Божје домаћинство / Господње присуство четвртог и петог дана

←←

Божје домаћинство Писац: Јакоб Лорбер

→→

Изворник »Die Haushaltung Gottes« (1852) под насловом »Божје домаћинство« превео Илија П. Петровић.

Господње присуство четвртог дана

277

1 Добрих сат времена пре изласка сунца још нико није био на ногама осим старог оца Адама.

2 Јест, Адам чак радо хтеде ту и тамо неког да изриба да се усудио и да је већ неког нашао будним због тога што су се успавали баш у овој најважнијој прилици да он чак више није видео ни једну звезду када се пробудио.

3 Међутим, пошто и узвишеног Абедама виде како почива на земљи између Абедама другог и Хеноха, тако се не усуди ништа казати и предаде себе свем стрпљењу и попустљивости.

4 Али већ зазвучаше са свих страна јутарње песме и чула се велика слава и хвала са свих страна, но на правој Висини још се ништа није чуло.

5 То већ беше поново нови камен спотицања за Адама; чак би се радо веома жестоко срдио због млакости изабраних да је само са стране узвишеног Абедама уследио најмањи миг.

6 Међутим, Абедам још увек мироваше између споменутих љубимаца и још не учини никакав миг не би ли хтео ускоро устати.

7 Адам се, истина, силно почеша иза ушију, али без обзира чуташе.

8 Дашта код себе рече: "Права је срамота за нас изабране да нас сва околна деца у свему предухитрују и предњаче нама с добрим примером пошто би само на нама било да урадимо тако. – Али шта ту чинити – Он Сам још мирује.

9 Само да се мило сунце не појави пре нашег јутарњег поја.

10 За друга времена већ смо доручковали дуго пре изласка, а данас нам сунце прети да нас затекне још како лежимо или барем како мирујемо на земљи.

11 Али шта чинити? – Да Га пробудим не могу.

12 Јер наше јутарње узношење је увек важило само Њему.

13 А Он још почива и врло би било неприлично учинити сада нешто и омести Га док мирује.

14 Али ипак само да се љутиш да осим мене и моје Еве нико неће да се дигне са земље.

15 Само када би сунце још оклевало, онда још поднети; али ако нас нађе оваквима, шта ће сва друга деца мислити о нама?

16 Не, такав призор би био грозан за мене; зато закасни, закасни, марљиво сунце!

17 А како Адам још неко време храмаше за таквим језовитим мислима, тада сунце изненада завири иза хоризонта.

18 Ту Адаму пуче стрпљење тако да ћушну Сета који лежаше поред њега, и Сет сместа скочи мало уплашен и одмах тихо упита Адама говорећи:

19 "Драги оче! Јел' ти шта треба? – Само ми заповеди да одмах извршим по твојој вољи и по твојој потреби."

20 Адам сместа показа прстом сунце и рече: "Ево погледај само и посматрај сунце како већ високо стоји и чуј како са свих страна већ одјекују јутарње песме и поздрав сунцу.

21 А ми спавамо више него пола; а јесте нечувена срамота за нас који смо уз то још изабрани.

22 Не, не, уопште не знам шта да чиним."

23 Ту Сет погледа према већ прилично високом сунцу и примети врло брзо да, прво и прво, беше прилично бледо, а друго, беше само неправилна грудва уместо лепог округлог колута.

24 Услед ове јако сумњиве појаве рече Сет Адаму:

25 "Чуј, драги оче, ако се не варам, онда сада можда није више тако далек излазак правог сунца.

26 А што се тиче варљивог сунца, само погледај боље и брзо ћеш се уверити колико је сати с тим сунцем и какво је стање с јутарњим певањем које звучи нешта неугодно."

27 Ту тек Адам поче посматрати сунце нешта боље и убрзо увиде своју заблуду.

28 И како боље начули уши према јутарњем певању, које још одјекиваше, тада и примети следећи кратки стих:

29 "Слава теби велики боже тамо доле у Дубини; хвалимо тебе, велики Ламеше, и твоју мудрост, доскочице.

30 Ти си нам пробудио право сунце твојом силом, твоја и његова су сва велика дела.

31 О Ламеше, велики боже, ти сада испуњаваш сва небеса пошто си сада срушио старог слабог Бога.

32 Сада спава уморан и сустао на земљи попут својих, као и њих угодно га осветљава твоје сунце."

33 При тим речима уплаши се Адам тако силно да узвикну: "Тако нам свемоћног Бог, какав је ово проклети дан, какво проклето сунце и какво проклето певање?!"

34 При тим речима Адамовим подигну се мало са земље узвишени Абедам и упита Адама: "Адаме, шта ти је када проклињеш?"

35 А Адам узврати сав дрхтећи: "О Абедаме! Погледај овај лажан дан како је дело Сотонино!"

36 А Абедам рече на то: "Адаме! Зашто си сада осудио овај дан? Гле, зато неће бити задњи земљи! Овај дан ће се умножити на земљи као коров и тај коров се неће искоренити све до краја свих времена."

37 А Адам викаше: "О свети Оче! Онда га уништи за вечно!"

38 А Абедам узврати на то: "Гле, и виновник овог дана је слободан као и ти, и живи из Мене. Зато оставимо му његово време; нека га само растеже колико хоће.

39 А када дође Моја вечност на њега, онда ће његова велика неразумност изићи на видело истинског дана.

40 Зато буди миран све док вас не пробудим јутри правог дана сунца [недеља].

41 Зато опет легни на земљу, а када Ја устанем, онда устаните сви јер Ја ћу устати правог дана сунца [недеља] и пробудити вас Својим духом.

42 А до тада оставимо Сотони из праве муљевите Дубине Ламехове да се игра, амин."

43 Те речи смирише Адама; а Абедам одмах поново легну на земљу; и Адам и Сет и Ева следише Његовом примеру и више не обратише пажњу на Ламехово сунце из Дубине.

278

1 Још око пола сата мироваху оци а Адам затвори очи колико год је чвршће могао како зрак лажног дана никако више не би примио у себе.

2 Како прође тих пола сата, тада се изненада подигну изузетно снажна олуја, пијавице ишчупаше најдебље и најјаче дрвеће, ваздухом запараше хиљаде и хиљаде муња и на суседним горама моћни ватрени стубови одвалише велике стене из својих темеља и распршише их у ваздуху као лаку плеву.

3 Непрестано грување громова утериваше Адаму прекомерни страх и он стога помишљаше код себе у тишини одвећ застрашен: "Боже мој и Господе мој, драги свети Оче мој! А шта ако је Твоме великом непријатељу, Левијатану, тој моћној змији сваке пропасти, ипак успело да Те надмудри и, док ти сада благосиљајући боравиш овде међу нама, винуо се на престо Твоје вечне светости; шта ћемо онда почети?

4 Шта ће тада бити с Твојим светим обећањима?

5 Ако је Тебе, о свети драги Оче, Сотона лишио власти, шта ће онда бити с нама?

6 Ово бешњење стихија против нас јесте сигурно знак да је Сотони успела његова превелика злоћа.

7 О Оче, Оче! – Шта ће онда бити с нама?"

8 Гле у такве мисли се Адам унесе и пошто се Ја још нисам помицао, тако му се и учини сада већ сасвим сигурним да сам Ја сигурно заједно с њим и свом децом постао заробљеник Сотонин. Зато коначно опет отвори очи и погледа ужасно бојажљиво према Мени да ли сам још ту и да ли су деца још читава.

9 Када пак овако отвори очи, тада се сместа поплаши још много силније од разорне ватрене и олујне сцене јер му се учини као да види како кроз ваздух лете уништене гореће горе и ту и тамо како се парче с великим треском још горећи обрушава на земљу.

10 Услед такве појаве викну прегласно зовећи Мене: "Абедаме, Абедаме, Ти свети Оче, ако Ти је својствена још нека моћ, онда се дигни над тим Твојим и нашим најгорим непријатељем и натерај га да се смири и да увиди своју слабост пред Тобом; иначе пропадосмо сви!"

11 Код те вике Адамове усправише се и сва деца и због језовите сцене и због страшних речи Адамових сви се осим Хеноха, Јареда, Ламеха и његове жене Жемеле, Хореда и Наеме, Ураниона, Габиела и његове жене Аоре и кћери Пуристе, Ламела, Парихолиа и његове породице, Зехела и Јориаса и његове жене Беселе уплашише одвећ јако, и сви, у неку руку зарежени од Адама, такође се заробише његовим мислима и изразише се у своме страху такође као Адам истим речима.

12 Када пак Хоред са свих страна чу таква испољавања, тада се узбуди, скочи са земље и рече гласно свима које обузе страх Адамов:

13 "Оци, браћо, матере и сестре! – Какав одвећ неразуман страх заробљава ваша срца и какве још много неразумније, јест, заиста какве срамне речи плануше вашим језицима!?

14 Још никада нико од вас није био толико у опасности као ја да га прогута Сотона!

15 А ко је мене толико силно брзо отргнуо од чељусти немани?

16 Зар не беше Он – Који још сада толико прељубазно и благосиљајући борави видљиво међу нама? Не беше ли Он, свемоћни велики Бог, Који сада свима нама у Његовој бескрајној љубави предаде и даде истинско детство, као што је такво сигурно свако сасвим могао да види из чудесних виђења весника.

17 Он – свемоћни, вечни, бескрајни, свети Бог да допусти да га неко бедно створење победи и на крају чак упропасти и уништи?

18 О земљо – где још имаш неки кутак где би могло да клија нешта небесмисленије од таквих мисли?

19 Чујте, ја сам само слаб човек попут вас; а пошто сам као и ви од Њега Самог примио моћни благослов, то признајем и кажем:

20 Заиста, заиста, Он ми је сведок; с том Његовом благословљеном силом у мени, која је према Његовом најслабијем дашку у поређењу ама баш ништа, подухватићу се, чујте, ја сасвим сам са сто пута сто хиљада таквих бесних Сотона макар сваки од њих био иоле моћнији колико пута ова бројка коју изговорих надмашује јединицу.

21 А када се ја, једини грешник међу вама, усуђујем томе и итекако сам кадар, реците сами себи: Шта је према томе то што ваша срцу испуњава таквим бесмисленим страхом? – О ви слабога срца!

22 А да бисте видели колико је ужасно ташт и одвећ неразуман ваш страх, заповедам том страшном непријатељу да устукне и да се завуче у неку блатњаву локву у Дубини!

23 Гледајте, већ свугде дише благосиљајући мир; где су сада муње, где летеће горе, где ватрени вртлози и ветар, где црни облаци?

24 Али погледајте тамо како се право сунце већ дивно приближава ведром изласку!"

25 При тим речима подигну се и Абедам те Хоред из превелике љубави падну до Његових ногу и захвали Му за тако моћан благослов.

26 Сви оци пак гледаше као скамењени час Хореда, час опет Абедама, и нико не знађаше како помоћи себи ни на коју страну окренути се.

27 А Абедам похвали Хореда, па затим рече свима: "Мир с вама и Моја љубав да буде Мој благослов у вама и над вама!

28 Устаните сви у љубави према Мени; и ти Сете иди и постарај се за обилан доручак; а сви ви премислите међутим Ко је кроз Мене међу вама и удаљите сав свој неразумни страх. А тек после обеда показаћу вам колико је ташт био ваш страх, амин!"

279

1 Сет одмах сазва своје и оде с њима доле у свој дом и натовари ту пет корпи пуних плодова најбоље врсте и приложи уз то хлеба колико треба и меда колико треба и млека колико треба.

2 Када се са својим носачима овако ваљано опреми храном и пићем, тада Ми захвали на милости да се удостоји да тиме служи свима на висини а и заповеди делу своје млађи да пажљиво погледају и испитају код свих присутних народа да ли имају шта јести и пити, и ко год дошао, одмах да му се пружи храна и пиће.

3 По том љубазном налогу пак одмах наложи да се дигну напуњене корпе с храном и да се однесу на висину, и он сам понесе велики суд пун најчистијег меда.

4 А једва да пође неколико корака, већ му дође у сусрет узвишени Абедам и рече затим Сету који се скоро сруши од љубави и највећег поштовања и ганућа:

5 "Сете, ти велики љубимче Мога Очевог срца! – Да си благословљен од Мене и твој цео дом зато што си мислио на толике гладне и жедне из свих племена.

6 Заиста ти кажем, то је највеће што неко може да учини да опскрби сиротог брата и сироту сестру и подпомогне старост и прихвати се прељубазно малих.

7 Ко такво чини из чисте љубави према Мени и из те љубави попут тебе према браћи и сестрама – Ја ти кажем, Мој најмилији брате Сете, и имао греха колико има песка у мору и траве на земљи, заиста, сви ће му се отпустити.

8 А у трену када неко хоће да чини тако и отвара своје срце својој браћи и сестрама, бићу Ја код Њега и даћу му вечни живот, и све што је Моје, нека и њему стоји на служби као што стоји Мени на служби.

9 Сете, Мој брате, сада ти дајем вечни живот јер сада си учинио највеће дело пошто си учинио више но што сам ти заповедио – јест, Ја ти кажем да је то највеће и најсавршеније дело које је икада учињено на Висини.

10 Који чини што му Ја одредим, тај је веран слуга; који је својим срцем стално окренут Мени, тај Ми је право дете, прави син и права кћи; који из духа поступа и презире свет и стално сва чувства управља према Мени, тај је анђео и јесте Мени брат у духу све истине попут твога Зехела.

11 А ко чини као што си ти сада учинио, заиста, заиста, тај је више од свих, јер он је Мени брат у љубави. – И то је највеће.

12 Зато да си Ми ти, Мој најдражи брате Сете, сада и благословљен над свима и твоје цело племе.

13 И ово место нека остане до краја свих времена и нека се никада не оскврнави ногама недостојна народа.

14 И место где станеш својим ногама нека тече преобилно благословом; твој дах нека постане маном неба и свака твоја реч најслађим медом вечнога живота.

15 На овом месту нека Ламехова жена буде благословена негда спаситељем који ће твоје племе одржати све до краја времена.

16 Јест, Ја ти кажем, најдражи брате, тако Ми се свиђаш да ћу Своје велико обећање сигурно одржати и из тебе и из твога племена ћу примити тело и крв и постаћу тако попут тебе човеком, премда свемоћним човеком; а мада још не можеш носити божанску пуну свемоћ, но моћ љубави увек ћеш имати са Мном, увек у Мени и увек из Мене као истински брат у савршено истим деловима.

17 О драги Мој брате! – Дођи овамо на Моје груди и дај да те обухвати сва моћ и сила Мога живота.

18 О колико већ дуго чезнем за братом, међутим – не хтеде Ми постати ни један у Мојој љубави добровољно из себе.

19 А ти си Ми сада постао за чиме је Моје срце чезнуло узалуд толике вечности.

20 Зато дај да се сада радујем на твојим грудима јер сада више нисам сам у далекој бесконачности; нисам узалуд бесконачни простор ради једнога брата испунио безбројним бићима сваке врсте, нисам узалуд изнедрио из Себе безбројна мноштва духова.

21 Јер на теби, ти Мој љубљени Сете, сада сам нашао брата; јест – ти си Ми сада вратио брата који, Мене презирући, изгуби се Мени негда као дух свих духова.

22 О земљо, како си сада богата пошто Ми даде брата! Зато да ти и буде од Мене што цела бесконачност вечно никада неће имати!

23 Твоју децу хоћу да прихватим Својом децом и твоји оци да Ми буду браћа.

24 Сада, најдражи брате, хајде да пођемо на висину и тамо да обедујемо доручак с нашом децом и Ја ћу свима гласно објавити да сам нашао правог брата и нека небо и земља гласно ликују зато што сам нашао правог брата, амин!

25 О Мој најдражи брате!!!"

280

1 А када Сет чу такву велику љубазност од Абедама, он не узмогну ићи даље, већ сместа паде пред Њега и рече:

2 "О изнад свега добри, свети, прељубазни Оче! – Ја, слаб човек, ма нисам ни достојан да крочиш у моју колибу, и нисам достојан да ме Ти само погледаш.

3 А ти чиниш мене сиротог грешника пред Тобом братом, јест, братом Твоје љубави.

4 О добри, свети, прељубазни Оче, узми поново ову мисао из моји јадних груди јер је сувише узвишена, сувише света, сувише бесконачно велика; не могу је ни замислити а да се сасвим не најежим.

5 Ја – Теби – брат! – О Ти велики, свети Боже, Оче и Творче кроз све вечности, и једини Испунитељу бесконачности!

6 Ја, прегаљ, гмижући по песку земље, Теби – брат у љубави! – Не, не, немогуће је да замислим такво!

7 Оче, драги свети Оче! Узми опет назад брата и дај ми да будем један од најмањих из оних који себе смеју назвати Твојом децом.

8 О Ти драги свети Оче, гле, па још дрхтим целим телом.

9 Таква слабост ми долази од превелике величине мисли зато што си ме назвао братом Своје љубави.

10 Зато милостиво опет узми од мене тај превелики и пресвети терет, којег ваљда вечно нећу бити достојан, како бих опет могао слободно ходити пред Тобом, пред Адамом и Евом, пред својом браћом и сестрама и пред свом својом децом, коју си Ти милостиво изволео прихватити Својом децом кроз своје бескрајно смиловања и љубав.

11 О Ти драги свети Оче, услиши, услиши милостиво ову моју бојажљиву молбу – но сада као и свагда да буде само Твоја света воља, амин."

12 А узвишени Абедам се сместа саже доле до Сета, подигну га одвећ хитро са тла земље, притисну га о Своје свете груди и пољуби га на чело, па му рече најљубазније:

13 "Сете, Мој најдражи брате! Гле, тек сада си савршено Мој брат пошто си Ми га опет вратио.

14 Гле, малочас сам у теби поново пронашао драгог брата услед велике најнесебичније љубави твога срца, коју си посведочио из Мене својој браћи и сестрама и својој и њиховој деци тако што си им отворио све оставе у којима си својом радљивошћу чувао хлеба и одрживих плодова у правој количини и улаз у твоју оставу млека и меда ниси затворио, него позвао си све потребите да се утоле.

15 А сада, пошто се твоја љубав сјединила и са највећом понизношћу која ти је могућа, јеси у васцелој истини и стварности савршено прави драги брат Моје љубави.

16 А да би видео како је такво итекако могуће, то чуј, Ја ћу те просветити:

17 Гле, љубав јесте Моје сопствено најунутарније сушто биће; из тог бића тек исходи право Божанство или сила вечно делујућа кроз сву бесконачност, сила која је Мој бескрајни Дух све светости.

18 А то сушто биће јесам Ја Сам овако како сада стојим пред тобом, и ту из ових груди сва бесконачност јесте испуњена Мојим Духом, који је Моја дуга премоћна рука, и свагда делује у најбесконачније као што Ја хоћу у овим Мојим грудима.

19 Гле, према томе сам и свугде савршено присутан овим Мојим Духом и могу да правим, стварам и сређујем.

20 Јер Моје мисли непрестано испуњавају бесконачни простор који је вечно из Мене; али оне се испољавају тек онда и тамо где и када их Ја Својом вољом зграбим па их чврсто држим.

