живота својим лукавством приближи таквом човеку.

26 Зато ни немојте да се прибојавате – јер без Моје дозволе ништа се не догађа. А када Ја нешта допустим, онда свагда имам Свој најбољи разлог.

27 Чувајте се пак нарочито себе самих – јер заиста ван Мене нема ништа слободније од ваших сопствених срца.

28 Зато старајте се за њих по Мојој вољи, тако ћете вечно бити безбедни од лукавства непријатеља.

29 Такво разумите ваљано – јер то је заштита од његовог лукавства да своја срца обратите Мени, а не самовољно њему. – Разумете ли такво?"

345

1 После те беседе Авине, по Његовој наредби, сви поново одступише на мало одстојање од негде седам корака и образоваше тако круг око Оца и захваљиваху Му и слављаху и хваљаху Га због Његове бескрајне љубави, милости и смиловања. А Он позва Себи Авеља те му рече:

2 "Мој одани весниче, шаљем те сада за Ханох, тамо ћеш наићи на седморицу одавде послатих проповедника покајања. Међу њима су тројица постојаних; четворица пак се клате – јер су погледали женску плот Дубине и тиме су заведени. Гле, те да ми опет уредиш.

3 Од своје моћи нека ништа не изгубе. Пошто пак још никада нису осетили телесног бола, то можеш узети најпре глатку шибу и да их казниш са седам удараца преко рамена. Али само у време када видиш да се у њиховим срцима диже нечист пламен и из пламена се коначно образује плот жена.

4 Када такво приметиш, одмах дигни своју руку и удари снажно. Ако се тим ударцем угаси сваки пламен, онда следећи ударци да буду блажи, чији број у свим околностима има да остане потпуно по Мојој одлуци.

5 А ако се пламен већ при првом ударцу одмах не угуши и не нестане обличје плоти, онда следећи ударац да удариш јаче но што си ударио први. Ако се ни ту не покаже промена, онда следећи ударац удари још јаче.

6 Ако ту уследи промена, ту мини својом снагом. А ако ни ту још не уследи, онда удвостручи своју снагу и настави све повишеније с њом све до краја одређеног броја.

7 Ако код једног или другог ударца уследи промена, онда остале ударце настави истом снагом како би се тврдокорност срца ваљано казнила и ублажила.

8 А после казне јако позови у срце и обзнани заведеноме Моју вољу и Моју пуну озбиљност.

9 Затим посматрај његово срце у тишини. Ако седам дана не приметиш повратак рђавих пламенова, онда га опет можеш ослободити на седам дана. Затим га посети опет. Нађеш ли га слободног, дај му слободу на седам месеци.

10 Приметиш ли пак да је његово срце за то време патило, укрепи га уљем Моје милости. Ако приметиш да је старом рђавом пламену опет допустио да пламти у његовом срцу с допадањем, онда га казни опет.

11 Уколико пак првих седам удараца са свом снагом не би потпуно угушили пламен, онда узми јачу, али не више глатку, него трновито храпаву шибу и ударај с њом преко целих леђа свом снагом.

12 Те ударце пак да не ублажаваш макар се после једног или другог пламен угушио – јер ту већ имаш посла са упорношћу већ прилично поквареног срца.

13 Уколико ни ти ударци не издејствују побољшање, онда узми ватрену шибу и дај му, расрђеном руком, седамдесет и седам тешких удараца преко целог тела тако да буде сав у чиревима и гноју.

14 Поправи ли се и промени своје срце, онда му исцели ране и укрепи га Мојим смиловањем. Не поправи ли се, онда му поспи црве преко тела како би га изјели при живој души – јер боље је бити изједен од црви него од гнева Божјег.

15 А прву тројицу укрепи Мојом љубављу и утвори им се када их крепиш у Моме имену.

16 А Ја ћу свагда бити с тобом као и са свом Мојом децом, амин."

17 Ту се анђео Авељ сагну пред Авом до земље и ишчезну као светла муња када севне из облака највећом журбом до земље.

18 Зачудише се сви оци како је могуће да чак четворица од весника већ за тако кратко време заборавише Оног Који их је тек претходног дана опремио толико пребогато Својом љубављу, милошћу и смиловањем.

19 Ава им пак рече: "О дечице, не чудите се томе! – Само што сам вам малочас рекао да у целој бесконачности осим Мене нема ништа слободније од једино човечијег срца. – Тако оно може веома брзо да буде заведено ако Ме само за тренутак испусти из вида.

20 О, моћ плоти је велика и од вас свих још је нико није савладао – зато нека вас не чуди што су четворица одмах заведена пребујном плоти жена из Дубине.

21 Кајин, када побеже, пророкова пред змијом, када му се утвори у плоти, како ће бити опасна плот свој његовој браћи.

22 Зато се не чудите томе што су веома брзо четворица заведена – јер ви и ваша деца нећете проћи ни за длаку боље ако се само на тренутке окренете од Мене.

23 Зато останите у Мени као Ја у вама, тако нећете постати робови плоти, амин; разумите такво, амин, амин, амин."

346 (2.160)

1 По тој беседи Ава позва Хеноха да Му приђе и наложи и свим другима да ваљано пазе на то што ће сада поверити Хеноху укратко.

2 И Хенох се даде брзо до Аве и сви други начуљише уши и раширише силно своја срца.

3 И Ава Хеноху поче упућивати следеће пословне речи те рече: "Хеноше, чуј и чујте сви ви; но нико да се не саблазни.

4 Приспеће сада овде четворица од Поднева; та су несагласна о Абедаму; двојица Га држе слабуњаво Јеховом, двојица пак тврде управо супротно и држе Га духом Авељевим.

5 Зато хоће да приме савет од тебе.

6 Ти пак пређи на страну порицача и разувери им Абедама са Јеховом како би сасвим обезбожили те да у њима подигнемо ново здање – јер на тако песковитом тлу не може се поставити ни мртвачка колиба, а камоли тек стан за Мене.

7 Гле, ево већ стижу! Зато се прибери и говори како сам ти саветовао.

8 Буди озбиљан, али не сув и мисли при том да су они сирота браћа којима хоћемо да помогнемо из основе.

9 Јер заиста кажем вама свима: Онај који Ме оспорава у својој слепоћи – хиљаду пута Ми је дражи од оног који Ме у млакости свога срца унеколико признаје, али једва да му је вредно да можда са својим братом разговара о Мени.

10 Но – приближавају се већ нашем кругу, зато приправи се и нико да Ме за сада не открива, амин."

11 И Хенох са срцем разгорелим у љубави захвали светом Ави, па затим сместа оде мало у сусрет четворици и прими их љубазном озбиљношћу.

12 Како пак ступише на пуну висину, тада се расправитељи поклонише пред оцима и Хенох их одмах упита те рече овако:

13 "Браћо, шта вас је довело овамо? – Обзнаните укратко свој тмуран разлог!" – И сместа један од њих поче да говори те рече:

14 "Наш разлог је Абедам. Нисмо начисто у вези с њим. – Да ли је или није Јехова, или да ли је само дух Авељев?

15 Јер и Авељ треба да је за свога живота имао велику чудесну моћ и смрскао је, као што знамо од уста до уста, пред Кајином цело брдо, пред својим братом Кајином како би га одвратио од његове рђаве намере.

16 Гле, то је наша несугласица! Дај нам праву светлост у том спору – јер ми сви држимо је најважнијом и највећом главном ствари."

17 И Хенох на то отвори своја уста у Моме имену и рече: "Браћо! Зашто се спорите око прамена вуне једног јагњета?

18 Шта је Абедам, шта је Јехова ако Њега не спомињемо у нашем бићу с осећањем? – Како можете да расправљате о оном што није, било овако, било онако?

19 Ако на одређеној удаљености видиш гомилу на путу и велиш да је то камен, а твој брат тврди да је та гомила само кртичњак, гле, то је нешта о чему се може расправљати толико дуго док саму гомилу не учините судијом. Кога ћете пак учинити судијом тамо где нема ничег осим ваших празних осећања и мисли, који се изражавају овако или онако и немају други темељ осим сопствене празнине, било овако, било онако?

20 Ви расправљате да ли је Абедам, Који нас је током три дана наслађивао својом науком, Јехова или није.

21 А ја вам кажем: Питајте најпре да ли уопште постоји Јехова.

22 Шта ћете пак учинити ако вам кажем да нигде не постоји Јехова, него само бескрајан простор и вечно трајање времена?

23 Да су се у том простору током времена разне по себи неме силе морале обухватити и тиме произвести најпре необличне грумене који су затим постали нужном подлогом слепим делујућим силама и коначно мало помало разни други производи својим узајамним приморавањем – то нас учи цела природа. А где се она икада изразила у Јехови?

24 Зар према томе није очито паметније испитати дубље и проверити темељ који се налази пред нама уместо неки који се само развио временом владајућим силама природе у нама некако као ташт празан сан.

25 Уколико уопште негде постоји сила која себе обухвата и која је свесна сама себе под појмом Бог, онда она може произићи тек из нас будући да смо ми прва бића на дугом делокругу сила природе у којима сигурно први пут управо те силе почињу да бивају саме себе све више и више свесне и моћне.

26 Или да ли сте икада видели да ће се камен претворити у капљицу воде? – А итекако је супротан случај, мали камен се састоји из безброј капљица воде, које би ваљда растворене сачињавале пола мора.

27 Зато Бог тек може произлазити из нас као средишња сила самосвесности као што из многих капљица воде произилази камен, а не обратно.

28 Погледајте према томе ужасну таштину вашег спора и предомислите се да пређете на нешта боље. А пре тога постаните ученици дубоке мудрости. Тек онда тражите оно о чему расправљате. Разумите моје речи ваљано, амин!"

29 Ту ова четворица почеше да дрхте и сасвим пребледеше, и само онај један рече Хеноху: "Брате! зашто си нас сада убио? Шта смо сада и шта имамо очекивати? – Ништа сем коначног, вечног уништења.

30 О, да си нас само оставио у нашој заблуди! – Колико смо били сретни у њој!

31 Јер наша срца ипак имаху неки темељ – а сада си нас ставио уз понор вечне пропасти. Шта да сада почнемо?

32 О Јехова, о Абедаме! Да си још овде! Колико радије да нас вараш Ти, него сада нас тако страшно просвећене Хенох!

33 Хеноше! Варај нас поново како бисмо барем били мирни докле живимо, амин."

347

1 А Хенох виде велику збуњеност четворице и упита их и рече: "Значи до истине вам је мало стало, него само да у миру и потпуној угодности животарите не старајући се најозбиљније и не истражујући како стоје сва та питања.

2 О неразумних спавача! Шта сте свом својом млакоћом до сада добили?

3 Разоткривајуће време ће једном доћи за све са свим својим страхотама смрти; оног који се већ дуго припремао, неће изненадити па довести у мрачни шкрипац сваког очајања.

4 А ако неко зато на било који начин хоће да се вара како би у ноћи такве варке прилично угодно спавао, колико ће страшно негда у његовим ушима зазвечати зов кога ће му дошаптавати његове сопствене ишчезавајуће силе веома чујно говорећи: Лењи спавачу! Пробуди се к смрти! –

5 Гле, да вам је одувек стало до Јехове, онда бисте се већ одавно озбиљно постарали и питали бисте се: Ко, шта и где је Јехова?

6 Међутим, како бисте се разрешили таквог труда, веровасте радије слепо оно што чусте од уста до уста. Али да икада сами размишљате – то беше сувише тегобно за вас. Морао вас је дакле један Абедам продрмати из најдубљег сна, иначе бисте веома слатко дремали све до времена и сигурно вам никада не би пало на памет да се ближе распитате о Јехови.

7 О ви млаки, сада се старате о животу! – Шта сте радили сто и сто година када о Јехови, као ни сада, нисте знали ништа и још кудикамо мање? Јер сада барем знате како стоји с Јеховом – а тада нисте знали ништа, и зазирали сте свагда да нешта ближе сазнате о Њему зато што вам је варка свагда била радија од истине. – Зашто сте данас, као иначе никада, дошли овамо?

8 Зато што вас је Абедам мало продрмао из сна пошто је вашег умишљеног бога својски помутио.

9 Хтели бисте тог свог старог умишљеног бога поново да обновите како бисте затим могли да наставите свој стари сан. Међутим, томе је сада крај.

10 Јер ви хтедосте само да имате светлости у тој ствари. Ја вам зато и ради тога дадох светлости у истакнутој истини. Зашто сада место светлости опет хоћете да имате стару варку ваших чула?

11 Зато што сте дошли овамо не ради истине, него због варке, коју је продрмао премудри источњак, и сада бисте ради своје слатке угодности поново хтели да вам се обнови стари Јехова, под чијим штитом живота могасте тако преслатко да спавате докле смо ми бдели и стајали у непрестаној борби са смрћу.

12 Бдите сада с нама и помозите нам да носимо одвећ тешко бреме смрти. Ваши потиљци су, ево, довољно широки и јаки за то!

13 Заиста, стари Јехова вам вечно више ништа неће вредети ако се у вама не почне обликовати нови Јехова.

14 Зато вам и рекох у мојој првој беседи да из нас мора да произиђе Јехова ако треба негде да постоји за нас; ако то није случај, онда свима нама ништа не вреде хиљаде Јехове које постоје негде за себе.

15 Шта користи камену моје постојање свесно само себе?

16 А уколико би камену било могуће да у себи самом пређе у свест и да постане биће које се само слободно креће, онда бих ја за њега такође био нешта као што сам за вас – а шта сам мртвом камену? Ништавило, пуко и најсуштије нишавило!

17 А у односу у коме се налазимо узајамно ја и камен, у истом односу стојите и ви према свом старом Јехови.

18 Тај Јехова најпре у вама мора да доспе до највише потпуне самосвести кроз ваше живо хтење пре него што вам постане делујућим Јеховом; и такво би морало да се догоди кроз ваша дела; а уколико се не догоди, онда за ваш живот за сва времена времена̄ нигде нема неког Јехове као што за камење нигде нема људи.

19 Немојте зато да молите још више за варком и лажју, него продрите к истини. Научите је из велике књиге и знакова природе. Онда ће се ваљда показати да ли су ваша срца оспособљена за семе Јеховино.