21 Гле сада, из управо тог Мог суштог бића обликовао сам и тебе, другу љубав из Себе, која је сама себе свесна и делатна; не само саму мисао, него слободну љубав из Мене.

22 Ако си ти сада са Мном једна те иста љубав, зар према томе нећеш бити и Мој брат ако је твоја љубав једнака Мојој?

23 Зато дакле буди без страха и буди Ми увек прави брат, и Ја ти кажем да ћеш и ти деловати слободно у духу као што Ја делујем слободно испуњавајући бесконачност.

24 А ако бациш камен, онда већ видиш да је рука твоје телесне снаге дужа од саме телесне руке; колико ће тек бити дужа рука твога духа?

25 Зато – ако си Ми у љубави прави брат, онда си Ми и у духу силе – а след, драги брате љубави Сете, ће ти тек показати да је Моја љубав у теби итекако достојна да Ми буде братом јер Ја Сам јесам та слободна љубав у теби.

26 Зато следи за Мном као брат само храбро на висину јер Ја ти кажем да си ти сада Мој истински брат и да ћеш остати вечно, амин."

281

1 После ове врло утешне, поучне беседе Абедамове Сет се одвећ укрепи и захвали Абедаму из сваког влакна свога живота на таквој неизрецивој милости.

2 С таквим хвалећим осећањем захвалности узиђе поред Абедама на пуну висину.

3 Како досегнуше пуну висину, тада већ и излазеће сунце раздели своје прве зраке главама гора и према томе и нашој посвећеној висини.

4 А Адам беше сместа готов и одмах упита узвишеног Абедама: "Свети Оче! – Гле, нећемо ли да певамо иначе уобичајени сунчев поздрав, који ме је већ толико дуго свакога ведрога јутра толико много духовно подизао и окрепљивао?"

5 А Абедам на то упита Адама, наиме говорећи: "Адаме, зар Ме још не познајеш? – Реци Ми коме ли хоћеш одати част својим сунчевим поздравом?

6 Мени сигурно не, јер ако намераваш такво, чему ли неразумни сунчев поздрав када Ја још видљиво ходим међу вама и од никога не тражим да Ми блебеће сунчев поздрав; а шта Ја захтевам, то већ сви знате.

7 А ако са сунцем у Моме видљивом присуству већ хоћеш да чиниш идолопоклонство, онда можеш и учинити ако ти се оно чини вишим од Мене, само те овде поново питам:

8 А ако ти већ у овом Мом видљивом присуству желиш чинити такво, или си вољан чинити, који дух ће се тада пренети наслеђем на све касније потомство из тебе?

9 Зар није довољно што су сви преко тебе трајно добили смрт тела? – Хоћеш ли уз њега још и трајно додати смрт духа?

10 Гле, ти стари неразумниче, зар Ја нисам више од сунца, које Ја могу да уништим најмањим дахом када хоћу и место њега у трену да створим хиљаду других?

11 Шта ли хоћеш према томе са твојом старом глупошћу?

12 А да би ипак упркос твоје окореле неразумности коначно увидео докле иде твоја глупост, погледај сада навише, стари неразумниче, и нађи Ми из ових многих хиљаду сунаца, која се сада налазе на небу, оно коме си био вољан да блебећеш."

13 Ту се запрепасти Адам и сва деца јер у трену небо би посуто безбројним хиљадама сунаца, од којих је свако сасвим личило једно на друго.

14 А сва деца сместа се срушише доле на земљу сва ошамућена прежестоком светлошћу, и замолише Абедама да милостиво опет уклони толика сунца пошто под толиком множином светлости нико не може живети.

15 И Адам сада увиде своју велику неразумност и такође се сруши сав ошамућен и полуслеп на земљу и замоли Ме покајнички за опроштај његове велике неразумности.

16 А Абедам наложи свима да се опет дигну, па затим рече Адаму: "Устани и окај своју неразумност са трајним слабим видом, који ће ти остати својствен целог твог века.

17 А ти Мој драги брате љубави Сете наложи да нестану сунца осим једног које треба да остане у свом старом поретку, амин!"

18 И сместа Сет, Мене хвалећи, подигну руке навише и рече наочи свих: "У имену Оног Који ходи међу нама и јесте Господ над свим стварима и над сваким створењем кажем вам: Он, Господ Бог Саваот, хоће да нестанете осим једног које је старо и које је свагда обасјавало земљу!"

19 Како Сет изговори такво, угасише се сместа сва многа сунца осим једног, и сви слављаше Господа због такве милости и смиловања.

20 А Адам, када примети да у даљини више ништа не може јасно разабрати, него само у близини, растужи се веома и поче плакати зато што више не може да прегледа сву своју децу.

21 А Абедам му рече: "Не гини толико за светлошћу тела и светлошћу света јер сувише телесне и светске светлости ослепљују дух.

22 А боље је имати слепо тело него слепог духа.

23 А настој у своме срцу да твој дух прогледа кроз истинску љубав и понизност, тада ћеш лако моћи без телесне светлости.

24 Јер такво ти учиних из велике љубави сада како би се вежбао стрпљењу да не би постао плен оног који те је данас најпре пробудио својим рђавим сунцем.

25 А и боље је децу посматрати у близини него у даљини, а за то теби још сасвим довољно светли телесно око; па тако већ можеш бити задовољан, амин."

26 А сада сва децо, укрепите се јелом и пићем; већ је благословљено од Мене.

27 А ти, Мој најдражи брате Сете, опскрби свог старог родитеља.

28 А по поретку како смо јуче вечерали, по том поретку ћемо и обедовати доручак, амин."

282

1 Пошто по налогу Абедамовом сада сви поседаше на земљу и јеђаху и пијаху, не изузев ни Адама, мада се својом кратковидошћу још сасвим не сналажаше, и узвишени Абедам сâм такође јеђаше и пијаше, одједном се разабра јако урлање многих људи из правца јутра и како се из дубине дижу стубови дима један за другим.

2 Ова тако изненадна појава зачуди скоро сву децу и нико не знађаше право, чак ни Сет ни Хенох, шта чинити с тим.

3 А Адам пун запрепаштења пожури до Абедама и упита Га, наиме говорећи: "Прељубазни свети Оче, па шта је поново ово?

4 Једва да сам мало смирио душу од свега што ме данас снашло, а већ се јавља опет нешта што нам прети још више од свега претходног.

5 О свети, драги Оче, смири ме, јест, смири нас све и покажи нам шта је то и откуд потиче, ко је узрочник тог урлања? – Шта ће бити од овог, какве ће бити последице?

6 О Ти драги свети Оче, смири, смири наше душе, ако је Твоја света воља."

7 А Абедам рече на то седећи још уз корпу с храном: "Чуј и реци Ми – шта ћеш потом чинити ако ти и у длаку кажем шта је све ово урлање, откуд долази, зашто долази отуд и шта ће бити последица и зашто допуштам такво – кажи Ми, шта ћеш потом чинити?

8 Кажем ти, ништа друго но што сада чиниш.

9 А да имаш разумевање, онда би без сваког страха чинио што Ја Сам чиним у овој прилици, наиме био би миран и јео би и пио и љубио би Ме у своме срцу.

10 А онај који се поред Мене брине и секира, онда му тако и треба када разорне олује почну да бесне у њему и када се горе поверења у Моју бескрајну моћ и љубав једна за другом распршавају у његовом срцу.

11 Онда ти тако и треба да се твоја душа узнемирује зато што још не верујеш савршено да су једино Мени подређене све ствари.

12 Да ли се теби, или некоме другоме, догодило неко зло при свим тим великим појавама које су се догодиле за време овог Мог видљивог боравка међу вама овде на висини од Предсабата?

13 А пошто сте поред Мене увек изнели читаву кожу, зашто се сада бојиш?

14 Зато иди без бриге на своје раније место те једи и пиј; а када видиш Мене да устајем са земље, онда и ти можеш чинити тако, амин!"

15 Затим се Адам одмах опет даде на своје раније место, јеђаше и пијаше додуше, али тако као неко коме баш не прија; а у своме срцу вођаше са собом следећи разговор:

16 "Боже мој – и Господе мој! Дашта да Ти у свему имаш потпуно право. Наравно да је на мени самом кривица моје бриге. – Знам сасвим сигурно, дошло шта дошло, да нас је Он увек спасавао и сасвим сигурно ни овај пут неће дозволити да пропаднемо – то је сасвим сигурно.

17 Али без обзира на све то ипак ја и многи други увек имамо да претрпимо превелик страх. – Чему ли је добар?

18 Зашто морам да се плашим ама баш ни за шта?

19 Зар је такав свагда празан страх добар нечему?

20 А чему ли ако за њим не следи ништа што је достојно страху и бојазни?

21 Али ипак се плашим, и сада се такође плашим, мада итекако знам да свима нама неће фалити длака с главе.

22 Или да ли се плашим зато што имам страх од страха мога срца? – А зар се можемо плашити страха од страха?

23 Јер када се плашим, онда је страх већ ту и само је једноструко а не двоструко зло.

24 А када нас Господ већ свагда спашава од чега се плашимо, зашто онда дозвољава да доспемо у страх, који је такође велико зло?

25 Или зар зло које има да уследи само по себи не би било боље без претходног страха но рђав страх сам пред њим?

26 Укратко, упркос свег размишљања тамо-амо не увиђам чему би био добар страх који претходи неком злу.

27 Зато би нас велики Спаситељ од свакога зла ваљда могао и ослободити од зла празног страха или барем показати нам шта је страх и чему вреди."

28 Једва да Адам ово размисли до краја, гле, већ се дигну Абедам, позва Сета и Хеноха Себи и разговараше с њима тајне речи.

29 То заголица Адама још више; а када се затим убрзо Сет и Хенох дадоше према јутру, то већ би превише за Адама.

30 Додуше не усуди се казати што на глас, али тим шареније од страха и радозналости би у његовом срцу.

31 Абедам, пак, направи се као да такво не примећује и наложи Гарбиелу и Беседиелу да Му приђу.

283

1 А када ова двојица позваних чуше зов Абедамов, одмах се радосно дадоше до Тог Који их позва.

2 Мада и они страховаше од све јачег урлања људи из јутарњег краја, али ипак сада уз Абедама сав страх и бојазан нестаде из њихових срца. Tако бише савршено способни да говоре по захтеву Абедамовом или само да слушају.

3 А будући да Абедам виде да су њихова срца ваљано спремна и уши њиховог духа у ваљаној мери отворена, то им одмах поче упућивати следеће речи пуне узвишеног смисла и пуне унутарњег живота, наиме говорећи:

4 "Па чујте вас двојица! Онај лист који је избележен многим знацима и онај велики по води пловећи сандук који је обележен истим знацима значе да вас двојица и још поједини раније с вама одређени требате да упишете сличне знаке, који одговарају речима и стварима и поступцима, на камене плоче или на оне велике листове пиар-грма посредством шиљаста оруђа која ће Ламехова браћа направити од метала, затим да те знаке објасните и свој деци, браћи и оцима и да то забележено читате деци, браћи и оцима. Kада сви убрзо и лако схвате и ваљано разуму знаке, онда забележено да читате свима, и при томе да имате највеће стрпљење са мање разумнима.

5 А ваш дух ће вас учити како из тих знакова да образујете речи, јер свака реч мора се састојати из више нужних знакова који с десне на леву страну морају бити постављени по поретку саме речи.

6 А када се реч једном постави, онда пак да се не мења никада како би каснији потомци исто тако као и ви могли да читају, изговарају и разуму.

7 А ја вам тиме дајем заповест услед које знаци једне речи треба да се сматрају светима.

8 Оног који буде хтео да мења на самим знацима – и како будете из њих образовали речи – тог ћу погледати срдитим очима.

9 А сада пак долази у том погледу најважније питање, гласи овако:

10 А шта ли према томе заправо да забележимо како за нас, тако и посебно за касније потомке? –

11 Гледајте, то је заправо најважније и с тим морате утолико савесније тачно да рукујете и одано да се придржавате.

12 Поред тога је и питање када нешта да забележите? – И та тачка је неизоставно важна и велика.

13 Што се према томе тиче првог главног питања, то ћеш ти, Гарбиеле, забележити целу повест о прастварању духова, затим стварање видљивих ствари и све Моје љубазне одлуке и велика смиловања при том све до задњег тренутка овог Мог присуства и боравка међу вама.

14 И такво да свагда пишеш и бележиш када те Ја у твоме духу позивам.

15 При томе пак не треба можда бојажљиво да се бринеш и да кажеш: Откуд све то да узмем? –

16 Јер гле, Ја, Који ти сада дајем управо тај налог, рећи ћу ти из основе и водићу ти руку како не би ни једну црту, ни једну кукицу и ни једну тачку ставио више ни мање.

17 А када те год, гласно да чујеш, будем звао, мораш одмах бити спреман да бележиш по Мојој вољи и по Моме наводу; и ништа друго да се бележи осим само шта ћу ти наводити.

18 А када те не будем звао из твога срца, онда да ни не пишеш, него у таквом слободном времену да подучаваш децу и браћу и оце као и исто тако женски род, но више читању него писању, а и прецртаче да посматраш да забележено тобом из Мене прецртавају истино, одано, добро и правилно.

19 Јер то што ћу ти објавити једноструко да твоји прецртачи ухиљадоструче како би свако племе имало један те исти запис у потпуности у себи и код себе за себе, за своју децу и за све своје касније потомство.

20 А шта сада открих Гарбиелу, тога свега и ти, Беседиеле, савршено прецизно да се придржаваш шта да пишеш.

21 А пошто ће Гарбиел описати велику прошлост, тако ћеш ти под управом Хеноха описати велику будућност.

22 Гарбиел ће примити непосредно из Мене јер прошло нека отворено стоји пред очима свакога.

23 А ти ћеш примити посредно од Хеноха за знак да будућност увек треба да остане покривенија од прошлости.

24 Те тако да се заснује књига прошлости под именом "Јеховина борба, гнев и рат", а књига будућности под именом "Јеховина, великог Бога, љубав и мудрост".

25 А сада примите Мој благослов и будите способни за то што вас сада позвах. Амин."

26 По тим речима обојица се бацише пред Абедама и захвалише Њему за тако узвишену милост.

27 Абедам им пак одмах наложи да опет устану.

28 А једва како усташе са земље купајући се у љубави, већ журећи пристижу Сет и Хенох да радозналом Адаму донесу вест шта се сада догађа у јутарњем краја од Дубине.

29 Јер због тога их Абедам посла тамо како би Адам добио нови ударац за живот, и исто тако и његова деца.

284

1 Не потраја дуго, и већ двојица посланика поново пристигнуше на пуну Висину и по ранијем тајном налогу Абедамовом ступише одмах с прилично унезвереним лицима пред преко сваке мере уплашено радозналог Адама.

2 А он их и сместа упита шта открише.

3 А Хенох пун љубави уместо одговора одмах упита назад, наиме говорећи:

4 "Многољубљени оче Адаме, гле, након што смо ја и Сет видели и чули у длаку исто, тако сваки може да ти обзнани само исто.

5 А пошто не можемо говорити истовремено, онда се овде мора поставити питање који од нас да ти исприповеда виђену гнусну сцену, па све најгрозније хуле на тебе и на Бога које смо чули."

6 При том противпитању устукну Адам и прилично време од самог ужаса не узмогну да покрене ни реч из својих уста, све докле га Хенох још једном не упита да ли смеју да говоре или не.

7 Ту Адам рече великом жестином: Да! – Не! – Да, да! Ти, ти Хеноше – Сете – не, не Сет, него ти, ти Хеноше причај!!!"

8 И сместа Хенох поче приповедати следеће, наиме говорећи:

9 "Па тако чуј, многољубљени оче Адаме, шта су каљаве Дубине предузеле против тебе, против нас и тако и против Бога.

10 Ти знаш да је Ламех већ јучерашњег Сабата покушао ватрени напад како би заузео и попео се на наше Висине.

11 Но овде и знаш како узвишени пресвети Отац одби његов напад.

12 А пошто стара змија нема мира и покоја, тако искористи целу ноћ, која пламеновима Беле горе би светло обасјана нашироко и надалеко, и запали свуда ватре у шумама; тако отера све дивље животиње као наше одане стражаре Висине и безбројно људство својски наоружаних малих људи с црном косом и скоро потпуно голи попеше се на Источну висину и утаборише се сада тамо и узаптише све шта год тамо нађоше: плодове, животиње и разна кућна оруђа, и као потпуни власници улазе и излазе из станова деце Истока.

13 Такође и велик број жена и деце имају са собом.

14 А управо када нас двојица са Средње висине гледасмо доле у Источни крај, њихов вођа посла извиднике, након што им најпре гласно изда следећу заповест:

15 Идите и претражите потанко гдегде се налази безочни накот оног страшила које треба да се зове Адам, и да ли се он, оно страшило, можда још негде налази жив међу својим накотом тигрова и хијена!

16 Чујте, на кога год наиђете, тог одмах убијте, одсеците му затим уши с главе и донесите ми их овамо за сведочанство вашег оданог дела!

17 А ако негде наиђете на оно старо страшило Адама, које још треба да је живо, не убијте га, него довуците га овамо мени како бих својом руком у његовој дроби охладио моју освету за клетву коју је бацио на Кајина, нашег праоца!

18 Исто тако и ранији бог Јехова треба управо сада да се налази међу својим гадни накотом, потпуно побеђен духом Ламеховим.

19 Онај од вас који ми њега доведе, тај има да буде поткраљ од Фарака и поврх тога још да добије у прћију хиљаду најлепших жена.

20 Јер тог Јехову хоћу сам да вежем и да га затим предам великом Ламеху како би с њим чинио по својој правди као што је већ учинио са његовим именом.

21 Нађете ли негде Наему, кћер нашег великог бога Ламеха, и његове две жене, доведите их све читаве овамо, а њихове мужеве задавите одмах најгрозније, отсеците им затим главе и донесите ми их за сведочанство.

22 Наиђете ли негде на отетих тридесет наложница великог бога Ламеха, које су му тек пре неколико дана украдене, онда их као добар плен такође доведите овамо; ваша награда неће бити мала.

23 А тешко вама ако се вратите празни!

24 Видели сте данас како је Ламех у трену напунио цело небо сунцима и затим наредио да нестану.

25 Зато премислите добро чије сте слуге! Кад он хоће, и горе морају да устукну!

26 Па тако идите и извршите ову заповест, амин. –

27 Гле, многољубљени оче Адаме, такво смо видели и чули, и тако стоје ствари тамо доле.

28 А међу нама је свети, прељубазни Отац у Абедаму; зато далеко био сав страх и бојазан нашим срцима, амин."

29 При тој гласној приповеци ухвати старог Адама таква грозница да не могаше ни седети ни стојати.

30 Коначно се пак у своме срцу толико јако расрди на Дубину да поскочи и већ хтедне изговорити најгрознију клетву над њом, но Абедам му стаде на пут, па му рече врло благо озбиљно:

31 "Адаме, Адаме, зашто хоћеш опет да кунеш?

32 Гле, па Ја сам Господ. А када Ја не чиним такво, зашто ти да чиниш?

33 А када се поплава попела довде, онда хајде да будемо рибари и видимо да ли ћемо ове сироте уловити у наше мреже живота.

34 То ће бити горе по Ламеха но хиљаду твојих клетви, од којих ни врабац неће одлетети с крова.

35 Заиста ти кажем: Данас ћеш их још све благословити које си сада хтео проклети.

36 Зато сада само иди опет на своје место.

37 А ти Кизехеле и ти Сетлахеме идите сместа опремљени свом моћу до заповедника Ламеховог и упутите му речи Моје воље, амин."

285

1 А ова двојица позваних захвалише Абедаму са срцем пуним љубављу на таквом узвишеном налогу, па се сместа дадоше на место свог одређења.

2 Узеше пут кроз пећину Адамову како би што пре доспели тамо куда су упућени.

3 А како према томе ван пећине већ сташе на пола пута, ту угледаше вребаче које постави Ламехов заповедник, и ти викнуше одмах својој најближој предстражи:

4 "Обавестите брзо носиоца воље нашег великог бога Ламеха да се управо два необично висока човека Висине приближавају према нашем логору.

5 Не знамо шта овде да чинимо? Да ли да се усудимо да се подухватимо с њима? – Или да их пустимо да неометано продру?

6 Изгледа да су одвећ јаки јер при сваком кораку тресе се земља све довде где стојимо, и што су ближи све грђе осећамо сваки њихов корак."

7 А како вест доспе до заповедника, силно се поплаши и не знађаше шта у трену да чини.

8 Пошто се најнужније прибра, обавести вребаче и предстражу да пусте ту двојицу да неометано продру, затим да их брзо опколе, па тако заробљене доведу до њега.

9 Брзо ову хитну заповест раширише до вребача и још пре него што посланици ступише на границу Јутра већ их опколише хиљаду људи из Дубине наоружаних дугим копљима, који, пошто видеше да се ова два велика човека, мада се под сваким њиховим кораком силно тресаше земља, уопште не опиру да у средини њиховог оружја иду даље као заробљени, управо зато почеше да задиркују ову двојицу посланика, то разним погрдним говором и у Дубини обесхрабрујућим тешењем, које је отприлике гласило овако:

10 "Чујте вас двојица великих кукавица и џакова меса! Шта ради ваше страшило Адам и шта ради ваш црвљиви Јехова?

11 Колико таквих џакова меса има на овој "светлој Висини"?

12 Зашто се толико плашите нас много мањих, али зато правих људи да ваш грозничав џак меса свој страх чак преноси на земљу?

13 О не бојте се, вас двојица великих џакова меса, јер вам се неће ништа десити осим само што ће вам бити одсечен прст за прстом, затим руке, па ноге, тек затим ишчупан језик, па нос, па уши, па очи, и тек коначно ће вам главу полако отпилити од осталог џака меса.

14 Гле, то је све што ће вам се сасвим сигурно десити, зато уопште не требате толико да се плашите.

15 Јер такво ће на вама ионако из чисте поштеде извршити само веома полако како бисте могли између једног и другог бола прилично да одахнете и да се спремите на следећи већи бол.

16 Гле, како вам добро мислимо, а још се изгледа веома силно плашите нас.

17 Само помислите да ће ваша мука једва трајати нешта више од три дана, па ће вам одмах проћи ваш страх!"

18 При тој речи један од главних тешитеља својим копљем учини покушај према Кизехелу како би му ваљаним убодом можда у мишицу услед насталог бола утерао утолико већи страх пред његовом утешном беседом.

19 Но једва да тај тешитељ својим копљен дирну мишицу Кизехелову, одједном сукну ватра из мишице Кизехелове, сажеже тренутно цело копље и захвати коначно и самог тешитеља и претвори га у прах.

20 Та појава на наше четнике остави такав утисак да се на то сместа сви који су нашу двојицу посланика требали да одведу као заробљенике заповеднику разбежаше на све стране и чак би сместа побегли доле у Дубину да им неколицина добронамерних огромних тигрова не препречи повратак.

21 Тројица првих вођа руље пак брзо отрчаше до заповедника и испричаше му дрхтећим телом шта се збило и посаветоваше му да нипошто не примени силу на њих и да их ничим не додирне јер су пуни разорне ватре која је неугасива, где шта такне, тамо и уништава сместа до сржи!

22 Та приповест и заповеднику ули такво поштовање пред двојицом весника, који више не беху далеко, тако да при њиховом приближавању одмах паде на земљу и већ издаље поче их поздрављати следећим речима и пожели им добродошлицу, наиме говорећи:

23 "О ви велики, ватрени, свети весници неког сигурно још већег Бога но што је наш јадан бог Ламех у Дубини, да сте ми добродошли толико пута колико је траве на земљи и песка у свим великим и малим водама површине земље!

24 Неће ли вам бити угодно да ми обзнаните, с неког растојања пак – ако је допуштено мојој црвљастој ништавности да преклињем ваше ватрено величанство – која узвишена света воља вам је дала повода да сте дали својим светим ногама да вас донесу до моје гнусобе?"

25 Кизехел, пак, уместо да одговори на глупо питање одмах зовну заповедника по имену говорећи: "Хорадале! Господ хоће да устанеш, да нас пратиш и да следиш за нама заједно с целом твојом војском нагоре на свету Висину како би тамо признао своје светогрђе пред живим, вечним, видљивим Богом, јединим Творцем и Одржитељем свих ствари, и пред Адамом који је први човек земље из руке свемоћнога Бога!"

26 Тај позив Хорадала скоро доведе до очајања тако да стајаше као обезнањен – и не могаше ни реч превалити преко усана.

27 А Сетлахем ступи до њега, зграби му руку, па му рече нешта блаже: "Хорадале, зашто се пак плашиш да оживиш када си већ толико дуго без страха ходио посред смрти.

28 А ја ти кажем у имену Оног Који нас је послао овамо да је Његова љубав већа но Ламехов гнев, зато учини шта мој брат тражи од тебе."

29 По тим речима тек Хорадал опет дође себи и поступи одмах како Кизехел затражи од њега и пође са опремом и стварима и оружјем сместа за Кизехелом и Сетлахемом.

286 (2.100)

1 Када двојица посланика с Хорадалом међу њима ступише на Висину, тада узвишени Абедам одмах позва себи Адама, Сета и Хеноха, па им рече:

2 "Чујте, Кизехел и Сетлахем већ своју бачену мрежу испунише разним јестивим рибама, а и чак не оставише оне којима је заповедник упутио онај пакосни налог којег сте чули.

3 Јер када пођоше на пакостан пут и хтедоше ићи према подневном крају, тада им сместа послах у сусрет поједине стражаре Висина које већ знате и који наше зле изасланике одмах присилише на повратак; и ти се незапажено пуни страха опет придружише главном походу на Истоку баш када двојица посланика већ узеше заповедника у своју средину.

4 Пошто је према томе улов савршен, хајде да му пожуримо у сусрет и да га примимо живо, амин."

5 И сместа се дигоше Адам, Сет и Хенох и пожурише поред Абедама према војсци из Дубине која се примицала.

6 А пошто Хорадал примети да им се хитро приближавају четири висока човека, упита плашљиво Сетлахема:

7 "Узвишени, моћни посланиче неког великог Бога или неког премоћног цара! Који су ови који нам тако хитро прилазе?

8 Сигурно мора да су нешта врло високо јер њихов изглед је потпуно такав.

9 Баш ми је веома чудно у души при њиховом приближавању."

10 А Сетлахем на то рече питачу: "Стрпи се само док их досегнемо и они нас; тада ће ти већ ново излазеће сунце открити ко су ова четири у сваком погледу највећа човека који журе према нама.

11 Зато само се стрпи, јер гле, још само око сто корака и заједно смо."

12 И тако и би; само што се осврнуше већ стајаше четворица пред заповедником, и Абедам сместа целој војсци показа Својом свемоћном руком да стану и да не наставе са својим напредовањем.

13 И сместа сви стадоше; Кизехел и Сетлахем пак одмах падоше пред узвишеним Абедамом и захвалише Му на високој милости коју им је доделио тиме што услед ње тако сретно извршише узвишену и пресвету намеру по Његовој вољи.

14 Узвишени Абедам им пак одмах наложи да се дигну са земље, па им рече:

15 "Тако ћете свагда побеђивати у Моме имену јер Њему су вечно подређени небо и земља и све ствари у њему и на њој.

16 Ко ходи у том Мом имену, тај ходи у свој моћи и сили, и као што осим Мене више нема никог који би био налик Мени, тако осим силе и моћи Мога имена више нема друге која би била налик њој.

17 Останите зато у том Мом имену, тако ћете вечно живо остати у тој сили и моћи, амин."

18 По тим речима пак и заповедник Хорадал паде пред четворицом захваћен највећим страхопоштовањем јер ово мало Абедамових речи учинише премоћан утисак на њега тако да стога помисли у себи:

19 "Моћ двојице изасланика сам сазнао пошто се под њиховим корацима тресла земља и из мишице једнога севну ватра ждерућа, а ови падају пред Овим и захваљују Му на таквој моћи.

20 Колико силан и моћан мора да је према томе Тај када већ само Његовом имену треба да су подређени небо и земља са свиме?

21 А пред Којим падају тако моћни, стварно – пред Њим и једноме болном и слабом као што сам ја није упутно остати да стоји. Тако ћу се и ја понизити до задњег врха мога најмањег прста на нози."

22 Узвишени Абедам пак сместа ступи до њега и рече му: "Хорадале! Устани и погледај старо страшило Адама који је једини први човек земље и према томе отац Кајинов и брата му којег је убио који се зове Авељ – и он произиђе непосредно Мојој руци.

23 А онда погледај и Мене, Који сам Ја Сам твој стари, слаби, обесхрабрени и сасвим побеђени и црвљиви Бог!"

24 Такве речи пак Хорадалу продреше кроз кости – и он повика још лежећи на земљи својој војсци:

25 "Падните сви на своја лица јер ми сви стојимо пред јединим истиним Богом, Који све до властољубивог Ламеха дође до нас преко мудрог Фарака и Којег смо још као деца призивали и смели да призивамо.

26 О зато падните сви пред Њим јер дашта једино Њему припада све поштовање, сва хвала и сва слава сада као и вечно! – О бедни Ламеше!

27 И ја сâм, његов бедни слуга-помоћник, његов саветник, његов први властодржац, његов први војсковођа, ја – који га толико нитковски тако обожавах – ја – који га саветовах на сва његова срамна и грозна дела и помагах му најделатније, и баш наумих да га свргнем са престола и да приграбим сву власт. – Ја – ја – гнусоба свих гнусоба стојим сада пред истиним Богом.

28 О Боже, Ти Свемоћни! Затри ту гнусобу са земље сасвим јер она која носи сада Самог Тебе јесте сувише света да би даље носила такву гнусобу као што сам сада ја; зато ме уништи за вечно, амин!"

287

1 Узвишени Абедам пак сместа позва Себи Хеноха те му рече: "Хеноше, гле, ови заслепљени нису способни да чују речи из Мојих уста и да их приме у свој живот пошто је сав њихов дух већ дух змије.

2 Моје речи које долазе из Мојих уста усмрћују такве који сада више живе из духа змије.

3 Зато сада ти отвори своја уста у Моме имену и обзнани им Моју вољу тако како ћеш је наћи у себи.

4 Тада ћу тек овом нараштају рећи три речи, било на живот, било на смрт, амин!"

5 Како Хенох чу од Мене такав налог, тада Ми захвали у свем обиљу своје љубави према Мени, слављаше и хваљаше Ме гласно пред свим ушима Дубине, па поче упућивати следеће речи Хорадалу, наиме говорећи:

6 "Хорадале, чуј и разуми ваљано и пази најдубље у своме срцу шта ћеш сада чути из мојих уста; јер шта ћу ти сада рећи није моје, него једино света реч Онога Који је међу нама, и позва ме пред твојим ушима да ти обзнаним Његову најсветију вољу зато што ти жив не би могао поднети глас Његових уста.

7 Јер твој садашњи живот јесте живот лажи и свег зла из ње, која је стари охоли, опречни, отпали дух, који никако неће да се врати Ономе Који га је позвао у живот, него место тога радије лаже самог себе као да је он свемоћан дух свих духова, мада је слабији од муве и нема силе осим једино у лажи, у којој је велики мајстор.

8 А такав живот није живот, него права смрт; а та не може опстати ако на њу дође живи глас Божји, него пропада потпуно као лаж у светлости истине.

9 А све док се лаж не доведе на светлост, остаје у својој варци као да јесте нешто; но у светлости истине изненада престаје бити као да никада ни није била.

10 А Божја реч из Његових уста јесте највиша светлост. Уколико би у обиљу дошла на тебе, који си чисто лаж, шта би било с тобом?

11 А да би ипак угледао колико је велика љубав Јеховина, то ме је Он позвао да ја говорим с тобом у Његово име.

12 А толико велика је Његова љубав да Он чак штеди лаж и повлачи Своју свемоћну светлост, даје да се само оскудно враћа како би сама лаж, ако би слободно узела искрице Његове светлост, могла прећи у стваран живот, који би мало помало могао постати све способнијим како би на послетку опстао у обиљу Божанске светлости, па у тој светлости и из ње да пређе у Његову бескрајну љубав и у њој да постане новим створењем, јест, створењем љубави како би у њој примио детсто небеса и из њега коначно чак и детство Божје.

13 Гле, ове речи из мојих уста су баш такве искрице које се враћају; ако их примиш у себе, онда с тобом може бити као што сам управо рекао.

14 Продужиш ли пак у својој лажи, онда ти кажем у име Оног Који је сада истини, прељубазни Отац међу нама:

15 Гле, Он, Господ неба и земље, Он, свемоћни Бог од вечности до вечности, долази и доћи ће с многим Својим светим да Својом светлошћу суди свакој лажи и да казни све њихове безбожнике због њихових безбожних дела и због њиховог безбожног хођења којим су били безбожни и због све тврдоће и због многе хуле коју су такви безбожни грешници рекли на Њега.

16 А ко је безбожан? – Гле, онај који је попут тебе живот лажи у којој више не приања истине.

17 А истина је божанска светлост, која не пребива у лажи; а онај који се састоји из лажи, за коју је свака истина суд к смрти, тај је дашта безбожан попут тебе и попут свих твојих помоћника.

18 А њима је сада Бог припретио неизбежним судом, јер Он Своју бескрајну светлост неће увек суздржавати ради поштеде грешника.

19 А када дође Својом светлошћу – реци ми како ће се пред Њим држати грешник чије је цело биће ништа до сама лаж над лажи?

20 Устани сада и прибери се и твој лажљив народ, а и сабери у себи и у народу ту искрицу.

21 Одбаците своје оружје лажи и обуците хаљину кајања и истинске понизности како бисте сазнали шта све чини љубав великога Бога пре него што дâ да из Себе засија бескрајна светлост у којој ће се открити све мисли.

22 А пођите тамо према Поноћи и нико да није пожелео више да види Ханох јер Господ је за све вас већ спремио земљу; у њој да надаље живите животом истинског повратка Богу.

23 А сада иди и испуни први пут вољу истинског Бога; тада ће вас Адам благословити како бисте слободно пошли у земљу сада вама показану.

24 Господња воља с тобом, амин."

288

1 По тој беседи Хеноховој тек се дигну Хорадал, поклони се захваћен највишим страхопоштовањем скоро до земље, оде затим до своје војске и рече им гласно Ко је Тај пред Којим он и већи део њих легоше на земљу и шта је Његова воља.

2 Када сав народ или оружници заједно са својим женама и децом чуше такво из уста њиховог иначе толико тирански неумољивог заповедника, тада одмах почеше ликовати и плакати од превелике радости и слављаху и хваљаху свом својом снагом Оног Који Хорадала толико ублажи и даде му тако добру и благу заповест.

3 Само нешто мало њих који у Дубини оставише своје жене и децу не знађаше шта да чине.

4 Зато се обратише Хорадалу и упиташе га шта ваља чинити.

5 А Хорадал им узврати с великом озбиљношћу: "Ми се сада налазимо у руци свемоћнога Бога, Коме је лако да све нас одува најмањим дахом Својих уста као лаку плеву; зато сада више немамо ни за шта да се бринемо осим једино како да испунимо Његову свемоћну, једино божански истиниту, свету вољу. А о свему другом више немамо ни најмање да бринемо јер Он, једини истини, вечни, бескрајно моћни Бог бескрајно је виши но све наше жене и деца.

6 А пошто вас је већ Ламехова воља смогла присилити да све напустите и да се подухватите несигурне и одвећ опасне борбе с моћним житељима Висина, онда ћете се ваљда, надамо се, тим више овде повиновати свемоћној вољи, ја кажем, вољи којом смо створени ми и све ствари.

7 Схватите то, одложите све оружје, које нам никада више неће требати, и следите за мојим примером.

8 А ко баш хоће надоле, слободно нека иде, но онда нека гледа како ће изнети читаву кожу.

9 Пропусте ли га читавог планински стражари, онда сме од расрђеног Ламеха с великом сигурношћу да се нада да ће с њим извесно поступити хиљаду пута грђе од сваког најбеснијег тигра.

10 Ко према томе хоће да се врати, нека такво учини одмах – а другачије расположени нека следе за мном до оне четворице великих, иза којих сада стоје она двојица која су нас довукла и довела овамо с великом силом.

11 Дакле да буде по светој вољи Онога Који нама свима даде ту заповест, амин."

12 Када тај узвик сви чуше од уста до уста, тада више не би ни једног човека међу целим народом који би још имао другу вољу осим једино ове коју Хорадал гласно изговори пред свима.

13 А за време докле Хорадал своме народу објави Моју вољу, кажем Ја као узвишени Абедам Хеноху: "Хеноше, гле, народ ноћи је схватио реч твојих уста и један суров слуга змије проповеда сада њеној млађи Моју вољу.

14 Гле, ово чудо је веће од свих која смо учинили на Висини као и око ње. Зато и хоћу сада да додам чудо, и то чудо да буде троструко тако да ћу, прво, децу млађи прихватити Својом, јест, сасвим Својом децом. Затим онима који су своје жене и децу оставили у Дубини нека они њима изиђу у сусрет већ у земљи куда имају да иду; а Ламел је већ сазнао и прионуо своје руке на дело.

15 А твоја реч почев од када си говорио о будућем суду донде где ти упита код себе "а ко је безбожан" нека прелази од речи до речи свим народима све до краја времена времена̄. И твоје име ће задња деца земље још називати као што сада називају твоји оци, браћа и деца.

16 Јер гле, сада си Ме веома обрадовао; заиста! ту радост ћу ти безбројноструко опет узвратити кроз сва времена и вечност, амин!"

17 Ту се Абедам обрати Адаму и рече му: "Адаме, гле, Кајинова деца су се већ сасвим спремила пред нама да приме твој благослов; зато хајде да одемо до њих и дамо шта очекују, амин."

18 И Адам по вољи Абедамовој сместа иступи и испред Тројице оде где га Хорадал очекиваше с најдубљим страхопоштовањем.

19 Чим приступи, одмах и свима додели свој очински благослов и захвали затим најусрдније Абедаму за такву додељену му силу.