20 А удаљите се сада за један помак сенке времена. Размислите о реченом па дођите опет овамо да проверимо ваша срца која љубав влада њима – тако идите, амин."

348

1 И ова четворица се поклонише пред оцима, па се сместа с наше јутарње висине дадоше доле до једне мале избочине, ту поседаше те почеше да се саветују међу собом овако:

2 "Браћо", поче први, "како вам изгледа – да ли да верујемо Хеноховим речима или – да им не верујемо?

3 Што се мог дела тиче, велим да се Хенох овог пута силно преварио.

4 Он је дашта човек као што смо ми – и то је довољно да сасвим буде подложан разним заблудама; више нам није потребно.

5 Јер мада му је Свемоћни доделио већа савршенства и поставио га првосвештеником, ипак му је напросто оставио све људско тако да је он још увек исти Хенох као што је био раније, па према томе може и да греши.

6 А да се он овог пута силно преварио, то сместа могу да му докажем на прстима.

7 Само што сада не схватам како сам у његовој близини могао да будем тако тупав?

8 На пример шта би ми рекао да сам му при његовом безбоштву рекао: Брате, да је тако као што си ти сада паметно тврдио, онда дашта више не би требало да градимо куће.

9 Јер ако смо могли да настанемо без неког творца с највећом мудрошћу и када смо сигурно у свему савршенији од наших кућа пошто можемо да мислимо, говоримо и паметно да поступамо, зашто онда не би и наше куће које су неизрециво глупље такође могле да настану саме од себе без нашег учешћа? –

10 Сачекаћу Хеноха једну читаву вечност и даћу му још преко тога свој живот у залог да сигурно никада неће имати среће да види како ваљано сређена кућа израста из немог тла земље.

11 Није него, ми дела слепих сила које пре нас нису ни саме себе свесне!

12 Не, браћо! Пре него што ме Хенох увери у то пре верујем и доказаћу му да је он као првосвештеник заједно са свом његовом мудрошћу потпуна луда! – Шта кажете на то? – Имам ли право или не?"

13 И други узе реч и рече: "Итекако имаш право! – Морам ти рећи, брате, у мени ме је необично гризло – да нисам штедео узвишене оце, заиста, недостајала је само једна реч, и језик Хенохов би се укочио као кап росе зими.

14 Радо бих чуо одговор да сам га само, знаш, онако лако питао: Хеноше, ако је тако како си нас сада мудро известио, онда бих ипак од тебе хтео да сазнам како објаснити љубав према Богу? –

15 Браћо! Ако би Хенох на то питање могао да ми одговори само једну реч не противуречећи се, онда ћу пред вама и пред њим прогутати сваку гору коју год волите.

16 Јер да је Јехова само варка и унеколико мелем за тромост нашег духа, онда је и сва наша љубав чиста варка. И ако је она варка, онда смо и ми сами себи варка и Хенох ни најмање не изузев.

17 А ако смо сами себи варка, онда питам: Брате! Које првенство онда има твоја мудрост пред нашом неразумношћу?

18 Зато можеш да ћутиш исто тако као и ми! – Кажите ми отворено шта би ми цео Хенох на то могао узвратити?

19 Ништа – јер онда би био као у хиљадострукој клопци и његовим језиком не би могао ни немо да превали преко зуба."

20 "Он је можда мислио", рече трећи, "да смо ми неки лагодни глупаци, које можеш одмах да намажеш разним ђубретом.

21 Али наш следећи састанак нека пред њим осветли четворицу неразумника на начин да ће му се његово првосвештенство учинити баш као да се налази у незрелој дивљој јабуци – јер ја сам набијен као тежак облак.

22 Само мало ветра, и добри Хенох ће за своје безбожништво бити послужен десет пута горе него што смо сви ми послужени на предсабат. Има прилично грубо да осети и да прими плату за очиту шалу коју је себи на нама дозволио.

23 Хенох не верује у Бога!? У то ћу да поверујем тек када ми неко докаже да не постојим.

24 Него, он нас је све заједно насанкао. То и ништа друго.

25 Чекај само, тако ћу га наслонити да остане залепљен као камен кад падне у море где је најдубље!

26 Шта ли ће ми одговорити ако пред њим директно кажем: Хеноше, ти срамни првосвештениче! Ти си сада дупло лагао из твоје велике слепоће – јер ако од вечности унапред нема Јехове, онда си ти ионако говорио у ветар.

27 Јер слепа случајност сигурно није тебе уподобила мудријим од нас – и заштоли баш ти да будеш више од нас, који смо себи самима ништа мање чиста неразумност као што си ти себи а и зато нужно свима нама.

28 А ако има једног старог Јехове, онда си ти ионако очито и опипљиво лажљивац пред нама. –

29 Браћо! Шта ми може на то узвратити?"

30 И четврти рече са првом двојицом: "Ништа осим највише: Тако стојим ја, магарац, пред вама и моје првосвештенство јесте празан ветар. –

31 А што се тиче Абедама, ту мислим да по тој тачки треба да се ујединимо и да мудром првосвештенику докажемо у лице да је Он непогрешиво био Сам Јехова, што јасно произилази из Његових речи и дела ако само донекле обратимо пажњу на њих.

32 А оспори ли он то, онда ћу га сасвим једноставно питати: "Брате! Ко те је према томе поставио првосвештеником?

33 Ако Он није ништа, онда ниси ни ти; па учини најбоље и одложи првосвештенство – јер таква служба не приличи безбожнику. –

34 Шта он или неко други може да нам узврати на то?"

35 На тај предлог сва четворица буду једним гласом и први се дигну те рече: "Браћо, ако смо сагласни и по тој тачки, онда идимо и расправимо нашу ствар.

36 Стварно горим од радозналости шта ће на крају испасти. Хенох је готов! Тако идимо, амин!"

349

1 И сва четворица се дигоше и тако наоружани вратише се на висину. Како ту доспеше, одмах почеше да се саветују који ће први да преузме Хеноха.

2 После дужег нагађања рече први осталој тројици: "Знате шта, имам добро мишљење; манимо се избора, него сачекајмо све докле нам се Хенох или неко други не приближи па сам не ослови једног или другог.

3 Ко буде ословљен, тај нека одмах и испољи одговор, и то тако да свако првог тренутка примети како заправо стоји с њим и с нама – а не дође ли нам нико у близину, онда ионако знамо на чему смо; па знамо ли то, онда нам ни не треба ништа више него да се окренемо и да саблажњивом првосвештенику покажемо леђа за сва времена.

4 Зашто, то ви сигурно увиђате још боље но ја сам – реците да ли се с тим слажете?" – – И сви потврдише предлог једногласно.

5 Када их пак Хенох угледа, даде се сместа до њих, тј. по налогу светог Аве, па одмах упита првог од њих: "Ну, браћо, које решење сте нашли у себи? Обзнаните ми га из темеља свог срца."

6 И први се прибра колико год му дозволи његова јака сметености и с прилично несигурним гласом одговори Хеноху следеће тако што рече: "Драги брате Хеноше! – Ја и такође моја браћа на твоје питање ти за сада не можемо дати други одговор него да ти кажемо да те од срца жалимо уколико би свој ранији став озбиљно и даље тврдио услед можда незаслужене слепоће, уколико ти већ не можемо помоћи.