20 Абедам пак рече на то: "Адаме, сада си правилно поступио јер Ја ти кажем и вама свима: Благосиљајте увек где бисте да кунете, тако ћете увек бити победници над онима који хоће да вас прогоне или униште.

21 Никада не враћајте зло за зло, тако ћете заиста бити Моја деца, јер ја дајем да Моје сунце сија над праведнима и неправеднима.

22 А ти Хорадале да се овде задржиш до преко поднева; па када се сви укрепе, тек тада да пођеш у одређену земљу након што ћу ти најпре дати за тебе и твој народ да понесеш три речи на смрт и на живот, амин."

(Око поднева)

289

1 По тој беседи Абедам се обрати Сету и рече му: "Брате, донеси преко своје деце јело и пиће за ове троструко сироте и исто тако многоструко гладне и жедне како би се у правој мери укрепили за пут у земљу одређену за њих.

2 Јер гле, осим помоћника заповедника заједно с њиховим женама и децом, и његовим женама и децом, сви остали, њих неколико хиљада, већ три дана нису ништа јели осим нешта горке траве и горког дивљег шумског корења.

3 Зато ми је жао тог народа; стога ћемо их нахранити.

4 Ти се побрини за храну и пиће и напуни пуних десет корпи; а за прави благослов ћу се већ Ја постарати; тако да буде!"

5 Најганутијим срцем захвали Сет Абедаму на захтеву, па оде сместа да изврши вољу Абедамову.

6 А како се зачуди, када једва учини неколико корака преко висине надоле, већ му његова деца пожурише у сусрет с десет пуних, натоварених корпи.

7 Ту стаде и од превелике радости плачући стави своје руке укрштено на своје груди; у том ставу сачека своју децу.

8 Када пак она сасвим ступише до њега, тада их он упита пун љубави и радости у своме срцу:

9 "Драга моја децо! Заиста, моја радост од саме небеске пунине више нема краја зато што сте ме предухитрили у том зашта ме је послао овамо пресвети Отац.

10 Али само ми кажите који анђео неба вам је наложио да чините такво зашта сам вам тек хтео обзнанити вољу Најсветијег?"

11 И носачи одговорише: "Чуј, оче! Како је могуће такво питање од тебе нама сада када си ти сам био и дао нам налог да учинимо такво?

12 А након што си нам такво заповедио, онда си отишао пред нас овамо где си нас очекивао као што си тачно рекао.

13 Код тог одговора благочестиви Сет од превелике радости удари рукама преко главе, па рече гласно дирнутим гласом:

14 "О ти свети Оче Абедаме Јехова Свевишњи! – Какве све ствари и појаве су ти могуће с највећом лакоћом!

15 Ти чак човека можеш поделити тако да ни један потпуно цели део не зна ништа о другом, а ипак ови овако подељени делови поступају у једном те истом духу.

16 Децо! Гледајте, то је опет ново чудесно дело највишег, најсветијег и прељубазног Оца.

17 Зато хвалите, љубите и славите Њега свим својим силама јер Његова доброта нема граница и Његовим смиловањима нема краја.

18 Небо и земља су пуни Његовог благослова и Његове мислости – зато да је узвишена слава Његовом најсветијем имену.

19 О Оче, Оче, колико бескрајно добар јеси Ти!"

20 Чим Сет овако узвикну, већ и Абедам би код њега и рече му с обузимајућим благим гласом:

21 "Љубљени брате Сете, гле, сироти већ чекају на наш дар, зато хајде да пожуримо тамо.

22 Буди сигуран да Ме сада савршено право љубиш јер Ја ти дајем то сведочанство.

23 Тако си савршено човек по Моме срцу; зато дај да сада најпре извршимо нашу радњу љубави.

24 Када све то средимо, тек тада ћемо један другом сасвим савршено и живо изјавити љубав, амин."

25 И сместа се дадоше с носачима до деце из Дубине.

26 Приспев ту Абедам даде поставити корпе пред Хорадала и благослови их.

27 По том поступку предаде му корпе, па му рече, наиме Хорадалу:

28 "Примите ову храну и ово пиће, и једите и пијте сви отуд; шта не заложите, то понесите са собом како бисте за данас били снабдевени.

29 А за сутра и убудуће ће вас снабдевати земља из моје велике оставе у њој све докле останете у Мојој заповести коју ћу вам дати да понесете у нову земљу. Тако сада једите и пијте, амин."

30 А Хорадал, пошто откри тако велику љубазност на Јехови, паде сместа до ногу Јеховиних и повика:

31 "О Боже, Ти велики Боже! – Колико си Ти друкчији но што сам Те морао упознати кроз тако тешка и језовита учења.

32 Као неумољивог тиранина свих тиранина сам те морао гледати, тако да се осећај сваког појединог влакна бунио, па сам таквог Бога у себи проклињао место да сам Га љубио. Зато сам и ја сам постао тиранин.

33 Но како си Ти сасвим друкчији! – Уместо да мене који сам тако често хулио на Тебе уништиш заједно с мојом војском, пружаш нам благословљену храну и пиће.

34 О како си Ти сасвим друкчији но што сам Те морао упознати!

35 О Боже, ти вечна љубави! Какав благи суд држиш нашој потпуној изопачености!"

36 Абедам му пак на то рече: "Хорадале, сада једи и пиј, а после обеда ћемо тек прећи на беседу, амин."

290

1 На то се дигну Хорадал, захвали Господу још једном на тако великој милости и смиловању, па се коначно обрати своме народу те рече:

2 "Браћо! Узмите овде са срцем пуним захвалности и радости јело и пиће и једите и пијте након што све ваљано и праведно поделите међу собом.

3 А ја сâм захватићу неки остатак у корпи тек када се сви ви довољно укрепите.

4 И према томе испуните с највећом захвалношћу свога срца најсветију вољу великог, једино истиног Бога, Који је сада наочи свих нас видљиво благословио ову храну за нас, амин."

5 По том налогу десеторица првих вођа узеше корпе и, након што се народ у редовима смести на земљу, наиме у управо десет реди, расподели храну, то тако да сваки својом корпом опскрби један ред предајући истовремено и првоме у реду посуду с пићем и посуду с најчистијим медом како би, када први отуд по потреби благује, дао своме суседу, и тако даље све до краја реда.

6 А након што се сви снабдеше храном и пићем, тада тек десеторица раздељивача прегледаше своје корпе, но колико се зачудише када угледаше корпе ни до пола празне.

7 Зато хтедоше још једном прећи ред раздељујући према назад, међутим, пошто приметише да свако беше обилно снабдевен свим, захвалише с најганутијим срцем Господу и однеше корпе богате садржајем опет назад до Хорадала, који међутим посматраше својим очима сваког раздељивача да ли сваки честито врши своју службу.

8 Након што корпе опет вратише и Хорадал угледа да су још пуне више од пола, упита одмах прилично озбиљно раздељиваче:

9 "Па како сте то разделили!? – Корпе су истина врло велике, али народа има преко десет хиљада глава.

10 Колико сте некоме доделили? – Да ли може ваљано да се насити по вољи највишег Господа?"

11 Један од десеторице пак узврати са страхопоштовањем: "Ако хоћеш да видиш чудо над чудима, онда осмотри како је сваки ред сасвим снабдевен са свим, па ћеш сигурно с нама узвикнути: Тако нешта могуће је само Богу! Њему зато да је једино сва част, сва слава, сва хвала, сва молитва, сва захвалност и сва љубав вечно, амин! –

12 На то Хорадал прелете очима све редове и пошто угледа да нема баш ни једног коме ишта недостаје, обрати се Господу те рече: "О Ти Чије име мој језик нипошто није вредан да изговори, та̏ како да Ти захвалим, како да Те славим, како да Те хвалим да би Теби било благоугодно!?

13 О Господе, Ти бескрајно Свети, гле, моје најдрагоценије што имам јесте овај мој мада пред Тобом сасвим безвредан живот; а ја ипак немам ништа друго чиме бих сам себи био свестан нечег и шта бих могао учинити; а ако би Теби било благоугодно, онда хоћу да Ти га жртвујем као хвалу за овај сироти народ."

14 По тим речима, пак, од превеликог осећања захвалности сместа опет паде плачући пред Абедама.

15 При тим речима Хорадаловим Абедам пак држаше једну руку пред очима и сакри сузе великог смиловања; тек после мало времена сагну Се доле до земље, дирну Хорадала, који још плакаше, те му рече: "Хорадале, устани, јер сада сам ти опростио сву кривицу!"

16 И Хорадал устану и од самог ганућа још дуго не беше способан превалити реч преко усана.

17 После неког времена се пак опет прибра и након што дубоко узе ваздух упита коначно Господа, наиме говорећи:

18 "Господе, погледај милостиво мене сиротог грешника и не срди се на мене ако сада своме стиснутом срцу дам мало одушке једним питањем, којег дашта ни најмање нисам вредан."

19 И Абедам му рече: "Дакле, отвори Ми своје срце."

20 Ту Хорадал стави своје руке на груди и рече: "О Господе, Ти Најсветији! – Да ли бисмо и ја, сироти грешник, и мој сироти народ смели да те љубимо свим силама нашег живота?

21 Опрости ми ово за мене сувише свето питање. – Мој разум ми истина каже: Бога могу и смеју да љубе само чиста срца – но моје срце се сада силно противи том приговору разума.

22 О, тако ми реци да ли могу и смем чему моје срце сада тако чезне?"

23 И Абедам му на то узврати: "Хорадале, чему питаш, па то већ чиниш, и буди Ми зато благословљен.

24 А Ја ти зато кажем оне три обећане речи, и оне гласе:

25 Љуби, љуби, љуби! – Тако ћеш живети вечно у духу, а умрети свету; а сада си већ умро свету; зато љуби, љуби, љуби Мене, свога светога Оца, вечно, амин!"

291

1 А по беседи Абедамовој по Његовој тајној вољи ступи и Адам до Хорадала и рече му: "Хорадале, устани по вољи Јеховиној и саслушај ме!"

2 И Хорадал се усправи, а Адам настави да говори, наиме говорећи:

3 "Гле, у свим твојим жилама и у жилама свег теби подређеног народа као и у жилама све ове моје деце на висинама не ври друга крв осим само моје зато што ме је Бог поставио првим човеком земље и моју жену исходећу из мене првом матером свег сада живећег човечанства.

4 Само једног оца и једну матер у телесном погледу треба тако да имају људи као што јесте само један Бог, Творац и бескрајни, вечни, свети Отац по Духу.

5 А пошто сам тако постављен првим човеком и према томе и оцем читавог човечанства у телесном виду, онда можеш замислити колико крупна беше твоја хула када си ме назвао страшилом.

6 И Бога – свих нас пресветога и прељубазнога Оца, свемоћног Творца свих ствари – старог, слабог, црвљивог Бога.

7 А откуд то да су потомци Кајинови доспели у сву такву слепоћу и коначно у сваку пакост?

8 Види, чуј и разуми! – Када Кајин, мој прворођени син, из велике зависти уби свога брата Авеља, на које дело га заведе злобна змија, која је Сотона или Пали који станује у плоти сваког човека као и у свој материји, тада га Бог осуди те немаше мира дању ни ноћу. Земља му поста премалом и широки небески свод прениским, тако да више ни не узможе слободно дисати.

9 Он јадиковаше и плакаше силно и расрди се на змију толико да јој се закле на вечно непријатељство.

10 Змија га затим пак потражи и ревносно се труђаше да га опет придобије.

11 Кајин пак виде да је постао мајстор змије зато што му чак ни у облику брата није могла приступити.

12 А пошто је змија већ одавно увребала да је Кајин велики слабић у плоти, то она одмах узе прилику предражесне жене, па се тако приближи с девичанском срамежљивошћу слабоме да он не беше у стању да заповеди својим очима да се не сладе на мамљивим облицима њеног варљивог бића.

13 Тек сувише касно препозна коју замку му змија постави да јој он зато сопственим устима даде сведочанство које се још сада задржа у свим његовим потомцима, услед којег ће временом победити сву његову децу као и децу Божју.

14 Разумеш ли већ сада где се налазиш сада у духу?

15 Гле то је страшан гребен на којем сте сви страдали.

16 Сви ви сте услед тог сведочанства постали слуге плоти и као што плот Кајина из мене њега самог обману, исто тако је све вас обманула.

17 Змија је ваше кћери украсила најлепшом плоти, и нико томе не може одолети. Ви сте зато увели многоженство против божанског поретка, по којем смо само ја као један човек и Ева као једна жена постали кроз бескрајну силу љубави Оног Који још пребива међу нама. И управо ти је Он наложио три пута љубав зато да би сва плотска љубав прешла у живот душе, затим сав живот душе у дух, па према томе сав сједињени живот љубави, како из плоти, тако и из душе у духу, да пређе из духа у Бога.

18 А како да такво учините поред вашег многоженства?

19 Ако останете у тој власти плоти, зар нећете остати у свој хули чињенично тако као што сте буквално дошли горе на ове посвећене чисте Висине?

20 Јер као што божански поредак човеку даје само једну жену како би му борба била једноставна и да тим лакше победи непријатеља уговореног похотљивошћу Кајиновом – како ли ћете икада савршено победити тог најљућег непријатеља када се толико својски бацате у његове масне руке?

21 Зато оканите се многоженства и вратите се назад у стари поредак Божји, тако ћете тек савршено моћи да победите смрт, која станује као најотровнија змија у вашој плоти као стари Сотона, који није хтео да се врати у Мени, него се у плоти одвојио од Мене и сада живи сам себе у свој плоти стари кнез све лажи.

22 Хорадале, обрати добро пажњу на то ако хоћеш као победник да доспеш до истинског живота.

23 Понеси зато и ово откривање с мојим благословом са собом у земљу коју ти је Господ одредио, тако ће ти оне три пресвете речи служити животу, а иначе вечној смрти. – Разуми ваљано, амин."

292

1 После те беседе пак одмах Хенох по унутарњем налогу ступи до Хорадала те му рече:

2 "Хорадале, Господ хоће да ти сада такође обедујеш с твојом десеторицом помоћника. Дакле, учини тако по вољи Оног који ме је зато упутио теби.

3 А када се укрепите, онда устаните и дајте се сви на пут.

4 А тамо куда вас она двојица јаких вођа буду пропратила, онамо и следите за њима; а где вам покажу да останете, ту и сместа останите.

5 Најлакше ћете препознати где је трајно место када будете видели да већ чекају на вас ваше жене и деца које сте оставили у Ханоху, што особито код вас вођа би случај пошто сте понајвише морали да их оставите као таоце Ламеху за сведочанство ваше оданости.

6 Такво вам сада обзнањујем из воље Господње да се можете укрепити ведре душе, па расположено и безбрижно да пођете онамо где је Господ за вас припремио трајну земљу.

7 Пошто сада то знате, једите и пијте у имену Господњем, сада као и свагда, амин."

8 И сместа Хорадал захвали на таквом обећању и таквом обавештењу које га одвећ ободри, као и сва десеторица, па затим заједно с њима узе да благује јело и пиће.

9 Док ови пак обедоваху, обрати се узвишени Абедам Адаму те му рече:

10 "Твоја очинска поука овим сиротим беше сама по себи добра, но једно у њој ипак још треба поправити, оно што се тиче многоженства.

11 Гле, потпуно имаш право што си многоженство поставио потпуно супротним Моме поретку и такође си им таман тачно показао свагда важеће пребивалиште змије и смрти.

12 Али само једном замисли шта је за ове боље, након што ови, особито вође, сваки за себе већ има барем десет жена? Да их раставиш и да им оставиш само једну жену или да их оставиш каквима су?

13 Уколико један од својих десеторо жена девет напусти и само једну задржи, шта онда да чине оних девет са својом децом и како ће изгледати у њиховим срцима?

14 Или – ако пак све задржи и стара се о срцима све деце његових десет жена, а и жене и деца – ако преко својих мужева упознају нас како смо их упркос јединог истинског поретка ипак оставили у стању у које су доспели гвозденим свезама њиховог закона – почну затим да нас славе и хвале у својим срцима?

15 И отуд ће и сва њихова деца угледати наше велико смиловање и љубав, који би нас у супротном клели у својим срцима.

16 Шта ти према томе мислиш шта би било боље барем за ове који се већ једном налазе у том дашта самом по себи жалостном и неуредном стању?

17 А Ја ти кажем: За децу света, ако их сувише вуче њихова плот, боље је многоженство од неуредног блуда и силовања, или чак скрнављења дечака.

18 Јест, Ја ти кажем: Чак је и многоженство боље од неуредне обљубе жене када није намерено сплођење, него једино мукло задовољење нагона, посебно када се жена већ ионако налази у видном стању трудноће.

19 Јер онај који има десет или више жена, тај рађа скоро увек када год облежава жену. А ако неко само једну жену неуредно облежава више пута, онда, као прво, не само да са сваким облежавањем не рађа плод, него он често и упропашћује већ зачети и на послетку још поврх тога своју жену сасвим чини неплодном.

20 А када се такво, као што сигурно знаш, чак већ нашло код деце Висина, који су проистекли из Моје милости и Мога благослова, колико ће тек више такво бити случај код оних који су проистекли из Мога суда.

21 Зато ту сада просуди сам шта би за садашњи тренутак именице за децу Дубине било боље.

22 Мада овим нипошто нећу да уводим многоженство, нарочито никако међу вама – ипак отиди и исправи такво на овој деци Дубине. Само можеш додати да зато своју децу ипак не треба да васпитавају за многоженство, него као што изискује Мој истински поредак по твојој беседи, амин."

293

1 Када се пак Хорадал са својом десеторицом пратилаца укрепи јелом њему одвећ укусним и такође угаси жеђ соком слатких бобица и такође принесе дужну захвалност Господу као једином даватељу свих добрих дарова, тада одмах Адам ступи до Хорадала и обзнани му вољу Господњу какву му Господ претходно обзнани у вези многоженства.

2 Након што Хорадал такво чу из уста Адамових, врло му се обрадова срце, захвали опет свом својом снагом Господу на таквом одобрењу, усправи се коначно, па замоли узвишеног Абедама за дозволу да се сме исповедити пред Адамом.

3 И узвишени Абедам му одобри следећим речима: "Хорадале, кажем ти, овде је место где свако може и сме да говори како му је растао језик.

4 Зато, ако хоћеш да говориш, онда говори отворено и при томе немој држати прст преко уста, амин."

5 Хорадал захвали најусрдније узвишеном Абедаму на одобрењу, па Адаму поче упућивати следеће речи, наиме говорећи:

6 "Пречасни стари оче, одвећ поштовани први човече земље и узвишено цењени сведоче целог, сада живећег људског рода! Нагни ухо једноме после-сину твога сина Кајина и чуј што ћу ти сада објавити.

7 Јер тако ми Бога, бескрајног, вечног, светог, свемоћног Творца, који сада пребива међу нама, тако истино беше што ћу ти сада обзнанити најдубљу тајну у моме срцу; и да није било тако, оче Адаме, можеш ми веровати, не бих Бога и тебе тако брзо препознао, и Он, Сама вечна бескрајна љубав и смиловање, сигурно никада не би дозволио да моје ноге икада кроче на ово свето тло гора – да није тако како ћу ти сада укратко обзнанити.

8 Зато чуј из мојих уста сада ово што у мени тако дубоко било скривено да чак ни лукава змија коју добро знаш никако није била у стању ни да наслути такву дубоку тајну у мени, а камоли тек да угледа.

9 А сада је дошао тренутак, па ћу и отворено обзнанити. А у овоме се састоји и тако гласи:

10 Гле, негда још за време Ханоха бескрајној љубави свемоћнога Бога је благоволело да у духу пробуди човека, јест, брата Ханоховог, како би објавио свему народу једино истинског Бога.

11 Његово узвишено учење задржа се све до Ламеха непрестано неокрњено.

12 Ламехова узвишена браћа ме ваљано подучаваху том учењу као и још неколицину.

13 Када пак Ламех са змијом склопи савез, тако да јаком Татахаровом руком уби своју двојицу богопросветљене браће, тада и одмах би убијено узвишено учење Фараково, кога је Бог био пробудио.

14 А пошто сам увек био Ламехов друг од његовог раног детињства, то се и догоди да он мене, чим преузе његову најгрознију власт, постави својим саветодавцем, но ипак тако да о мени нико ништа није смео знати. Ја према томе само бејах његов најтајнији саветник.

15 Почетком покушавах Фараково учење да будим у њему, међутим, беше чисто узалуд с њим ишта постићи.

16 Јер он допусти змији да га толико зароби да чак и велике речи Божје које је чуо убрзо након што уби своју браћу на њега не оставише утиска.

17 Но када ми он кришом такво ипак обзнани, не пропустих прилику и опоменух га озбиљно да се ипак опет најхитрије врати Богу зато што му је још толико милостив.

18 Али уместо да ме саслуша, исказа ми сасвим огорчено озбиљно: Хорадале! До сада си ми још друг, али ја те опомињем као краљ и бог сада задњи пут савршено озбиљно да убудуће ћутиш о своме богу.

19 Ако прекршиш ту заповест, онда да ти се догоди шта се догодило мојој браћи, која такође проповедаше твога бога, а не хтедоше да знају да сам ја лично свемоћни бог.

20 Но иди напоље и пореци ради мог и твог оправдања пред свим народом старог смешног бога Фараковог и научи народ да познају мене, једино истиног, праведног, престрогог, неумољивог и свемоћно силног бога.

21 Кунем ти се својим божанством, ако такво не учиниш, бићеш ми пред свим народом растргнут у најмање парчиће.

22 То схвати, иди и изврши моју вољу! –

23 Ја отидох, сакрих дубоко у себи учење Фараково и сместа попримих варљиви лик надламеховске свирепости те подучих народ да упозна вољу Ламехову.

24 А пошто Ламех виде да на мени има верног слугу, то ми он и предаде сву краљевску власт; он пак остаде бог мени и народу.

25 А пошто и змија виде какав сам одан слуга Ламеху и никако не примети шта скривам у срцу, то она и са мном склопи савез у лику најдражесније жене; и ја јој се заклех с површине мога срца богом Ламехом да ћу све чинити што би њој и њему било угодно.

26 Змија тиме потпуно би задовољна и обрече ми велика обећања.

27 Но чим ме напусти, тада се заклех у својој дубини те рекох: О змијо, подли Сотоно – колико год се лукаво хваташ посла, ипак ћеш веома брзо сазнати шта може Онај Кога сада морам да скривам.

28 То ти се кунем својим јединим истиним Богом. –

29 А затим замолих свог скривеног Бога да најмилостивије такву моју тајну накану не обзнањује чак ни најузвишенијем анђелу – и Бог услиши моју молбу, па ми затим стално најтајније ули шта имам чинити у сваком положају моје краљевске службе.

30 Па тако затим постадох страшним судским оружјем у руци Божјој, те починих привидно све замисливе грозоте кроз наводну моћ Ламехову, но не тако у истини.

31 Тако бејах ја који даде Ламеху огорчен савет, када Медухед, истински брат према мени, оте велик народ, да староме Богу навести прави рат и да под вођством злог Татахара уништи ватром све шуме ако му је стари Бог можда ипак отео народ Медухедов. – А зашто учиних такво?

32 Знао сам из своје скривене дубине која судба чека злог Татахара.

33 Опет сам био ја који је оно мало њих који су се вратили обавестио из самих уста Ламехових да се по други пут освете истином старом Богу. Знао сам шта Господ с њима намерава.

34 Дао сам Ламеху савет да се свем простом народу забрани да говоре при казни смрти и да се нипошто неко није усудио у целом свом животу да изговори пресвето име бога Ламеха, јест, ни да га помисли.

35 А зашто учиних тако? Да се још чистија срца невиних не би оскврнавила највећим светогрђем Ламеховим јер немима се не може ништа проповедати.

36 Дао сам да се многи погубе, али зашто? Зато што ми је мој скривени Саветодавац показао свагда говорећи: Гле, над овима је змија отворила своју чељуст. Ја сам их учинио неосетнима, зато растргни њихова телеса како змија не би посумњала у тебе. –

37 Ја сам Бога псовао десет пута грђе од самог Ламеха и дадох му савет да Јеховино име закопа под нечистоћу најнижег народа. – А зашто учиних тако?

38 Да бих спасао то име, јер беше боље пресвето име закопати сасвим под нечистоћу сиротиње, која је једино још најчистија у Дубини, но да и даље буде изложен најсрамнијим псовкама.

39 И тако учиних једно за другим из тог разлога.

40 Па када је дошло време, узех себи ову силу као што је овде видиш и према томе доведох скоро целокупну сиротињу као неумољиви властодржац Ламехов овамо – и до овог тренутка осим Бога нико није знао која намера ме је водила свуда и према томе и овамо.

41 Но сада је Господ благоволео да скинем своју сурову маску, па тако стојим откривен у целој унутарњој оданости пред тобом онако како сам увек био у себи дубоко сакривен.

42 Исто тако сам пред својим још слепим народом ружио тебе и Бога – но пошто сада знаш како и зашто тако учиних, онда ћеш ми ваљда и моћи опростити пошто не учиних ништа осим само тајну вољу Оног Који је овде.

43 Због тога и буди без бриге због многоженства јер ми ћемо свагда савршено обратити пажњу на Божју вољу, амин."

294

1 Када Адам такво чу од Хорадала, беше тако ганут и плакаше од превеликих радости толико да дрхташе целим телом и не узможе, што би баш сада врло радо хтео, да превали преко усана ни најкраћу и најједноставнију реч.

2 Абедам пак виде како стоји са срцем Адамовим, зато и сместа ступи до њега те рече: "Адаме, хоћеш ли сада још да проклињеш ове хулнике?

3 Гле, зато човек итекако треба да се чува судијске а поготово очинске клетве.

4 Јер ко ће прозрети Моје путеве и ко испитати Моја решења?

5 А ако неко проклиње појаве чији узрок не зна, неће ли се веома лако десити да проклиње Моју велику љубав, смиловање, стрпљење, дуготрпељивост, доброту, милост, благост и тако сав Мој божански поредак из свега тога?

6 А ако је неко проклео тај поредак, какав благослов ће негда отуд понићи за његов дух?

7 Ако је неко клетвом тако судио Моју љубав, смиловање, стрпљење, дуготрпељивост, доброту, милост и благост, зар није бацио суд о сопствену шију зато што је сам пре судио оно чиме једино може узети вечни живот из Мене?

8 Шта човек има што није примио најпре од Моје љубави и смиловања и откуд ће нешта узети ако неће из Моје љубави, смиловања и милости?

9 А ако је претходно судио Мојој љубави и ако ју је заувек прогнао клетвом од себе, како, реци Ми, Адаме, како ће даље захватати воде из бунара којег је претходно тако силно затрпао земљом, камењем, песком и свакаквим шљунком?

10 Зато нека никада брат суди брата, осим ако сам му Ја сам дао изричиту заповест.

11 А ко суди сопственом влашћу, тај је онда сам себи пресудио смртну пресуду зато што је изгнао из себе живот свег живота.

12 А ако би се ко разгневио тако силно на свога брата да би зато хтео да запали његову кућу ноћу – па се прихвати рђавог дела, а догоди се да с његове бакље искра падне на његову сопствену кућу и запали исту пре но што расрђени својом бакљом досегне стан сиротог брата – кога ће потом тај што хтеде починити недело окривити зато што му је пакосна ватра отела све његово имање, све његове намирнице и његов стан?

13 О гле, шта сам ти овде показао у тој слици, то се догађа сваком гневном у његовој сопственој кући духовно, јер још пре но што хоће да метне погубан пожар осуђујуће клетве на свога брата, већ је одавно пре у сопственој кући подметнуо све разарајући пожар, који у њему све изједа и уништава чиме је од Мене ваљано био уређен за вечни живот.

14 Зато да нико није клео другог због греха којег је можда брат починио брату.

15 Него где би да куне, ту нека увек благосиља, тако ће свога брата и самог себе свагда истински судити, не за пропаст, него за вечни живот.

16 А да сам све ствари створио за пропаст и за погибао и коначно уништење, да ли бих Ја као вечно свети и бескрајно мудри Бог ваљда поступио мудро да сам икада створио нешто?

17 А ја велим да би таквом чину једва само била способна сама најгушћа и најзлобнија неразумност, а камоли тек Ја, Који сам свети, вечни, бескрајно мудри и најљубазнији Бог и Отац све Моје деце.

18 А пошто сам, дакле, створио све само за вечно трајање, и то тако да не пропадне чак ни једва приметна мисао коју је најнезнатнији човек најовлашније помислио, зашто онда да ви узајамно судите вас хотећи да упропастите?

19 Зато ти, Адаме, запамти то да сам једино Ја истински судија, а ти Ми буди прави син који све ствари свагда суди као што Ја судим, наиме:

20 Не клетвом, него Мојом љубављу, смиловањем, стрпљењем, дуготрпељивошћу, добротом, милошћу и благошћу.

21 Тако чини ти и свако, тако ћеш имати вечни живот свагда из Мене, амин."

295

1 По тој беседи пак узвишени Абедам рече обрачајући се Хорадалу: "А ти Хорадале, који си свету искрицу Фаракову сачувао у своме срцу овако одано кроз све олује искушења змије и свег света из те змије, гле, овде пред тобом је сада више од искрице Фаракове, бескрајно сунце – Ја Сам о Коме је Фарак сведочио, Ја – вечни, бескрајни, свемоћни Бог, велики Творац свих ствари, које испуњавају сва небеса и сва бескрајна пространства светова од најмањег до највећег, Ја – најсветија, највећа, најчистија, вечна љубав, Ја – твој и све Адамове деце једини истини Отац, Који Ја једино имам живот и дајем исти из Мене, Ја – Ја – сада сам пред тобом!

2 А пошто си искрицу Фаракову тако одано сачувао у своме срцу и веровао си у Оног Којег ниси видео и веровао си скривеном зову у себи и ниси сумњао да сам ти Ја у том скривеном тихом зову давао да препознајеш Моју вољу и када си је опажавајући спознавао у себи и одмах строго по њој поступао, укратко, Ја ти кажем, пошто си Ми у малом остао одан, тако ћеш Ми сигурно и од сада остати утолико оданији пошто сада видиш и чујеш Самог Оног о Коме је Фарак проповедао и пророковао народу у Ханоху. Према томе и код свога народа заступаћеш више од места Фараковог у Ханоху.

3 Хорадале! Овим речима постављам те сада над великим зато што си Ми остао одан у малом, и према томе чиним те истинским учитељем и вођом твога народа.

4 Гле, још има доста слепих међу њима, а с овом Мојом живом речју отворићеш им очи и оживети их.

5 Од сада, пак, Моју свагдашњу вољу у себи више нећеш тако тихо разабирати као што си је разабирао у Дубини, него овако како Ме сада чујеш тако ћеш је, то јест Моју вољу, свагда слушати у себи, ван себе и над собом. Ако Ме ни не будеш гледао као сада, ипак ћеш Ме свагда слушати као сада.

6 Хорадале, Ја ти кажем твоја вера је велика, јер без знака осим оног Мојих двају весника теби веровао си да сам Ја заиста Онај који ти такво говори.

7 Заиста, за тебе други мали знак у благослову хране и пића за твој народ није био потребан зато што си Ми већ дуго пре у своме срцу толико чврсто био привржен пре но што твоје очи угледаше Моје биће и твоје очи чуше Очински глас Мојих уста.

8 А пошто си Ме сада видео и чуо, свога Бога и Оца, и чврсто верујеш да сам Ја који теби такво говори и замолио си Ме да смеш да Ме љубиш зато што сам ти већ пре дао оне три велике речи, зато ћу ти дати и три велика знака као награду што си тако чврсто веровао да сам Ја заиста једини истини, вечни, бескрајни, свемоћни Бог и Творац и Одржитељ и Управитељ свих ствари, и једини истински прељубазни Отац свих људи и анђела.

9 А та три велика знака нека буду у томе да ћеш, прво, у земљи коју за тебе и твој народ спремам одмах наћи све ваљано сачувано што сам ти раније обећао.

10 А друго, у будућој сили твоје воље по Мојој речи свагда ћеш сазнати чему је све вичан Онај Који ти сада такво открива, обећава и истински даје.

11 А као трећи знак остаће ти Моја свагда жива реч и вечни живот из исте.

12 Из та три велика знака спознаћеш тек сасвим Моју бескрајну љубав како за себе тако и за свој народ и – колико сам Ја, твој свети Отац, свагда одвећ добар.

13 А сада прими Мој пуни благослов, па се дај на пут.

14 А она двојица весника ће те отпратити у земљу недалеко одавде између јутра и поноћи.

15 А своје оружје остави овде Адаму као знак да је Моја очинска љубав јача од све силе змије.

16 Па тако пођите благословљени од Мене одавде у Моме имену, амин."

296 (2.110)

1 По тој беседи Абедамовој и после Хорадаловог налога дигну се коначно сав народ, а сам Хорадал заветова Господу непрекршљиву оданост у свему и захвали Њему са својом десеторицом вођа из најдубље дубине срца.

2 А пошто захвали Господу на толикој милости, љубави и смиловању, тада и сместа замоли светог Даватеља свих добрих дарова питајући да ли и народу да подигне видљив знак сећања на тако велик дан милости и смиловања како би се исти свагда при погледу на исти захвално сећао шта је велико Он величанствено и очински учинио на њему и на народу који следи Његовом вођсту.

3 И Абедам му на то даде следеће учење као одговор, наиме говорећи: "Хорадале, чуј! – Хвалим те зато што имаш правилну тежњу која је подобна за слављење Мога имена трајно код твога народа, но ипак ти кажем, ако је народ правилно подучен, онда у Мојој великој творевини у великој количини има предивних и трајних знакова сећања.

4 А ако је народ глуп да више не примећује знаке које ја дивно чиним пред његовим очима дан за даном, заиста, можеш веровати јер Ја ти кажем, тада више неће обраћати пажњу ни на мртав људским рукама приведен знак.

5 Међутим, ако обраћа пажњу на живе знаке, реци Ми чему ће му служити мртви знаци?

6 А Ја ти ионако дајем велик знак сећања за тебе и за цео твој народ тако што имаш Моју живу реч у себи у васцелој моћи и сили у Моме имену, и можеш је уделити са сваким који је савршено одлучан да пробуди свој дух и да стекне вечни непролазни живот из духа.

7 Шта бих ти веће могао дати но што сам ти дао онима трима речима? И шта би више, дивније и боље могао да поставиш као најбољи знак сећања но што је свети живи знак истинске љубави у срцу свакога човека?

8 Према томе увек и остани код тог знака. Све докле останеш код тог знака, у том знаку и тај знак у теби, толико дуго ћу и Ја увек моћно и силно бити међу вама као најсавршенији знак сећања на Мене Самог и према томе и на свако Моје љубазно дело на теби и твоме народу.

9 А уколико бисте допустили да велики и преда Мном једино важећи знак истинске и живе љубави према Мени пропадне у вашим срцима, тада ће и велики знак сећања нестати из ваше средине.

10 А уколико би се то десило, онда би вам сви остали безначајни знаци вредели баш толико колико земљи ветрови који на другим небеским телима благотворно струје, а земља ништа од тога не опажа.

11 Зато останите код јединог знака љубави јер она је најбољи и увек сигурни опомињач на предмет којег истински љубите. А уколико се она охлади, онда раније љубљени, али у све-заборавној хладноћи срца више не љубљени предмет охлађеноме може завештати сунца у знак сећања, а ипак ће то бити узалудан посао јер пре но што лед допусти да се загреје, истопиће се.

12 А као што ватра свој материји даје смрт, исто тако ватра љубави даје смрт онима који су од ње отпали када поново дође на њих зато што су се охладили и укрутили у лед.

13 А онај који је свети велики знак љубави ваљано сачувао у своме срцу за сва времена временâ, тај ће и остати овако вечно непроменљиво у ватри живота као сама ватра у ватри зато што је ватра ватри живот.

14 Такво дакле ваљано обрати пажњу у себи и пробуди код свег твог народа такво; тако ћеш живети и сав твој народ у теби и с тобом и тако и потпуно у Мени и Ја у њему.

15 Немој да си помислио да је за тај посао ваљанији неки одређен дан од другог или да Ми се одређена дана претходно мора принети нека жртва пре него што Ми се неко у своме срцу сме приближити.

16 О Хорадале, такво што никако немој мислити. Јер као што већ код вас заљубљен човек својој невести или својој драгој жени не одређује дан и час када ће је љубити и она њега – исто тако је код Мене; кад год неко уздигне своје срце Мени – сасвим Ми је право.

17 Зато и Сабат нека буде дан општег поучавања, а не можда искључив дан Моје љубави; а њој је сваки дан исти.

18 Зато љубите Ме свагда; Сабат пак задржите као дан поучавања у Мојој љубави, тако ћете живети вечно.

19 Па тако можете се дати на пут у Моме имену, амин."

297

1 По тим речима Хорадал поново захвали узвишеном Абедаму и обрати се, након што захвали, десеторици вођа говорећи им:

2 "Идите у имену Господњем и наложите народу да захвали Господу, па нека се спреми на пут како бисмо се још пре заласка макли с места у имену нашег Господа и великог Бога, Који је истини свети прељубазни Отац, амин."

3 И сместа десеторица вођа одоше до народа и учинише тамо како им Хорадал заповеди по вољи Господњој.

4 У току једне минуте сви већ бише спремни на пут; а када Абедам позва Кизехела и Сетлахема да сада изволе да воде народ у обећану земљу, гле, тада већ Ламел брзо попут птице у лету дојури с једном девојчицом носећи је на својим јаким рукама.

5 Како пак доспе до Абедама, сместа паде на своја колена пред Њим, спусти девојчицу на земљу, па поче да говори са свом љубављу и понизношћу након што прво најскрушенијим срцем захвали Абедаму на сретном извршењу претешког дела.

6 А овако гласише његове речи: "Пресвети, најљубазнији Оче! – Твојом свемоћном светом помоћу сретно сам извршио дело које си ми наложио у моме срцу.

7 Ни једна глава не остаде назад од свих оних које си ми показао у срцу да их спасем у Твоме најсветијем имену.