7 А ако у себи имаш друго мишљење од оног којег си нам раније обзнанио – онда лежи у теби или злоћа или гордост, или си се неразумно хтео нашалити с нашом бедом не премислив колико ће такво дубоко ожалостити твоју сироту браћу.

8 А у том случају ти заједно с твојим првосвештенством ниси вредан да ти дамо ни најлошији одговор.

9 А да је једно или друго код тебе случај, то одмах препознасмо из ништавности твојих постављених доказа за празноћу твојих ставова – због чега ти нас и назва неразумницима будући да нисмо попут тебе неразумници и не умемо тако вешто као ти да поричемо Јехову.

10 То је цело решење које смо за сада за тебе нашли у нама.

11 По каквоћи темеља твоје неразумности можеш према томе као решење да прихватиш или наше сажаљевање или пак и наше потпуно недопадање.

12 А надамо се да ћеш нас овог пута боље разумети него пре."

13 И Хенох одговори четворици, наиме говорећи: "О браћо, нашли сте баш оно решење које сам желео да га нађете.

14 Једино што се тиче разлога самог по себи из којег ви тврдите да су моји ставови текли к вама – ту ствари нису тачни – јер да је тако како сте мислили, онда вам сигурно никада не бих упутио реч. А пошто сасвим другачије стоје ствари, зато сам вам тако говорио како би се ваш већ дуго успавани дух пробудио. Ваш дух се сада пробудио и тако сте ми ви тиме дали жељено решење, и томе се радује мој дух.

15 А да апсолутно нисам хтео да вам будем лажљивац, него истински брат по Божјем поретку, можете видети из следећег:

16 Бог сигурно није лажљивац тиме што је свуда присутан а ипак Га нико не може угледати, осим ако би Он сходно Свом вечном поретку хтео да се покаже Својој деци као Отац и да их затим учи и васпитава за вечни живот.

17 А ја сам вам сакрио Јехову зато што у својим срцима скоро ништа нисте имали од Јехове, него само сте водили Његово име устима, а не и срцем.

18 А шта коме користи пуко мртво име ако не одговара живоме имену у срцу? – Јест, ја вам кажем, такво је безбожништо.

19 Пошто пак такво угледах у вама, то узех на себе и преставих вам као да сам узео из себе. Тако вас пробудих.

20 Гле, тако стоје свари. Ви сте сада Јехову нашли чак и у Абедаму. Тако сте постали јединствени. Дакле, тако је извојевана победа ваших срдаца.

21 Па тако следите за мном на веће посвећење како бисте јасно угледали да ли сам достојан првосвештеник или нисам.

22 Јер међу нама је још Један и Тај ће вама свима дати право посвећење о Богу и мени, амин."

350

1 Затим Хенох ову четворицу одведе до пресветог Аве те им рече: "Браћо, гле, овај вама још јаки странац јесте о којем вам малочас јавих да ће вам тек дати веће посвећење о Јехови па затим и о мени. Зато слушајте и следите Њега, амин."

2 И сместа Ава ступи пред њих и упита их: "Пошто вас је губитак Јехове Хеноховом беседом толико много помео тако да су вам срца чак непријатељски отекла према првосвештенику, реците Ми коју представу у себи имате о Јехови?"

3 И први од четворице одмах узе реч и рече прилично срчано:

4 "Добри човече, пријатељу и брате, о чему питаш, ваљда је одвећ тешко наћи пуноважан одговор. Но није тако тешко да ти обзнанимо своје опште појмове о Јехови, то јест какви су опште обични код нас и међу нама. Тако изволи да их чујеш.

5 Под Богом разумемо вечну, изнад свега савршену, у сваком погледу себе саму најјасније свесну исконску силу која испуњава целу бесконачност.

6 Та сила се свуда може испољавати будући да је по себи у суштини најсавршенија најслободнија воља, која делује по сопственим утемељеним идејама у себи самој, које се управо у тој вољи и у њеној сопственој светлости, која извире из њене непрестане активности, развијају у бескрајном изобиљу и у највећој јасноћи.

7 Гле, то би био наш општи појам о Богу. Што се уосталом тиче субстанцијалног бића те бескрајне вечне исконске силе воље, то се оно налази сувише ван подручја наше способности поимања да би се о томе поставио неки важећи став.

8 А претпоставке не могу нити требају да се постављају као теореме.

9 С друге стране се барем мени и неким другима чини да се та бескрајна сила воље изражава блиско као наша љубав будући да све што год да погледамо носи у себи такво непорециво сведочанство.

10 Чак и камен, беживотни, не ћути у тој ствари, већ говори унеколико својим бићем: Зато што су ми драги моји делови, зато их држим чврсто уз моје моћно средиште. –

11 А пошто такво и камен непорециво показује, онда су све друге ствари још врснији сведоци, и ми људи, свесни итекако самих себе, још највише будући да смо сви рођени у узајамној љубави.

12 По том великом назирању усуђујемо се и да тврдимо да је Бог у Самом Себи најчистија и најсветија љубав и из те љубави може Се испољити као Јехова или као добри, мудри и свемоћни Творац свих ствари у човеку као и ван њега такође као човек, дашта сигурно свагда на најсавршенији начин, и то у човеку као најчистија љубав према Његовој Самој Божанствености, а ван човека као моћно делујућа сила или пак видљиво у сразмерном човечијем облику, за који дашта не треба предпоставити да је Он можда везан.

13 Гле, драги добри човече, пријатељу и брате, то је општенито и све што знамо о бићу Божјем. Сада је до тебе да ово наше мишљење или одобриш или покудиш."

14 И Ава рече на то четворици: "Твој одговор је био савршен јер је озбиљно тако како си изјавио.

15 Али ипак вам је потпуно бескорисна сва таква мудрост ако је дело сопственог размишљања или и дело усмене наставе.

16 А да би вам таква мудрост била живо корисна, онда мора постати живим јасним осећањем у срцу, или, што је дакако најизврсније, мора проистицати из живахности срца.

17 Ако је једно или друго случај, онда ће тек тако пробуђена сопствена снага живота наступити као стални сведок и свакоме ће гласно оглашавати да је Сам Бог најчистија и најсветија љубав, у којој ниједно биће, а поготово не истинска деца те љубави, никада неће пропасти.

18 Ко према томе Бога не нађе на тај начин, за њега Бог ни није Бог пошто није Бог живота, него само Бог човечијег мудријашења разумом, које стоји толико дуго све док га не потисне неко друго.

19 А ко Бога нађе у својој суштини живота, и из те суштине, тај Га је нашао бивствено и ни једна моћ никада више неће бити у стању да Га потисне.

20 Гледајте, тако стоје ствари заиста. А сада ми обзнаните своје мишљење о Абедаму и о првосвештенику Хеноху како бих вас и у томе исправио, амин."

351

1 И први од четворице рече другој тројици: "Ако вам је право, онда ћу ја да водим реч. А ако неко од вас хоће да говори, онда ми је такво такође угодно."

2 И остала тројица рекоше: "Брате! Говори ти пошто већ говориш – јер ми смо ионако једне ћуди и једног виђења.