8 Али, о свети прељубазни Оче, гле, ову девојчицу истина не нађох у своме срцу, него само наиђох на њу усамљену, уплакану уз широк поток.

9 А када је упитах у њеном тужном положају: Сирото дете, шта ти недостаје када тако горко плачеш и себи као очајно истржеш косу? –

10 Тада то сирото биће дубоко уздахну од бола и после мало времена, које јој би потребно да се прибере, стаде ми причати следеће:

11 Велики човече, ја, најсиротије дете земље, молим те за име великог Бога, кога су још узвишена убијена браћа најсуровијег Ламеха објављивала мојим родитељима, да ме саслушаш.

12 А како чујеш сасвим најкраће моју најужаснију невољу, онда се смилуј моме још младом животу и убиј ме.

13 Чуј сада, ово је прича мога тужног живота: Моји родитељи беху упркос страшне заповести највећег свих тирана кришом ипак стално одане присталице великог Фарака и вероваху у великог свемоћног Бога кога им он објави.

14 Неки зао дух пак мора да је то открио Ламеху; тај нареди суровим пандурима да доведу моје драге родитеље; само мене као једино дете остави у кући.

15 Не потраја дуго, тада ови пандури моје сироте родитеље поново доведоше у кућу; ту су се сместа морали скинути; када њих двоје сасвим голи стајаше бледи и дрхтећи целим телом, тада пандури дохватише најпре моју сироту матер, пружише је по земљи, затим зграбише њене нежне руке, испружише их затегнуто на земљу и забише јаке шиљасте клинове кроз површину руку.

16 Исто то учинише и с ногама. Велики болни узвици прођоше нечувено поред ушију тих нељуди.

17 А шта учинише сиротој, сиротој мами, исто тако учинише одмах оцу чим завршише с мајком.

18 После тог прејезовитог чина сваки од тих пандура још задовољи, након што су јој (наиме мами) прво гурнули крупан камен под леђа тако да беше разапета као струна преко звучне даске, своју заиста сатанску чулну пожуду.

19 После учињене такве гнусобе најпре им распараше утробе, па узеше мене у њихову средину, присилише ме да родитељима ископам очи под непрестаним хваљењем бога Ламеха.

20 Ту се онесвестих – и доведоше ме овамо и као што видиш свезаше ме за овај стуб да пропаднем од глади.

21 А шта се даље још десило с мојим сиротим најнесретнијим родитељима, не знам више, али толико је сигурно да су их још даље мучили и на крају заједно с њиховом кућом спалили.

22 Сада знаш све и можеш са мном сада чинити шта хоћеш, само овде ме не остављај у животу. –

23 Гле, свети Оче! Та приповест беше разлог зашто сам једно дете више но што сам их избројао у своме срцу довео овамо.

24 Јер још никада у себи нисам осетио тако велико сажаљење према некоме као према том сиротом детету.

25 Зато ћеш ми ваљда опростити ако сам поступио преко Твоје заповести, јер шта сам тако отргнуо сигурне пропасти, довео сам и одано овамо Теби на жртву.

26 О Оче, прими милостиво." – – – А Абедам се сагну доле до Ламела, дигну га са земље, па му рече:

27 "Ламеле, Ја ти кажем, што си такво учинио, гле, учинио си више но што си икада учинио током целог свог живота.

28 Но најпре да дамо целом народу да крене у њихову одређену земљу, тек тада ћу се обратити том сиротом детету; зато нека се она само најпре мало прибере – а Ја ћу онда већ учинити најбоље за њу и за тебе, амин."

298

1 Након што узвишени Абедам овако кратко утеши Ламела, обрати се сместа Кизехелу и Сетлахему, те им рече:

2 "Чујте, као што сте народ Хорадалов довели овамо, тако сада идите и одведите га у земљу коју сам већ од свих времена земље приправио за тај народ, јер Ја сам већ одавно, јест, од вечности сам знао и знам свагда шта хоћу чинити и шта ћу да учиним и нико осим Мене не зна шта смишљам од вечности.

3 Зато идите и водите тај народ куда сам га одредио.

4 А Мој дух у вама ће вам итекако добро означити место докле имате да спроведете народ.

5 А када врло брзо досегнете то место, онда благословите у Моме имену народ и благословите им и земљу и њихове нове станове, који се састоје на начин као што се састоје овде на Висини.

6 Када сте све то извршили, онда се хитро вратите овамо, то тако да не пропустите вечеру; па тако идите сада, амин."

7 По том налогу захвалише обојица Абедаму на таквом милостивом налогу па се сместа дадоше на своје дело.

8 А Хорадал од највећег осећања захвалности скоро топећи се већ беше са својим народом спреман на полазак.

9 Када према томе та двојица наравно после неколико корака ступише до њега, више се не задржаше, него сви кренуше радосно следећи за вођама.

10 При одласку тог народа плакаше Адам и слаше благослов за благословом скоро за сваким њиховим кораком.

11 А пошто Абедам такво примети, тада га похвали, па затим рече: "Адаме, да си уместо по које клетве над Дубином стално овако поступао као што сада поступаш у духу Моје љубави и смиловања, заиста – низине и дубине земље не би постале паклом.

12 Но пошто си увек налазио више оправдања у клетви него у љубави, зато је сада дошло дотле да људи у Дубине поступају као што си управо малочас поново чуо ново сведочанство из уста Ламелових, које се ради унутрашње потврде тога и живо налази овде до Мојих ногу.

13 О Адаме, чега си све могао да Ме поштедиш и целу творевину.

14 А пошто ти је клетва годила увек више но благослов, гле, тако су последице испред тебе и Мене и остаће прионуте уз земљу све до краја њеног постојања.

15 Заиста ти кажем: Колико је год велика и тешка била твоја прва грешка зато што си заборавио Моју заповест и дао си да те опије и најгрубље превари твоја сопствена змија да су се због тога сасвим иставили небо и земља, ипак би се све то могло пре и лакше изгладити но то што си толико често због недела Кајиновог клео сироту Дубину.

16 А Ја ти кажем: Кајиново дело истина беше врло рђаво, но ипак једва кап росе према целом мору посматрано према оном што си ти одмах почетком предузео према Мени када си хтео да Ми се дигнеш као господар изнад главе.

17 А да ли Ми можеш икада пребацити да сам због тога клео?

18 Истина, Моја недодирљива светост, коју си тако грубо дирнуо, прокле тло земље тако да треба да ти рађа чичак и трње.

19 Моја велика љубав према теби пак убрзо поново угаси клетву на тлу земље, тако да је она теби, као што си сада и већ дуго свугде примећивао, процветала поново новим вртом.

20 А пошто сам избрисао клетву са земље, гле, тада си се ти најмарљивије трудио да кунеш све низине и дубине, а и све њихове житеље, и доспео си дотле да сада већ за твога живота из тла којег си проклео ничу плодови од којих овде до Мојих ногу видиш ново сведочанство.

21 Ја сам Дубини у Фараку послао анђела којег сам ваљано благословио као вођу. Зар ниси могао учинити исто у Моме имену уместо твоје клетве?

22 И Дубина сада цвета дивније од свих ових Висина.

23 О Адаме, Адаме! – Погледај боље девојчицу која сада лежи до Мојих ногу и која је чистија у своме срцу од подневног сунца!

24 Шта се сада десило њеним старима услед твоје клетве, гле, то ће се баш услед тога негда десити сину једне девице коју ћу оживети духом ове која лежи овде до Мојих ногу.

25 О, премисли шта си направио својом клетвом! Али шта ћемо када је тако; зато да се постарамо о будућем и колико је могуће заборавимо грозоту прошлости.

26 Адаме, опозови све своје клетве и место њих даруј благослов; Мој благослов даруј, јер свако рђаво дело беше твоје дело од почетка; зато убудуће више не проклињи, него благосиљај све, амин."

299

1 Пошто Адам чу такав говор од Абедама, тада се растужи и више не знађаше шта рећи на то или шта учинити.

2 Размишљаше код себе тамо-амо и тражаше велико одлучујеће и све поравнујуће "зашто", но сав труд му би узалудан; не пронађе велико "зашто", па тако код себе таман опет хтеде све бацити из себе и од себе и почети себе да куне и проклиње зато што сада себе виде јединим узроком свег зла, рђавог и заблуде.

3 Абедам пак зграби његову руку, погледа му чврсто у очи, па за који трен рече:

4 "Адаме! – Какав си ти човек? – Хоћеш ли да постанеш каменом? – Зар је теби живот заиста нешта тако презриво да хоћеш у себи самом да га прокунеш, па тако хоћеш да усмртиш себе сасвим у духу као и у телу, као и у свој деци коју сам дао да произиђу из тебе?

5 Адаме, скоро до овог тренутка си свој већ много година дуг живот провео с проклињањем по својој оштрој правди и био си задовољан при том зато што си увек мислио да Ја благоволим твоју судску неумољиву строгоћу и твоју очинску клетву према оној деци која су била довољно слаба да се негде несмотрено огреше о твоју вољу.

6 А сада када хоћу да те очистим тако што ти једино само због тога показујем твоје мане, и чиним то видљиво пред тобом и свом твојом децом како бих те потпуно оспособио да сасвим примиш живот из Мене, сада дакле када сазнајеш да уопште не благоволим клетву, а ни суд, него једино само једину живу љубав, ти се одвећ љутиш у своме срцу и додијао ти је живот.

7 Сада тек, након што си претходно због саме правде осудио скоро свако зрнце земље, хоћеш проклињући себе да се бациш на самог себе да би се тако унеколико осветио Мени зато што сам против твог старог судског поретка Својом великом љубављу, смиловањем и стрпљењем.

8 Адаме, Адаме, Ја ти кажем: ти Моју љубав и стрпљење стављаш на тешке провере.

9 Премисли колико дуго већ имам стрпљења с тобом; премисли када још у целој бесконачности не гораше ни једно сунце и једва да сам Сам помислио на земљу – тада Ми већ твој дух, којег сам створио за најчистију љубав, и којег сам хтео да ослободим самосталним бићем преда Мном на Моје највеће благовољење, причињаваше тешке бриге својом несавитљивошћу и поче да истеже у дужину и сувише у дужину Моје стрпљење.

10 Који вечно дуги временски низови су већ протекли од када сам те позвао да постојиш.

11 И колико је кроз те низове вечности Моје стрпљење скоро бескрајно дуго истезано због тебе.

12 Погледај све безбројне звезде; преброј их те многе велике и тврде масе светова који испуњавају скоро целу видљиву спољну бесконачност. – Шта су оне?

13 Адаме, знаш ли шта су оне? – О Адаме, Адаме, види и слушај!

14 Свако зрнце песка од којег се састоји неко небеско тело јесте од тебе тешка провера за Моје стрпљење од више но хиљаду година мерено по лету времена већ само по себи.

15 Сада преброј бескрајно многе светове у свим бескрајним пространствима, онда преброј сва зрнца песка из чијег мноштва се састоје као из атома тврдо поређаних један до другог, замисли онда за сваки поједини атом хиљаду година божанског стрпљења Моје љубави с тобом.

16 Када расудиш такво зрело у себи, онда Ми реци колико још да се стрпим с тобом докле постанеш сасвим биће по уму Моје вечне љубави у теби, и Ја ћу прихватити сваки твој рок.

17 А тешко теби постанеш ли самоубицем. Ја ти кажем, нема тако брзог трена колико брзо бих те заједно са свом творевином предао Свом огњеном гневу са изузетком малобројних оданих.

18 Заиста! Са сваким грешником пре ћу имати вечно стрпљење но само трен са самоубицом.

19 Зато се још једном потпуно окрени и спознај шта сам на теби чинио, сада чиним и шта ћу још чинити на свој твојој деци; тако ћу се обратити теби и дићи те Себи из мочваре твоје тако дуге слепоће и дати ти живот.

20 Али убудуће више не проклињи, јер земља је од тебе сада на стохиљаду година опскрбљена изобиљно твојим судом.

21 Такво разуми једном и обрати се сасвим Мени, амин."

(Са заласком сунца)

300

1 Када је Адам чуо ове друге речи Абедамове, тада одмах опет би пун кајања у своме срцу и тек сада увиди како стоји с њим и с његовим поретком и како заправо и како сасвим друкчије стоји с поретком Јеховиним, Који сада у Абедаму видљиво њему обзнани Свој вечни поредак.

2 А пошто такво увиди, сместа и паде доле на своје лице пред Абедамом и преклињући стаде да испољава следеће речи из своје најунутарније сржи, наиме говорећи:

3 "О Јехова, Ти пресвети Оче у Абедаму видљиво овде преда мном, гле, двојица Адама леже овде пред Тобом у прашини њихове потпуне ништавности. Један је општи, а други је само засебни, за себе једино одвојени Адам.

4 О Јехова, Ти пресвети Оче! Узми милостиво општег од мене и остави ми још преостало време да живим себи самом тако да је Теби благоугодно.

5 Јер сада тек увиђам јасно да би мени било чисто немогуће да општег Адама поново вратим на пут Твога вечно светог поретка мада сам га само једино ја одвратио на пут страдања и пропасти.

6 Погледај ме зато најмилостивије у једноставној особи која лежи пред Тобом у прашини све ништавности и дигни је ка светлости и према томе к јединству с Тобом.

7 А што се тиче моје раније општости, узми милостиво од мене тај бескрајни терет и као што би Теби било благоугодно, тако учини с мојом општости.

8 О Јехова! Ако би Ти тај терет узео на своја плећа?

9 Твоја света воља да буде свагда и вечно, амин."

10 При тим речима Адамовим, додуше, зађе природно сунце, но Абедам даде да Адам види у себи како излази друго сунце и даде му да види блиставу жену која стајаше на сунцу газећи главу змије под њеним ногама која обавијаше цело сунце.

11 А Абедам се саже доле до Адама, такну га, па му наложи да устане; па пошто се Адам коначно усправи, тада га Абедам поново узе за руку те му рече:

12 "Адаме, шта виде?" – И Адам узврати:

13 "О Јехова, видех ново сунце како излази у мени, а оно упркос својој небеској лепоти ипак све около скоро свуда бејаше обавијено снажном змијом.

14 Ускоро пак видех како једна велика светла жена долази на то сунце; та пак жена немаше страха од змије па зато јој одмах стаде силно на главу.

15 А пошто се змија труђаше да савлада јаку жену и да је угризе за пету, гле, тада жена хитну једну јабуку на главу змије; змија пак шћапи јабуку и загризе се у њу."

16 Ту ћуташе Адам и удари себе три пута јако о сопствене груди, па још рече на то:

17 "О Јехова, то беше моја велика кривица пред Тобом!"

18 Абедам му пак узврати говорећи: "Адаме, шта си малочас замолио, то сам већ и учинио тако како си видео у себи.

19 Гле, сада ти је узет сасвим општи Адам и ти си сада једнак сваком детету из тебе.

20 Зато се сада старај о овом задњем остатку свога бивања и живи малим животом у Моме поретку и Очинској љубави.

21 А што се тиче општег Адама, гле, тог сам Ја као сунце свих небеса и сунаца света и светова узео на Себе, као што си видео када змија обави Моје сунце.

22 А ова девојчица овде из Дубине јесте жена коју си видео да стоји на сунцу и змији гази главу.

23 Но не њено тело, него њену душу и њен дух мораш да погледаш.

24 Ова девојчице је патила у Дубини више но што је икада патио човек; зато ће се негда њој и вратити пред чим великим ће устукнути сва бесконачност са страхопоштовањем јежећи се.

25 Такво схвати ваљано Адаме, ти сада једноставни, јер такво ће се десити заиста, заиста, заиста – разуми, амин."

301

1 По тој беседи Абедамовој, Адам и сви који беху присутни толико бише ганути да пуни најусрдније љубави и најунутарније истинске захвалности заплакаше, и Адам коначно гласно узвикну:

2 "О човече, о човече! Шта би могао бити љубави вечнога светога Оца да те твоја сопствена слободна воља није оскврнавила пред Њим!?

3 Колико бескрајно добар јеси Ти, о свети Оче! – и – колико дубоко мора да смо пали пред Тобом када је Твоја вечна љубав само бескрајно великим смиловањем принуђена да нас спасе и може да спасе.

4 Да – тек сада, сада, тек сада увиђам шта си Ти, о пресвети Оче за нас учинио, сада чиниш и – вечно ћеш чинити.

5 Дајте ми да вичем да мој глас чују сви полови светова! Дајте ми да објавим – као сви громови светова – тако јако дајте ми да објавим сваком створењу, свим световима и свим небесима шта је бескрајно велико Господ, бескрајни свети Бог, учинио на нама бескрајно велико палим грешницима пред Њим!

6 Чујте ви сва небеса – ти сунце, ти месече и земљо чуј из мојих уста!

7 Бог, Вечни, Бескрајни, Свети, свемоћни Бог!!! – – О срце, срце моје, само ми сада не прекидај глас језика! – Сада дај да вичем из све снаге! – Он – Он – пред Којим су хиљаду пута хиљаду година као најпролазнији тренутак! – Он – пред Којега дахом сви бескрајни простори дрхте и вечности од превеликог страхопоштовања тону у ништавило! – Он – Који једним погледом хиљаду пута хиљаду сунаца може да створи и опет да уништи! – Он – непосредно Он Сам из Његове најдубље дубине погледао је нас, једина најнедостојнија створења, занемарив Своју бескрајну светост; испунио је целу бесконачност бескрајним ступњевима како бисмо се опет узверали до Њега да би нам пружио Своје велико смиловање зато што смо нашом највећом добровољном злобом овако најдубље отпали од Њега и пали пред Њим.

8 Његовој бескрајној љубави и смиловању се пак тај пут учини сувише бескрајно тешким за пале; Он зато занемари још више Своју бескрајну светост, сиђе Сам на широким крилима Своје свемоћи кроз све бескрајне ступњеве до нас доле овако како је Он овде пред нама једнак нама у боји и прилици човеком како би нас, прво и прво, поштедео тог вечно никад сасвим успењивог пута, па затим да нама, последњима од свих Његових створења, који смо се драговољно на најзлочестији начин одвратили од Њега, нама једино најдубље палима, постане Највишим, Најнезамисливијим!!!

9 Чујте, чујте, сви еони изливеног живота из Њега!!! – да би нама постао – о Боже, о Боже, о Боже! – Ти велики свети Боже! мој изнемогли, смртни језик једва се усуђује изговорити! – да би нама грешницима над грешницима постао једино истиним, прељубазним, најмилостивијим, светим Оцем!!!

10 Али није доста како је сада пред нама Оцем – него, како мој дух схвати, да негда из превелике љубави према нама најнижима Сам одене затим вечно трајно грешни облик нашег тела, у којем смо пали пред Њим, вечно Светим, како би нас још ближе привукао Себи – да би нам постао спаситељем, вођом, најмудријим братом!!!

11 Не, не, не – то је превише! – Абедаме! Абедаме! Абедаме! – Ти бескрајно свети, прељубазни Оче! – ко – и шта – смо ми да си нама, који смо толико безвредни пред Тобом кроз сву и у свој Твојој бесконачности, овако несхватљиво милостив?"

12 Ту узвишени Абедам прекину Адама и рече му: "Чуј Адаме, коначно увиђаш Ко сам и шта чиним.

13 А Ја ти кажем, какав јеси, тако остани и даље, имаћеш вечни живот у себи.

14 Ти, истина, у својој величини негда беше позван да Моме срцу постанеш милим братом, саиграчем и најсрдачнијим другом Моје вечне бескрајне савршености.

15 А пошто ти као духовни Адам ниси хтео да то постанеш Мени у великој једнострукости свога бића које је произишло из Мене, ипак то треба да постанеш Мени у свој твојој деци зато што је тебе негда Моје срце тако чежњиво предивно позвало из себе!

16 Разумеш ли такво? – Гле, то је зашто све ово чиним и зато сам сада за вечно, као негда највећем, Своје срце обратио најмањем како би га уздигао над свим. – Сада ништа више о томе!

17 Пошто је пало вече, постараћемо се да дођемо кући онима који већ чежњиво чекају на нас.

18 А ти Ламеле узми девојчицу и носи је преда Мном као велико знамење победе. Амин!"

302

1 А пошто Адам и сви овде присутни чуше да је узвишени Абедам говорио о девојчици, почеше Њега славити и хвалити изнад свега.

2 А Ламел узе исту одмах на своје наручје и постави се по налогу испред Абедама.

3 А пошто девојчица сама кришом разабра из свих речи Абедамових, које је ваљано разумела, као и од беседа Адамових и од гласне хвале, коју сада сви присутни принеше Њему, да иза Абедама мора да је скривено нешта посебно изузетно, тада јој њена урођена радозналост више не даде мира.

4 А како би сасвим сазнала како стоји с овим необичним човеком, стави своја уста нешта бојажљиво уз ухо Ламелово и рече му с тихим дрхтећим гласом:

5 "Драги, велики и врло јаки пријатељу! Нећеш ли ми обзнанити ко је овај човек који се, како сам разабрала и разумела, зове Абедам?

6 Јер гле, ја те питам зато што ме врло чуди пошто он само изгледа као сваки од вас, но његове речи изгледају, јест, оне су до небеса различите од свих иоле узвишено звучећих речи које долазе из неких других уста; јест, чини ми се као да хоће да продру сва небеса и сву земљу.

7 А што ме још највише чуди јесте што ме сместа сасвим и потпуно напусти сав страх и туга када га угледах, да би ми сада чисто било немогуће да тугујем и да плачем за мојим онако најјадније погубљеним родитељима.

8 Зато – драги, велики и веома јаки пријатељу, молим те да ми нешта ближе обзнаниш о овом одвећ необичном човеку, у чијем погледу скривено влада много већа моћ но у рукама свих одвећ јаких људи."

9 А Ламел не знађаше шта ту да чини и зато стане као да хоће својски дубоко да срочи.

10 А пошто са својим слепим срочењем одужи мало сувише, то такво врдање брзо прекину стрпљење девојчице, па га она зато поново упита мало зачуђено:

11 "Чуј, драги, велики и веома јаки пријатељу, који ме сада носиш на свом јаком наручју по вољи оног за кога сам те питала, зашто чиниш као да хоћеш да ми одговориш, али без обзира ипак ћутиш као да ти се окаменио језик у устима?

12 Или да ли сам можда погрешила зато што сам те питала што можда не приличи за створење из Дубине?

13 О, молим те кажи ми барем једно или друго."

14 Ту Абедам рече Ламелу: "Ламеле! – Имаш ли заповест од Мене да треба да ћутиш?

15 Не знам ништа о томе да сам ти Ја или неко у Моје име дао такву заповест. Зато можеш слободно да говориш шта је право.

16 Али ја већ видим да за то из себе немаш храбрости, зато дај овамо детенце како би путем на Мом наручју сазнало за чим жуди. А ти сада иди за Мном, амин."

17 Ту Абедам сместа узе девојчицу у своје наручје, која се зато одвећ радоваше и сместа се с истим питањем обрати Њему Самом, и уз питање још весело дода:

18 "О драги човече који ми се чиниш светим, ти сигурно нећеш бити исто тако неприступачан као човек иза нас, који је изгледа држао да мени сиротој девојчици не вреди да одговори зато што је ћутао о томе штa сам га питала – и одговорићеш ми на моје питање?"

19 Ту Абедам девојчицу притисну о Своје пресвете груди, па јој рече: "Драга Моја Пура, сазнаћеш све за чиме год жудиш!"

20 Ту се зачуди девојчица зато што ју је овај још страни човек назвао сопственим именом.

21 Но Абедам настави да говори о Себи Самом: "Ти се чудиш што знам твоје име – међутим, када Ме тек све више и више упознаш, тада те такво уопште више неће чудити, него тада ћеш се чудити сасвим другим стварима.

22 А ако сада имаш спремно ухо, онда чуј: Гле, ти сама рече да су Моје речи много узвишеније од речи сваких других уста и изгледа да продиру небо и сву земљу и у Моме погледу за тебе има више силе но у свим одвећ јаким људским рукама. Такође те напусти сав страх и туга када си Ме угледала.

23 Гле сад, драга Моја Пура, ако си већ такво све на Мени нашла, шта ти онда још недостаје да Ме дубински упознаш?

24 Могао бих ти у трену рећи и теби показати речју и делом Ко сам заправо, но ти то не би поднела; убило би те и сасвим уништило.

25 Зато ти сада уместо пуног одговора дајем савет и кажем Ти: Љуби Ме у своме срцу изнад свега, онда ћеш у истом савршено сазнати Ко сам заправо.

26 А нипошто не питај да ли то и смеш – јер Ја ти тако кажем. Зато Ме једино љуби нескривено изнад свега, амин."

303

1 Како Пура чу такво од Абедама, обрадова се скоро до дечије необузданости и увесели се, обгрли својим нежним рукама одмах врат свог узвишеног носиоца и стави своју главу сва опијена љубављу на Његове свете груди.

2 У таквом љубавном положају продужи све дотле док сви скупа достигоше пуну висину; доспев ту код све деце која чежњиво ишчекиваху, тек се пробуди Пура из свог љубавног заноса пробуђена општом гласном радошћу деце.

3 Како сада ту за сумрака угледа ове многе људе који при погледу узвишеног Абедама дубоко славећи и хвалећи Његово име падоше на земљу пред Њим, тада упита сасвим тихо Абедама, наиме говорећи:

4 "Ти неописиво драги човеће за ким сада гине сав мој живот, нећеш ли ми напоменути шта значи ово највеће страхопоштовање које сада испољавају ови људи који изгледа да су веома добри и коме је заправо упућено; да ли се тиче једино Тебе или да ли можда овде има још једног који би био изнад Тебе? – О реци ми!"

5 И Абедам јој рече: "Само се мало осврни, онај који сада стоји усправно, тај није само Највећи међу овим људима, него и у свим небесима.

6 Само се марљиво осврни, па ћеш оног који једино стоји усправно веома брзо и лако наћи."

7 Ту сирота али сада пребогата Пура поче својим великим црним очима да сева около и претражи цело мноштво уздуж и попреко али пошто и сам Адам, Сет, Ламел, Хенох и десеторица носилаца Сетових, чим доспеше на висину, легоше на своја лица пуни страхопоштовања и захвалности, сав њен труд би узалудан јер не нађе никога усправно стојећег.

8 Због тога мало уплашена, поче постепено да се испољава према своме носиоцу те рече с нешта зачуђено питајућим гласом:

9 "Чуј ти мој одвећ драги и такође веома јаки човече, узалуд тражим. – Па нигде ни једна душа не стоји усправно. – Како ћу према томе разумети то што си ми управо рекао?"

10 И узвишени Абедам је притисну о Своје свете груди, спусти је затим нежно на земљу, па јој опет рече: "Моја Мени одвећ мила Пура, само се сада мало осврни, па ћеш сигурно врло брзо негде открити неког човека усправно стојећег."

11 И опет Пура поче да прегледа велико мноштво, но и овај пут не уочи никог усправно стојећег.

12 А пошто узвишени Абедам виде њену велику смутњу, то се опет саже до земље, узе је, наиме Пуру, у своје пресвето наручје, притисну је о Своје груди, па јој рече:

13 "Гле, ти Моја најдража Пура, ко тражи својим очима по даљини а не погледа оно што му је најближе, тај ће тешко ишта наћи, најмање оно што хоће да нађе а и треба да нађе.

14 То што до сада ништа ниси нашла што би одвећ радо хтела да нађеш грешка је у томе што ниси обратила пажњу на своју близину, сада своју највећу близину која те носи.

15 Пура, погледај једном Мене, па Ми реци да ли лежим или стојим усправно.

16 Нађеш то, онда ћеш брзо опазити Ко је Свевишњи и Кога се сада тиче ово величање."

17 Ту сада пребогата Пура дигну своје склопљене снежно-беле, пуне, пренежне руке к небу и врисну гласно: "Тако ми јединог истиног Бога, шта сам ја слепа учинила!

18 О Ти, Који си сигурно краљ овог народа, одвећ моћан речју и сваким делом, хоћеш ли моћи опростити мени сиротој, слепој неразумници ову моју сада несхватљиво највећу грешку.

19 Не, не – могла бих сада баш себи самој ископати грдне очи зато што нису приметиле Тебе једино усправно стојећег!"

20 Абедам је пак тешаше и рече јој: "Буди мирна, ти Моја мила Пура јер сада си Ме већ до пола нашла, а другу половину твоје срце у теби ионако већ слути, па неће трајати дуго када ћеш Ме потпуно упознати.

21 Но, пошто се народ већ диже са земље, онда хајде да међутим ћутимо све до правог времена када будеш све упознала; а да си у равнини могла да приметиш шта сам учинио народима из Дубине, онда би већ знала ко сам заправо; међутим због твоје слабости још није било време, зато си лежала скоро утрнута до Мојих ногу.

22 А сада си се обогатила, зато ћеш Ме и убрзо боље упознати.

23 Гле, сада већ Сет долази до Мене; зато ћутимо и чујмо шта хоће, амин."

304

1 Када пак Сет приступи до Абедама, паде сместа пред Њим и упита Га: "О Ава Емануеле Јехова, сме ли човек Сет да Те замоли да му дозволиш као и јуче да поново опскрби Висину јелом и пићем?

2 Додуше знам да је такво с моје стране ташто неразумно питање јер ко може бити гладан у Твоме присуству?

3 Међутим, пошто си Ти јуче скоро управо у ово доба премилостиво Сам тражио јело и пиће, у себи сам помислио да ли да такво остане и правилом и убудуће или да ли да останемо при старом – или једино при правилу стомака?

4 О Абедаме Јехова, не гневи се на ово моје можда изузетно неразумно питање. Твоја свагда пресвета воља сада као вечно, амин."

5 Како Сет сврши с тим питањем, сагну се Абедам брзо до земље и дигну Сета са земље, зграби га за руку, па му рече:

6 "Чуј, драги брате Сете, твоје питање које потиче од твоје племените намере, која Ми је свагда благоугодна, било би савршено добро и право, и свагда је боље у редовно време узети јело и пиће него нередовно по тражњи стомака.

7 А сада слушај и гледај – пошто си данас својој служинчади дао прељубазан налог да све гладне позову у твоје оставе, тако су и савршено ваљано учинили.

8 А пошто се после таквог позива одмах и нађоше веома много гладних и жедних, догоди се да сва твоја залиха би заложена за неколико тренутака.

9 Па се сада поставља питање: Откуда ћеш ти, Мој драги брате Сете, сада узети јела и пића након што су све твоје оставе савршено испражњене и чак нису поштеђени плодови у твоме врту?"

10 У почетку та обзнана Сета мало забезекну, не можда из зависти према онима који испразнише његове оставе, или због мале љутње зато што позвани гости баш при тој прилици тако мало обратише пажњу ко је Сет и како се свако има понашати у његовом дому који буде позван у њега, него само зато мало стукну пошто сада тренутно не знађаше откуда да узме хране и пића.

11 Но не трајаше дуго и Сет се убрзо прибра, развесели се, па рече: "О Јехова, Ти изнад свега свети и најљубазнији Оче! Чија љубав је тако велика као Твоја?

12 Гле, моје оставе беху пуне онога што Ти мени даде за мене и за сваког брата. Твоја, а не можда моја љубав, отвори потребницима пуне оставе, они их испразнише по Твојој свагда пресветој вољи.

13 А као што стално пуниш сунце новом непролазном светлошћу и целу земљу свуда стално новом, рађајућом силом Твоје милосрдне љубави и не допушташ да море постане мање ни за кап, и све такво ти је бескрајно лакше но мени да подигнем мушицу, тако сам и одвећ чврсто убеђен да си Ти, о најдражи Оче, моје испражњене оставе већ дуго пре опет најобилније напунио свим оним што је нама свима на љубазан и поштен начин потребно.

14 Зато ви десеторица носилаца идите брзо у моје оставе, напуните корпе и донесите их одмах опет овамо; а ко тамо дође и тражи да једе и пије, нека му се одмах пружи за чим је гладан и жедан.

15 Али при том да подсетите свакога на Оног Који је овде и Који је једини давалац свих добрих дарова. Да буде тако!"

16 Ту загрли Абедам Сета и рече му: "Сете, сада си тек учинио све савршено; гле, додуше и раније си отворио оставе народу, али тада си заборавио да се подсети на захвалност једином даваоцу, зато су се и оставе могле испразнити; сада си пак и за народ мислио на даваоца; зато да ти буде по свакој твојој речи.

17 Надаље више нећеш наћи своје оставе празне, амин."

305

1 На то десеторица узеше своје корпе и хитро одоше доле у кућу Сетову и ту напунише корпе с најдивнијим плодовима који скоро загушише кошеве у оставама.

2 То зачуди носиоце и они хваљаху Јехову.

3 A пошто чувари куће дођоше до њих, то их носачи упиташе да ли већ много њих употребише од налога оца куће Сета.

4 Чувари им пак одговорише: "Заиста, можете веровати, мноштво њих је небројно који су се већ данас наситили од Сетових остава плодова, но без обзира неће да се испразне; додуше пре је сва залиха поједена од великог мноштва људи као што се већ два пута раније догодило, због чега гладни навалише на саме вртове, но празноћа оставе не трајаше дуго – чудесно се убрзо сви кошеви у оставама опет напунише као што их управо овако сада видите.

5 Да не знате неко обавештење како се то догодило?"

6 Један од десеторице носача који је посматрао узвишеног Абедама у свем чињењу и говорењу пак на то рече чуварима сасвим кратко:

7 "Браћо, верујте чврсто, видели сте страног човека који је већ прекјуче дошао од поноћи са Адамом и осталима који беху с њим позивајући децу сва четири краја, и био је јуче међу њима целог Сабата, и извршио је највећа чудесна дела, и данас је још међу њима и чини исто.

8 Гледајте, онда није тешко погодити откуд оставе непрестано узимају своје пуњење."

9 "А да ли знате ко је заправо тај страни човек?", упиташе чувари носача који је говорио.

10 И тај им одговори кратко: "Да Он није рођен на земљи, то је више него сигурно, и то препознајемо и отуд што се оци, који су иначе тешко приступачни, толико изузетно јако клањају пред Њим.

11 Откуда, ко и шта је он заправо по себи, то не знамо уопште јер ви итекако добро знате да када се међу узвишеним оцима догађају тајне ствари, онда наше врло радознале уши морамо да држимо лепо на одстојању.

12 Па тако је сада и увек понешто тешко при таквим појавама бити начисто.

13 Додуше бескрајно радо бих хтео да упознам странца, али ви знате како иде.

14 Зато и даље останимо какви јесмо лепо глупи у имену Јеховином, вечно неће трајати.

15 И сада дајте да испунимо наш задатак као увек.

16 А праотац Сет је нама наложио да вам кажемо да оне који се овде насите увек подсетите да захвале Богу по његовој вољи, амин."

17 Затим носачи напустише чуваре и пожурише из остава.

18 Но једва да доспеше до врата, већ им дође Абедам у сусрет, још са девојчицом уз руку, и упита нешта уплашене носаче: "Где сте ви овај пут толико дуго са плодовима?"

19 А носачи немаше одговор на то питање.

20 И Абедам их упита опет и рече: "Зар нисте нашли плодове у праведној количини?"

21 И опет упитани не нађоше одговора.

22 Када их Абедам и трећи пут упита: "Па реците Ми зашто се овај пут нисте држали времена?"

23 Ту се тек прибра онај који већ раније вођаше реч са чуварима и рече:

24 "Чуј, ти драги, добри, страни човече! – Нисмо учинили ништа лоше осим што смо тако мало одоцнили с одређеним временом, јер чувари нас упиташе ко стално поново попуњава испражњене оставе Сетове.

25 И ми смо нагађали на тебе зато што смо сведоци понеког великог чудесног дела твоје воље, у коме си ти изгледа моћан скоро једнак Богу.

26 Гле, то је и све што је скривило да мало дуже изостанемо; ваљда ћеш нам ти и стари отац то опростити?"

27 Абедам му пак на то узврати: "Чуј – не само опростити, него учинићу вас сада носачима виших и живљих плодова од ових, за целу вечност.

28 А како бисте одмах знали да Ја имам моћ и право да чиним такво, то знајте да сам Ја Јехова, Бог Свевишњи, лично, овако као што Ме сада видите, зато будите мирни и следите за Мном, амин."

306 (2.120)

1 А како носачи чуше такво сведочанство из уста самог Абедама и исто тако сасвим јасно и Пура, тада се носачи сместа срушише доле на земљу, и то тако уплашени као да су их већ вечна смрт и суд који све уништава шчепали за јаку [оковратник].

2 Јер били су свесни понеких малих сагрешења и пошто су из неких строгих учења Адамових, Сетових и Еносових знали да ће свемоћни свети Јехова једном сигурно доћи и да ће држати престроги суд и да ће уништити и упропастити све непослушне у најжешћем и најужаренијем огњу Свог бескрајног гнева, то би готово с њима.

3 Јер ово Моје брзо сведено откривање Мене Самог у њима сада не остави места ни једној другој мисли но да сам дошао да држим тај страшни суд.

4 И пошто су били свесни, како рекох, неких мањих грешака, то не мишљаху ништа друго осим, дрхтећи целим телом, како ће их сигурно већ брзо захватити ужасно врели огањ суда и гнева – и да ће убрзо преболно почети да их изједа на вечно.

5 Не потраја дуго и они такође почеше одвећ да кукају и да јаучу – и једино ранији говорник још беше у стању веома муцајући да изусти:

6 "О – колико – би – било – боље – да – се – никад – нисмо – родили!!!"

7 Затим и он занеме и очекиваше заједно с осталима судску громовну реч.

8 А понашање ове десеторице носача веома збуни и Пуру, која беше иначе стамена и из љубави према Мени скоро да пресвисне. Зато се она стидљиво обрати Мени и рече такорећ питајући:

9 "О Ти, ако си Ти као што Те је већ Сет поздравио на висини с највећим страхопоштовањем и као што си се Ти сада пред десеторицом носача Сам гласно и прејасно открио, тако да сада више ни најмање не сумњам у себи да Те сасвим признам каквим си се открио сада преда мном сиротој као и пред овом десеторицом носача – то Те молим Твоје бескрајне светости ради да ме пустиш од Себе – јер сувише сам несвета да бих почивала на Твојим пресветим рукама.