3 И тако први поче још срчаније да води реч, па рече:

4 "Добри човече и пријатељу и брате, пошто сам из твоје раније беседе разабрао да и у теби пребива висок степен мудрости, то ћу и ја, на начин узвишене мудрости, пред тобом отворити уста како бих ти тиме изложио моје пуно поштовање и одобрење твоје узвишене мудрости. Тако изволи чути нагнутог уха.

5 Што се тиче Абедама, који је током пуна три дана боравио међу нама чинећи толика чудеса, наше мишљење стоји овако како ћу ти сада тачно обзнанити.

6 Абедам је двоструко биће, јест, рекао бих Он је троструко биће.

7 Двоструко је биће пошто се у Њему очито изразила човечија и божанска природа: Човечија у Његовој привидности, која је имала наш облик и одговарала му у свему савршено. Затим божанска природа у Његовим речима и делима пошто се код Њега примећивала реч као готово свршено дело.

8 Једноставан човек, истина, такође може мислити и хтети разнолико, али његове мисли и његово хтење једино јесу сасвим танане творевине по себи, које пак у својој примарности никада не могу иступити до појаве, него тек као трудан додатак кроз механичке или органске силе, којима се затим наша унутарња творевина тек дашта одвећ несавршено подражава.

9 Дакле, такође на пример можемо замислити савршенију траву, па затим и изговорити; тиме је у нама као створено; али исту поставити ван нас тако савршеном како смо је замислили, не можемо никако пошто је наше биће једино условљено биће и нужно ограничено и ми зато не можемо стварати унутра у бескрајно биће Божје, него једино у простору свог сопственог бића у најмањој размери као што Божанство чини у простору Његовог бескрајног бића.

10 Али сасвим другачије стоје ствари с Абедамом, Који није био нико други до Јехове бивајући у стању испољити Себе у сваком облику – јер кроз човечији облик у Абедаму Божанство је деловало из Своје бесконачности. И шта према томе Абедамова уста рекоше, мораше бити свршено дело – будући да све ствари које посматрамо не могу бити ништа друго до мисли и речи које у бескрајном Божанству такође саме бескрајно морају бити присутне. Када их Само Божанство изговора, зато и нужно овако очевидно морају бити присутне као у нама самима мисли и речи које смо за нас и у нама изговорили одређеније.

11 Гле сада, драги, добри човече и пријатељу и брате, тако стоје ствари. Дашта могло би ми се приговорити и неко би могао рећи:

12 Ако је тако, како онда стоје ствари са чудесном силом која се већ чешће јављала у обичном човеку ако су му мисли Божје послушне? –

13 Ту пак кажем: Онда је човек сам постао испољењем Божанства, које кроз њега, мада у мањој размери, делује, као што је у највећој размери изводљивој за нас деловало кроз Абедама.

14 Па стога божанско деловање не почива у бићу човека, него једино у бићу Божјем, Који се кроз једног човека овако или онако хтео испољити.

15 Тако према томе стоји и са Хенохом, који по себи није ни више ни мање но што смо сви ми, наиме сасвим обичан човек. А пошто га је Бог преко Абедама позвао и одредио првосвештеником или органом преко кога се Он хоће испољавати људима у човечијем облику, онда Хенох, када се Бог преко њега испољава, било речју, било делом, скоро јесте оно што је био сам Абедам, наиме посвећено или оспособљено средство којим се бескрајно биће Божје хоће испољавати месно или временски.

16 А Хенох као човек из себе јесте вичан толико мало колико и ја. А када је нечему вичан, онда је томе вичан једино Бог кроз Хеноха; што Хенох сигурно много боље увиђа од мене пошто је он сушти мудрац.

17 А ја сам раније рекао да је Абедам и као троструко биће. То је зато што баш тај Абедам, као што барем ја верујем да сам нашао, у Себи садржи пунину божанске силе пошто је Он наступио као самостално савршено као најчистија љубав у Богу и говорио је и поступао из те самосталности тако као да није подређен Божанству, него да је Божанство у свом обиљу подређено Њему.

18 А ако је непорециво тако, онда је Абедам троструки, наиме Само Божанство зато што је љубав; даље сама делујућа свесила Божја зато што је реч чиста љубав; и коначно сама љубав зато што је само Божанство са свим Његовим бескрајним обиљем моћи.

19 Гле, то би било наше мишљење о Абедаму и Хеноху. Ја сам ти га дао онако како смо га нашли. Сада је опет до тебе да одобриш или покудиш – јер само мудрост може проверити и осветлити мудрост. А Богу нека је сва част вечно, амин."

352

1 И Абедам рече на то говорнику и тако и његовој браћи: "Кажем ти: дао си ми сасвим тачан одговор и тако је како си сада расветлио.

2 Али све то је произишло из твог размишљања преко разума и преко твоје световне памети, и услед тога си ти и савршено честит човек.

3 А пошто си све то нашао путем чистог размишљања и мудровања, тако си на неко време оживео чувства своје душе; но твој дух је при том ипак остао потпуно непробуђен, јест, скоро као мртав; а да тако стоји ствар, сви ви треба јасно да видите из неколико малих поређења.

4 Душа и њена чувства јесу цвет духа; а ако један љиљан који још није сасвим процветао откинеш са стабљике па ставиш у воду, онда ће и ту процветати и његов спољни облик и мирис биће потпуно једнак оном који је процветао на стабљици. Али када потом треба да сазре живо семе – гле, ту ће оно пропасти заједно са увенулим и делом иструлелим цветом – јер живот семена не потиче од цвета, који само има одређење да развије облик семена, или што је тело семена, него само од корена који се налази у земљи засићеној животом.

5 Сада гле, исто тако стоји ствар са човеком – ако једино граби за пуком мудрости – јер мудрост по себи онда није ништа до празно цветање цвета неке биљке који је узет или одвојен од коренске стабљике и не може издејствовати живот зато што нема корен и нема земље, него само пуку воду, која за себе нема живота, него само способности да ослободи живот из земље и да корен одржи примљивим за живот из земље.

6 Љубав је пак корен дрвета живота, а срце или душевност, ћуд, која се изражава у осећању јесте земљиште. Онај који према томе хоће да убере плодове живота, тај мора да нађубри земљиште, да снабде корен храном; тако ће на стабљици, која живи на здравом корену, цвет, и с њим и живо семе, одвећ добро понети.

7 Ти си Абедама и Хеноха по истини савршено верно појмио онако како је љиљанов цвет, који је одвојен и који цвета у води, савршено сличан цвету који цвета на стабљици. Уколико пак почнеш тражити семе, заиста, нећеш га наћи зато што нема корена ни земљишта. – Разумеш ли такво?

8 Али чуј још једно мало поређење. Гле, за топла лета блистају веома многе биљке над тлом земље; а када дође зима као јаки испитивач живота, упропашћује све творевине светлости; једино корен и сасвим сазрело семе није кадар усмртити.

9 Гле, исто тако је и предмет спознања о Абедаму и Хеноху. Разум ће Абедама и Хеноха држати толико дуго све докле су они присутни и опипљиви за њега, а и размишљаће о њима толико дуго све докле не дође до њему задовољног крајног исхода. Нађе ли га пак, онда је за њега и зашло сунце и зима је почела.

10 Спознања ће одумирати и прелазити у смрт, која је чиста заблуда и злоба, и налик је растињу буђи и сунђерима који немају корена ни семена.

11 Ако је пак Абедам и Хенох примљен љубављу у срцу, онда ће постати дрветом на чијим гранама ће обитавати чак и духови небеса.

12 Јер ту ће Абедам бити корен и Његова реч земљиште, из којег ће у сваком погледу произићи Хенох пун живог зрелог семена; и цвет тог стабла ће бити ваљан и даће сам семену право обличје и праву чврсту хаљину, у којој ће се живот вечно држати. – Разумеш ли такво?

13 Јест, ти сада разумеш као што водени цвет личи потпуном цвету; али ако само останеш у води свог разума, онда из тог твог разумевања неће израсти живо семе као што неће израсти из воденог цвета.

14 А Ја ти кажем: Обухвати своју цветну стабљику која је одвојена од корена добром, живом земљом свога срца, па заливај исту непрестано живом водом која је сада потекла из мојих уста, тако барем семе можеш довести до сазревања, истог затим поново да посејеш у своје земљиште како би затим и примио нов корен живота, којег зима више неће моћи да оштети – јер без корена није могућ живот.

15 Ти се сада дашта чудиш Мојој мудрости. Ја ти пак кажем: Тражи да те што пре чуди Моја љубав; онда се више нећеш толико чудити мудрости, него вечноме животу, који је љубав и праузрок сваке мудрости.

16 Ако те неко подари лепим цветом којег још никада ниси видео, онда се веома радујеш – Ја ти пак дајем целу биљку. Засади је у земљиште па ћеш ту жњети корен, цвет и коначно и семе живота.

17 Разуми такво! А уколико ти је нешта страно – гле, ту сам Ја и тамо је Хенох; питај и ми ћемо ти одговорити из корена, теби и свакоме, амин!"

353

1 И први од четворице, веома зачуђен великој мудрости странчевој, затим рече: "Чуј добри човече и пријатељу и брате, од Твојих речи ми ништа није неразумљиво, јер си се јасно изразио и слика убраног љиљана чији цвет би се затим бесемено развио у базену – беше одвећ упечатљива и ми смо тачно схватили шта си нам тиме хтео рећи.

2 Сасвим увиђам да је све то потпуно засновано у целој природи и према томе тим више непогрешиво у природи човека. Но при крају своје беседе ти спомену нешта пошто си мало доспео у афекат – и ту ти већ морам приметити, драги добри човече и пријатељу и брате, такво не могу ваљано збринути под кров.

3 Јер ту ти рече о својим речима као да су жива вода којом откинуту стабљику цвета треба марљиво да заливам, чиме ћу барем имати семе, мада унеколико не већ одмах корен, које бих тек могао посејати у своје земљиште ради новог задобијања корена, стабљике и цвета и отуд затим и новог семена за вечан живот.

4 Све је тачно, премудро и јасно. Једино како ти своју реч чиниш живом водом, или како да је штавише ја чиним – гле, добри човече и пријатељу и брате, то је мало смело речено, то јест за сада докле ја још не разумем.

5 А ако хоћеш да ми укажеш братску љубазност и да се о томе изразиш мало одређеније, онда буди сигуран да ћемо ја и сви ми свакој твојој речи доиста указати поштовање и покушаћемо је однеговати у својим срцима до живог корена и живог семена.

6 Према томе молимо те да учиниш такво!"

7 И пресвети Ава на то отвори Своја уста и рече: "Ти си заиста поставио најбоље питање – јер Ја ти кажем: Баш од тога зависи да све тачно схватите.

8 Онај који не разуме како је Моја реч жива вода – не разуме ни најмање шта је Бог, шта Абедам и шта Хенох – јер то ће му једино жива вода потпуно открити.

9 А пошто истинско унутарње упознање преживе воде такво условљава, онда се поставља питање: Како је према томе реч из Мојих уста жива вода?

10 То вам такође ваља видети из једне верне слике; па тако чујте:

11 Ти код куће имаш врт; у њега си засадио разне добре биљке; када пак лети некад буде веома сушно, тада биљке поливаш добром водом како се не би осушиле и одумреле у бесочном земљишту твог врта; но упркос твог вредног заливања биљке успевају само једва и твоја жетва је затим исто толико оскудна колико је бедно земљиште живом храном, која се једино састоји у благословљеној киши из облака неба.

12 Ти кажеш сам из своје мудрости: Сушна година јесте бич како за биљке, тако и за наше стомаке и за нашу кожу. –

13 Зашто ли држиш кишницу бољом и хранљивијом од воде коју изливаш из свог крчага преко биља? – Одговори ми из своје мудрости!"

14 И говорник узврати: То је сасвим природно – зато што је изворска вода своју оживљавајућу силу већ предала земљи пре него што је немоћна избила на површину; а кишница пада са још неослабљеним обиљем оживљујуће силе на тло земље, где је онда једна једина кап за биљни свет изврснија од целог крчага пуног најчистије изворске воде. Велим да је одговор тачан."

15 И пресвети Ава му узврати: "Сасвим тачно – посматрај према томе и Моју реч као кишу из небеса свег живота па ти живост ове Моје преживе воде речи апсолутно више неће бити загонетно. И Абедам заједно с Хенохом ће с великом бистрином стајати пред тобом са свим обиљем Своје божанствености. Разуми, амин!"

354

1 По тој беседи Авиној ова четворица силно стукнуше и један као и други помишљаше код себе: "Заиста је чудновато око тог човека.

2 Ко и шта је он, и откуд је дошао? – Заиста – човек говори баш тако као да је он Сам Јехова."

3 Ту ова четворица мало одступише, након што онај први најпре замоли њему још страног Аву за мало извињење, те се саветоваху о премудром странцу.

4 Први одмах упита осталу тројицу, наиме говорећи: "Браћо! Чули сте баш као и ја беседу овог страног човека и сигурно сте разумели једнако мени; шта вам се чини о њему? – Ко је он? – Ко може бити?"

5 И други рече на то: "Брате, ти знаш да се у неким стварима још никада нисам преварио за читаву кућу и зато и сада мислим да маљем нећу ударити много поред главе клина.

6 Слика о врту, о наводњавају истог, поређење изворске воде са кишницом и коначно поређење наше речи са већ немоћном изворском водом, Његову реч пак са живом кишом из небеских облака и онда на крају још и наговештај на присуство Абедамово – барем код мене више не остављају сумњу да се иза Њега крије – Абедам Јехова.

7 Гле браћо, то је моје мишљење, које ми се у мени самом неопозовљиво намеће а и испуњава истовремено моје цело биће таквом радосно блаженом милином коју још никада нисам осетио.

8 Али овим нећу никоме да сам наметнуо своје мишљење – и биће ми одвећ драго да чујем и ваше мишљење о томе."

9 И трећи одмах на то узврати и рече: "Браћо! Барем како се мени чини, изгледа да брат није да баш нема право – додуше још нећу да додам сасвим своје "да", али ако сте сви једног мишљења, онда ја сигурно нећу рећи "не".

10 Да овај човек мора да је више него само обичан човек, то је из сваке његове речи више него јасно; али да ли је он непосредно сам Абедам Јехова или да ли његов дух само кроз њега, наиме странца, говори, то би још требало разликовати.

11 Ако је пак до мене, онда гласам пре за непосредност него за посредност при томе никога ни најмање не спутавајући у његовом мнењу."

12 И четврти отвори своја уста те рече: "Брате! Велим да нећу много промашити ако се потпуно сложим с твојим виђењем. Само једино још да се наш разум изјасни па ће се већ брзо показати куда се већина гласова нагиње."

13 И први говорник рече на то: "Браћо! Ми смо потпуно једно! – Јер то је кришом било моје мишљење већ после Његове прве беседе, и ја се сада веома радујем да смо овако једног срца и једног ума; само се сада поставља питање: Како ћемо сада почети, како да Му се опет приближимо, коју жртву да Му принесемо – како ћемо сада изгледати пред Њим? – Шта да Му сада кажемо, Њему, Коме су наше најскривеније мисли биле познате већ многе већности пре него што смо постали мисаоним и осећајним људима Његовом свемоћном речју?

14 Он Који је једном речју негда створио небо и земљу и сва безбројна створења на њима сада је говорио толико много речи нама. Реците, помислите шта може, шта ће бити с тим?"

15 Ту изненада стаде Ава међу њих те рече: "Децо, пријатељи и браћо! Моје срце се вама веома радује – јер сте Ме нашли заиста онако како приличи слободном човеку.

16 Али ваш пут Мени, своме вечном светом Оцу, беше напоран – јер мудрост чини мале и заморне кораке, док љубав упада као с вратима у кући; а пошто сте Ме нашли, радујте се сада и преко мере – јер Ја, Бог Свемоћни, као ваш прељубазни Отац, јесам сада видљиво међу вама.

17 Дођите сви овамо на Моје груди и осетите да Сам заиста ваш вечни, свети, прељубазни Отац! Дођите, дођите, амин."

355

1 И сместа сви навалише, не само ова четворица, него сви који су се у то време налазили на висини и обухватише Аву плачући сузама радости и љубави. Сви слављаху, хваљаху Њега и дадоше Му част у својим срцима.

2 А Он их све благослови па коначно им рече: "Дечице, ви сада имате истинског Оца и видели сте у Мени Бога; обухватили сте Ме љубављу будући да сам вам дошао љубављу. Верујте сада сви чврсто у вашим срцима да сам Ја једино истински, добри, свети Отац и једини Господ неба и земље, Бог све моћи, силе и власти, Творац, Вођ и Одржавалац свих ствари и вечни једино најсавршенији живот лично зато што сам Сам вечна и бескрајна љубав и мудрост.

3 Такво дакле верујте чврсто у својим срцима и осећајте то живо да је вечни живот кроз Моју љубав савршено у вама; тако ћете свагда бити сретни овде и с оне стране у вечном дому Моје љубави и мудрости; овде ћете бити сретни будући да нећете видети ни поднети смрт; и с оне стране кроз све веће унутарње развиће бескрајног изобиља чудеса Мога живота у вама духовно.

4 Ја сам вас сада благословио као истински Отац; благословите пак ви Мене у својим срцима најоданијом сталном љубављу, тако ћете живошћу својих дела показати да верујете да сам Ја једини добри Отац, који вас је током вечности љубио пре него што је неко сунце на своду горело.

5 Који Ме буде поштовао руком, рука ће му бити благословљена за свако дело; који Ме буде поштовао ногом, неће наћи камење на тлу којим путем буде пошао; који Ме буде поштовао телом, имаће благословљено тело и никакав бол неће дирнути влакно његовог тела; који Ме буде поштовао устима, уста има да му буду благословљена да ће га хвалити сви народи; који Ме буде поштовао очима, неће никада видети смрти; који Ме буде поштовао ушима, у његово ухо никада неће продрети рђав глас, већ складни звукови нека га усхићују; који Ме буде поштовао целом главом и сржју исте, тог ћу благословити великом мудрошћу; ко Ме пак буде поштовао својим срцем као јединог доброг Оца, тај јесте који Ме поштује својим целим животом будући да Ме поштује својом љубављу која јесте цео његов живот; а онај који Ме поштује целим својим животом, тај да буде и цео благословљен вечним животом из Мене, светог, прељубазног, доброг Оца.

6 Поштујте Ме зато срцем свагда, тако ће вечни живот бити у вама зато што су ваша срца испуњена оним што је вечнога живота, наиме Мојом светом свемоћном љубављу.

7 Нико Мене не може благословити ни руком, ни ногама, ни телом, ни устима, ни очима ни ушима, него једино чистим, Мојом светом љубављу испуњеним срцем.

8 Ко Ме пак благосиља таквим срцем, тај Ме и благосиља рукама, ногама, устима, очима, ушима и целом главом и целим телом, јест, свим својим силама, а зато и Ја савршено хоћу да благословим целог човека к вечном животу.

9 А оног који само делом буде хтео да Ме благослови, тог ћу и Ја, како рекох, само делом благословити.

10 Останите зато код једине љубави, тако ћете стално имати обиље Мојих благослова; а уколико се пак не будете једино држали љубави, онда ће и Моји благослови бити једнаки вашој љубави.

11 Заиста, Ја вам кажем, дечице Моја: Мени, вашем Оцу, није потребна нека Мене посебно поштујућа такозвана служба Божја – јер Ја сам довољно моћан да вечно вршим сваку службу као што сам је вршио већ од вечности без ваше жртве и без ваше службе Божје.

12 А ако већ хоћете да Ми служите, онда се служите узајамно у Мојој Очинској љубави, тако ћете бити истинске слуге Божје.

13 Ко хоће да жртвује, нека жртвује у своме срцу – Моју Очинску љубав у своме срцу да Ми принесе као жртву; такву жртву ћу свагда погледати најблаговолећи.

14 Сада знате све живо у вама. Обратите свагда живо пажњу на то и творите тако. Тако ће изобиље вечнога живота попут потока избити из ваших крста и ту уништити стан смрти за вечно, вечно, вечно, амин.

15 Хенох јесте Моја уста код вас. Њега слушајте и његова реч ће вас благосиљати или судити по каквоћи ваших срца, амин, амин, амин."

16 Ту Ава опет постаде невидљив и нестаде тако пред плачућим очима деце задњи пут, то јест толико дуго докле још Адам живљаше и потом Га опште више нико не виде све до великог времена времена̄ у плоти као син човечији.

356 (2.170)

1 Тек после одређеног времена оци почеше да се опорављају и да посматрају око себе да Јехова није ту негде.

2 Али такав труд беше узалуд – јер се Јехова опет сакри у Своју светињу и није се више могао угледати другим оком до једино очима чисте љубави у срцу.

3 После неког времена Адам приступи Хеноху те му рече: "Хеноше! Говори нешта о Њему, Кога наше очи нису биле достојне да гледају, како се не бисмо осећали толико сиротим.

4 Јер ништа није болније за срце него када недостаје оно што си једном обузео љубављу. Тим болније је пак када недостаје Онај Који је једини живот наших срдаца и отуд једини предмет наше најсилније љубави.

5 Зато говори, Хеноше – говори! – Говори о Њему, јест, ни о чему другом не говори осим једино о Њему – јер једино Он је сада постао највећа потреба наших срца.

6 Такође немој да говориш о оном што се негде односи на Њега, него сасвим просто о Њему само говори. Такође немој како је био међу нама пун љубави, смиловања и снисхођења и како нас је све водио и учио и показао нам с највећом благошћу љубављу препуне пресвете путеве према Њему, према Њему, најбољем, најсветијем, прељубазном Оцу!

7 Дакле говори само о Њему, драги Хеноше, амин."

8 И Хенох отвори уста те рече: "Честити оче, твоја жеља је чиста као вода тамо која игра код белог песка извирући под белим каменом из чиста извора, али размисли шта значи "говорити о Њему, о Њему једино говорити".

9 Погледај Његове велике речи око нас! Ми сами нисмо ништа друго. И шта год погледали није ништа друго осим Божја реч.

10 А сада желиш да о Њему говорим не дотичући ишта што би стајало у било каквом односу с Њим.

11 Реци ми, пречасни оче, како би такво било могуће? Јер говорити чисто о Њему без дотицања других слика и ствари и предмета који се односе на Њега сасвим је немогуће.

12 Морало би се непрестано све даље изговарати Његово име – али како би се то теби чинило после само мало времена?

13 Или да ли би се такав одвећ једноличан низ једног те истог имена, макар њим био означен највиши и најдостојнији предмет наше љубави, могао назвати беседом?

14 Зато ти, пречасни оче, мораш мало да промениш, истина, саму по себи најчистију, али без обзира ипак неизводљиву жељу свога срца, па ћу ја сместа јемчити за њу.

15 И Адам увиде неразумност свог захтева, па рече коначно Хеноху: "Јест, јест, сине мој, имаш ти право, мој захтев је збиља чисто неизводљив. Зато поступи по своме срцу које је одвећ сродно с љубављу најсветијег Оца и биће ми бескрајно добродошло све шта год изнео о Њему, амин."

16 Одмах Хенох свима присутнима поче упућивати следећу кратку беседу, наиме говорећи: "Оци и браћо! Зар још никада нисте посматрали како месец дању изгледа поред сунца. Која је разлика између његове светлости и светлости сунца?

17 Ви ме сви гледате зачуђено и не знате шта с тиме хоћу да кажем.

18 О чујте, ту слику ћемо већ јасније да отребимо.

19 Гледајте, када моћна сунчева светлост са превисоког свода светли доле до нас, тада месец стоји посрамљен поред велике светиљке дана и један облачић у зрацима сунца блиста многоструко више него месец са свем својом ноћном разметљивом месечином; тек када велика дневна светиљка сасвим зађе, почиње да се истиче месечева хладна светлост, поред које и мале звезде могу да светле.

20 Гледајте, баш тако сада стоји и са мном; свака беседа сада о Оцу из мојих уста изгледала би баш као светлост месеца поред сунца – а када падне вече и ноћ, тада ће и мој месец светлети као да има сопствене светлости и допустиће и другим звездама око себе да светле.

21 Све докле пак велика светиљка речи Божје светли у нама, дотле је моја месечева светлост пука неразумност; зато отпустите ми сада тражену беседу и уживајте сви још у зрацима велике светлости у нама.

22 Јер сада би моја беседа личила на право помрачење сунца у нама; зато останимо на дану докле траје.

23 А ако некада том дану дође крај, онда – оци и браћо – тек се осврните за месецом! А сада дајте да идемо кући – јер сунце се већ приближава заласку. Учинимо то, амин!"

357

1 И сви оци заједно са четворицом од Поднева дигоше се са земље по беседи Хеноховој и сиђоше доле у станове. Како доспеше ту, Адам позва Хеноха, познатог Абедама и четворицу од Поднева да остану код њега преко ноћи и да вечерају у његовој колиби.

2 Гости на то поздравише Адама с детињом љубављу и Адаму радо испунише жељу па уђоше у колибу Адамову.

3 Адам пак сместа наручи код Сета јело и Сет се одмах постара.

4 Зато хитрим кораком оде у своју колибу и наложи његовој деци да донесу три средње корпе пуне најбољих плодова, млека, сока од бобица, воде, хлеба и меда.

5 Брзо пожурише деца Сетова у његове велике оставе да испуне вољу њиховог оца. Али веома зачуђени и тужни се вратише из остава пошто их нађоше сасвим изпражњене.

6 Чим такво обзнанише Сету, он се сместа сам даде у оставе и нађе ту на његову не малу жалост изјаве своје деце потврђене.

7 "Шта ми је сада чинити?", упита своје сопствено срце – но оно оста немо и ни један добар савет не хтеде се објавити у њему.

8 Зато сместа изиђе из свог дома и даде се опет у дом Адамов.

9 Приспев ту – исприча сажаљивим изразом лица одвећ јадно стање својих остава.

10 Када пак Адам, већ прилично гладни, такво чу, ожалости се сам; обрати се пак коначно Хеноху те га упита да можда његове оставе не стоје боље од Сетових.

11 И Хенох узврати на то: "Чујте, уколико с оставама оца Сета стварно стоји тако како нам је обзнанио, онда сам већ унапред сигуран да моје оставе не стоје тако јадно како његове.

12 А ја велим да се овај пут отац Сет у својој великој ревности није довољно осврнуо у своме дому – зато дајте још једном мени да кажем: Сетове оставе су препуне, и отац Сет нека још једном оде у њих да би их нашао напуњеним.

13 Јер Ава Јехова није само пун љубави и смиловања када видљиво ходи међу нама него Он је сасвим исти и када је скривен нашим очима. Зато Њему сва наша љубав, сва хвала и сва част вечно, амин."

14 И Сет рече: "Хеноше, истину си рекао. Доброме, прељубазноме Оцу сва наша љубав и обожавање! Јер Он ми се сада показао великим и одвећ милосрдним – јер заиста – испражњене беху моје оставе до задње капи, а сада их видим опет обилно напуњене у своме срцу."

15 И сместа Сет опет оде у свој дом, а сва његова деца и његова жена му пожурише у сусрет вичући: "Оче, оче! Наше оставе су препуне најдивнијих и најмиомирисних јела сваке врсте!"

16 И Сет се сместа сруши на лице и хтеде захваљивати и молити, но један глас викну као из небеса: "Драги мој брате Сете! – Та Ја те знам, и ти знаш Мене! – Зато дижи се и постарај се за Адама и његове Мени драге госте, амин!"

17 Ту Сет скочи, погледа око себе не би ли негде угледао светог Аву.

18 Глас пак поново рече: "Сете, шта тражиш очима око себе? – Зар није срце Мој дом у теби? – Зато иди и послужи госте, амин."

19 И Сет сместа оде и богато опскрби познате госте и исприча шта му се десило.

20 И Хенох узврати на то: "Тако јесте и остаће да је ухо ближе животу него око. Но једино срце јесте вечно обитавалиште живота. Зато Њему, Оцу свег живота потпуно посвећење наших срдаца вечно, амин."

21 Затим Адам благослови госте, слављаше Бога с њима па се с њима даде на починак.