10 Јер сада верујем чврсто у себи да си Ти Онај Којега име ниједан људски језик није вредан да изговори, мада моје раније поимање о Теби по учењу Фараковом беше сасвим другачије, по којем сам Тебе замишљала као невидљив бескрајан огањ.

11 Зато ми сада буди милостив и милосрдан и немој даље да дозвољаваш да још даље прљам Твоје руке.

12 Но Твоја пресвета воља да буде сада и вечно!"

13 По тим речима пак Абедам рече Пури: "Ну, ти Моја изабранице, да Ме нећеш сада љубити мање када си Ме препознала него малочас док Ме још ниси препознала?

14 Зар сам се према Теби променио зато што сам дао да Ме препознаш?

15 Зар још никада ниси приметила код неког невремена да понеки олујни облак у даљини изгледа ужасно страшно претећи, а када приђе, онда са својим лицем које је издалека изгледало толико прејако претећи доноси ништа осим кише пуне благослова која оплођава и крепи земљиште које су сасушили сунчеви зраци мудрости и скоро сасвим изгорели траву.

16 Гле, исто тако је и овде случај. Ти си Ме до сада увек само видела веома издалека слутећи, и то у огњу погубног суда; а као најљубазнијег Оца још Ме никада ниси слутила а још мање си Ме таквог замислила; зато се и ти сада заједно са десеторицом носача толико много плашиш.

17 А уколико бих био такав каквог си Ме до сада познавала из сада већ јако наруженог учења Фараковог у ово време у Дубини, зар бих те онда из све Своје очинске љубави носио на Својим рукама?

18 А зато сада знај и у своме срцу да Ја нисам само једино Јехова, свемоћни Бог и Творац свих ствари, него сразмерно према вама пре једини истини, свети, прељубазни Отац, Који никога неће да суди вечно никада на пропаст, него као једини истини Отац само свакога да подигне за вечни живот.

19 Гле, ако бих хтео да судим, не би Ми било потребно да видљиво Својим ногама додирнем тле земље, него за то би најмања мисао од Мене била довољна да у трену уништим сва дела у целој бесконачности.

20 А пошто сам видљиво дошао вама, то дођох само да потражим изгубљено и да оживим мртво.

21 Зато љуби Ме ти сада само још више уместо мање зато што си Ме сада препознала и знаш сада да сам Ја једино прељубазни Отац.

22 Зато нека због тога не буде разлике међу нама, него у љубави будимо једно вечно.

23 И тако и ви устаните од ваше старе неразумности и следите за Мном, амин."

24 На то се десеторица сместа усправише, узеше своје корпе и следоваше за Њим на висину, и стиђаху се своје грубе неразумности, и зато замолише Абедама да им опрости њихову тако велику неразумност.

25 А Пура се приљуби сада још више љубећи уз свете груди предоброга Оца кога сада препозна.

307

1 Када овако уобличени доспеше на висину, тада узвишени Абедам благослови пуне корпе; седам корпи одмах даде да се расподеле свему народу, а три задржа за висину, прву за Себе и Његове најближе познате пријатеље, као сада и за Пуру, и привуче такође Сета Својој корпи; другу даде Адаму, његовој деци и наложи и дванаесторици познатих весника да учествују уз њу; трећу предаде свој познатој деци Јутра.

2 Када се према томе све уредно раздели, захвалише сви узвишеном Абедаму на таквим дивним даровима, поседаше уз корпе те јеђаху и пијаху; па када се сви сасвим наситише а и сви Господу принеше захвалност у својим срцима, тада узвишени Абедам рече свима присутнима:

3 "Децо, ко је од вас уморан, нека слободно отпочине; а ко са Мном може и хоће да бди, нека учини тако; ко хоће још нешта да зна, нека пита, било мушко, било женско, добиће одговор."

4 По тим речима сви се тискаху око Абедама и чуо се само један глас који је гласио:

5 "О Оче, ко би могао да спава све док ти бдиш и Твојим пресветим устима истичу речи вечног живота? Зато само дозволи нама свима да останемо будни и не одведи нас у искушење сна; Твоја света воља, амин!"

6 И Абедам на то узврати: "Тако бдите у Моме имену, амин."

7 А Пура, која још чврсто сеђаше и почиваше код Абедама, упита Га љубазно страшљиво: "О Јехова, да ли бих и ја смела да Те нешта питам и да Те замолим да мени и према томе и свима најмилостивије објасниш шта бих Те питала?"

8 И Абедам јој на то рече: "Гле, ти Моја изабрана Пура, већ је дуго правило, чак и у Дубини још дана данашњег, које каже: Краљ и странац имају предност! –

9 Ти си такође још странкиња овде; тако приличи и теби да ти најпре питаш о чему би хтела да имаш светли одговор. Само ти питај! и Ја ћу ти сада све открити кратким речима о чему би хтела да имаш светлост, амин."

10 И одмах Пура би спремна са следећим питањем које је гласило овако: "Јехова, Ти пресвети Творче свих видљивих и невидљивих ствари! – Ти знаш каква зла се тамо доле збивају сигурно против Твоје пресвете воље.

11 Ти си и сада још свемоћан баш онако као што си био негда када си позвао у постојање небо и земљу; зар Теби не би било могуће да Дубину у трену поправиш и да је преобразиш савршено по Својој вољи? – јер у Дубини готово да ништа не знају о Теби и с друге стране више ни неће да знају, као што је Теби сасвим сигурно итекако добро познато. – О Јехова, зар такво не може да се учини?"

12 И Абедам рече на то Пури: "Чуј, Моја изабрана Пуро, ово питање ниси ти изумела, него оно је својствено целој бесконачости свесној самој себе.

13 А такође ти кажем да ћу само теби и присутној деци, пријатељима и браћи обзнанити нешто о томе ближе одређено, а иначе нећу целој бесконачности да и молила Ме вечност за вечност.

14 Па тако чуј ти и чујте сви ви: Препреке су основа свег бивања и постојања надаље. Ако нека ствар постоји, онда постоји само преко њене својствене ограничености која јој је очита препрека.

15 Погледај сунце, да оно није ограничено Мојом вољом и да јој она није трајном вечном препреком, заиста, на небу не би стајало ни једно сунце, а ни ниједна земља у великом свемиру.

16 Погледај камен како је ограничен са свих страна и колико препрека садржи у себи! Јест, што је год ограниченији и што више пун препрека, то је постојанији, чвршћи, једрији и племенитији.

17 Исто тако расте и сва трава, све биље и дрвеће по закону ограничености и услед многоструких унутрашњих препрека, које су непрестана борба свих делова узајамно.

18 Тако су препреке и ограничености права природа самих ствари, без које би сместа престале да постоје; цела бескрајна творевина састављена је према томе из самих препрека и ограничености.

19 Само једино Ја јесам и морам да будем савршено слободан и без ограничења како би преко Мене све добило своју праву препреку и пуно ограничење за своје постојање.

20 А као што је са стварима, исто тако мора бити са свиме што је духа.

21 Уколико живи дух не би налазио ништа што би тискао, онда не би ни имао свести, према томе ни живота.

22 А пошто допуштам да за самог духа постоје гомила супротности свугде и свагда, добрих и лоших; лоше за добре и добре за лоше, тако духови узајамно тискају једни друге и оживљавају једни друге к животу.

23 Добри тиме постају све живљи, а лоши се коначно преко добрих такође буде па затим узимају други правац и прелазе у истински живот, па постају све слободнији препреке да тако прелазе у другу [препреку] истинског живота.

24 Гле, ти Моја изабрана Пуро, тако почиње Мој поредак и нигде нема краја, зато се више не брини о Дубини, него веруј Ми да сам све то предвидео још од вечности и да све што постоји и што се догађа, догађа се по Мом вечном решењу.

25 Дубина ће се променити онако како се Висина буде променила; а на крају ће се ипак догодити да ће бити један пастир и једно стадо.

26 У љубави је пак сав тај поредак; зато буди мирна јер Ја знам најбоље шта је ту и зашто се тако догађа.

27 А чисти ће све то угледати у чистоти, амин."

308

1 Како Пура чу такве речи, подигну своје нежне руке изнад главе, сави руке тако што укрсти прсте једне у друге, па коначно рече сва усхићена:

2 "О Ти вечна, бескрајна љубави и мудрости, колико бескрајно дубок смисао лежи у свакој овој речи!

3 О Ти свети животе свег живота, Ти бескрајно свети праузроче свег постојања, ко ће схватити дубину Твоје мудрости и ко ће испитати решења Твоје љубави!?

4 О Боже мој, Боже мој! – колико си велик и узвишен!

5 Јехова! Ти који чак допушташ да Те слаб човек зове Оцем, јест, не само да Те зове него Он хоће да Га сваки човек у његовом срцу с пуном детињом љубазном озбиљношћу одано и истински као таквог признаје, како ћу ја, пуко ништавило пред Тобом, да Те сада славим и хвалим, како да Ти захвалим на овом Твом превеликом смиловању и милости?

6 Јер такву утеху си сада улио у моје срце налик превеликој струји светлости тако да сама себи не умем помоћи од самог пренебеског усхићења!

7 О ви већи пријатељи овог пресветог доброг Оца, дај помозите, помозите мени слабој да носим превелик бремен блаженства и хвалите једним гласом Оног Који овде борави међу нама, тако свето, тако добро и тако прељубазно милостиво и милосрдно!

8 О Ти мој Јехова, које је блаженство бити код Тебе; која жива храна за слабо, љубави гладно срце када га храни Твоја бескрајна Очинска благост!

9 О дај ми да Те љубим, дај ми да умрем од љубави према Теби!

10 О колико мора да је слатка смрт умрети Теби од љубави!

11 Јехова, Боже, Оче!!! – До сада сам своје срце уздржавала од превеликог светог зазирања од Тебе – али сада више не могу!

12 Зато допусти да Те сада обухватим и да Те тако јако љубим да ме огањ моје љубави према Теби раствори и изједе као суву сламку – јер гле, сада је све зазирање одступило од мене; такође се више не бојим Тебе – јер ја хоћу да умрем од љубави према Теби! О Ти мој неизрециво преслатки Јехова!!!"

13 Ту она својим рукама великом жустрином обухвати Абедама, притисну Га буквално о себе свој снагом и једном руком често учини покрет према месту свога срца као да га хоће истргнути па притиснути о груди Највишег.

14 А у таквој љубави се убрзо и цело њено биће тако љубазно засветли као светлост сунца када ублажено просветљава најдивнији цветић руже.

15 А пошто оци и сви други приметише такво, стадоше да се ударају о груди и Хенох рече уздишући: "О свети Оче! – Ми смо деца Висине, а ова је одојче блата Дубине, али које ли разлике између ње и нас!

16 Она Те сама љуби више од целе Висине заједно и у своме срцу Тебе схвата јасније од свих нас који смо тја̏ од нашег детињства истраживали и поступали у Твојој љубави и милости!

17 О гледајте, гледајте, сви оци, каква наднебеска лепота, каква слава зрачи из овог детета Дубине!

18 О Адаме, о Сете, о сви, оци и децо, где је око које је гледало нешта лепше, нешта узвишеније, нешта неизрециво усхићујуће него што је ова девојчица из Дубине која једва броји двадесет лета у сили њене љубави пренесхватљиво моћне за све нас!

19 Каква пренебеска љупкост и најузвишенија лепота зрачи из свих њених облика; каква благост, каква нежност у свим њеним удима; како бескрајно нежно у свим њеним деловима, а ипак – каква моћ љубави у њеним више но етарски пренежним грудима!

20 Јест, јест заиста, ова је нама постављена великим учитељем – јер тек сада је свима нама дато мерило љубави по којем итекако добро можемо да меримо рушевну слабост нашег срца.

21 О Јехова Абедаме, Ти једино да будеш вечно, вечно, вечно узвишено слављен, хваљен и љубљен зато што си свима нама поставио дете из Дубине као свето мерило Твоје љубави.

22 О Оче, Ти свети Оче, колико бескрајно добар и пун љубави и смиловања јеси Ти!

23 Ту и Хенох занеме. А Абедам затим рече њему: "Хеноше, веруј да тако јесте и да ће тако бити вечно: Дете света и греха нека претегне деведесет и девет праведних од рођења ако ме обухвати овако као ова девојчица овде.

24 А ти детенце Моје убудуће да више не одступаш од Мојих груди; једино Ти ћеш Ме кроз твој цео земаљски живот гледати и имати као сада.

25 Нећеш постати жена ни једног човека пре до у време времена када се будеш испунила свим обиљем моћи Мога бескрајнога Духа, амин."

309

1 По тим речима пак обрати се узвишени Абедам Сету и рече му: "Брате љубави, ти знаш колико си ми драг и мио. Зато ни не треба да се премишљаш да Ми упутиш питање које држиш у своме срцу.

2 Јер када децу света прихватам својом децом и чиним им шта од Мене измоле, онда ћу утолико пре такво учинити поготово теби пошто си ти истински брат Моје љубави. Зато слободно изрази што твоме срцу не даје мира."

3 На овај милостив позив Сет се одмах помакну ближе и рече: "О Ти предобри, пресвети Оче, свом својом снагом захваљујем Теби што си сада дао одушке моме срцу – јер заиста лутао сам веома около и нисам знао како да нађем излаз из честара.

4 Међутим, сада је све разјашњено и предиван излаз зрачиш Ти преда мном.

5 Па тако радосно отварам своје срце и обзнањујем кроз уста овог часа шта сам скоро од првог Твог разговора са дивном Пуром почео да носим около, у себи притискајући ме.

6 А ово је тамно бреме мога срца: Ти си овоме детету дао обећање услед кога не могу ништа друго да мислим упркос свег могућег окретања тамо-амо до:

7 да Ти Сам негда хоћеш, у неку руку повукавши Себи Своју бескрајну светост, кроз свемоћ Твоје љубави, у телу управо ове девојчице да се сплодиш као дете и према томе као човек огрнут месом и крвљу.

8 А зато ме то мути што с једне стране Твојим пресветим речима не могу да извучем никакав други смисао; а с друге стране јежим се мишљу зато што не могу да замислим већу немогућност од управо ове.

9 Јер наравно да је пука неразумност мислити ако бих замислио могућим кедар забости у сламку сена, или гору гурнути у јајашце грмуше [мала птица певачица, Sylvia] или чак цело море усути у шупљу љуску лешника, и томе слично.

10 А услед Твојих речи ова девојчица негда треба да прими Тебе бескрајног Бога да би се Ти у њој оденуо месом и крвљу.

11 Како можеш Ти, Који носиш и водиш целу бесконачност Својим бескрајним Духом, с тим Духом да имаш места у телу таквог детета?

12 Не, не, заиста – само је трабуњање; пре ћу да схватим ако би ми неко рекао да један атом може да прими у себе целу земљу, него да тело такве девојчице обухвати Тебе у свем обиљу Твога бескрајнога Духа.

13 Молим Те према томе најусрдније да мени и свима нама обзнаниш како такво треба узети. Твоја света воља свагда и вечно, амин."

14 Тада узвишени Абедам зграби руку Сетову и даде му следећи одговор:

15 "Сете, колико одвећ малено размишљаш о Мени! – Гле, уколико би тако било како замишљаш, како би Моме бескрајном духу било могуће да створи нешта крајно а ипак у крајноме за збрине целу бесконачност?

16 Сети се виђења дванаесторице весника и премисли шта су све у себи нашли и видели.

17 Премисли како у маленом семену кедра није збринуто само дрво које видиш пред собом него безброј таквог дрвећа; у једном лешнику толико лешника да би им, уколико се не би разложили, већ за две хиљаде година био потребан већи простор него цела сама земља.

18 Гле, када ми је пак такво могуће и још безбројно чега другог што би теби било још неизрециво несхватљивије од овог ако би знао, онда ће Ми бити могуће што ти се чини сада толико одвећ немогућим.

19 А ово требате да знате ти и сви ви да под обећањем не треба разумети као да ће негда управо ова девојчица поново доћи на земљу из небеса да Ме ту прими у месу и крви, него за то ће се већ наћи друга девица, међутим, та ће тада имати исти дух љубави и вере као што га има ова девојчица сада.

20 Па тако ова девојчица неће имати потребе да поново одлази у свет, него друга девица ће зато бити оживљена сасвим истим духом.

21 Такво требате ти и сви да разумете.

22 Јер гле, код Мене су многе ствари могуће које код вас људи нису могуће да их чак замислите.

23 Зато веруј чврсто Мојим речима – јер како ти Ја кажем, тако ће се и догодити неизбежно, амин."

310

1 Када Сет чу такво, обрадова се преко мере и захваљиваше, слављаше и хваљаше узвишеног Абедама свим својим силама.

2 А Абедам му рече: "Сете, драги брате љубави Мога срца, Ја гледам само на твоје срце, то Ми је сасвим довољно – у то можеш бити сигуран и томе можеш одвећ да се радујеш.

3 Што се сада тиче твоје гласне хвале речима, лепо је задржи – јер Ми можеш веровати ако ти кажем да Ми је хвала срцем разумљивија него устима.

4 А када се срце моли, ту нека се уста не мешају како се кроз њих не би мутило што једнако чистом извору долази из срца.

5 Хвала устима звучи пред светом, а хвала срцем продире до ушију Мога срца.

6 Зато за сада твоја уста можеш да поштедиш празне работе јер Ја чујем сваки глас твога срца.

7 Ко користи уста, нека их користи пред светом и својом браћом, а преда Мном никоме није потребно ништа друго до једино само срце, амин."

8 А затим се Он обрати Хеноху и рече му готово питајући: "Хеноше! Знаш ли ти све и зар у себи не налазиш ништа више што би хтео да ти разјасним?

9 А Ја видим твоје срце како жваће нешта за тебе још несварљиво. Шта ли је, зашто се не усуђујеш да Ми обзнаниш устима ради браће?

10 А Ја ти кажем: Не задржавај ништа у себи, него извади, врати назад што још није зрело за храну за твога духа, и Ја ћу уз велико огњиште Моје Очинске љубави сасвим скувати за одвећ укрепљујућу храну за твог као и за сваког другог гладног духа, амин."

11 Ту се и Хенох примаче ближе и рече сасвим ганут: "О Ти предобри, пресвети, прељубазни Оче! – Истина је, мој дух тражи у себи светлости о препрекама које си Ти изговорио посматрајући непрестано преживљавајућу неман природе, али нигде да ми се разјасни.

12 Јер премда сасвим јасно видим да Све животари у свом постојању једино кроз саме препреке, и ограничености кроз њих, ипак не увиђам зашто све ради постојања један другог сусреће скоро непријатељски смртно?

13 Зашто непрестано трвење и уништавање ?

14 Ако се тиме и нешто друго производи, ипак се опет мора уништити да би следило нешто налик.

15 Гле, то је празнина у моме срцу и та је још сасвим без светлости.

16 О Оче! Обасјај је Својом милошћу, љубављу и смиловањем; Твоја света воља, амин."

17 И узвишени Абедам отвори уста па рече Хеноху: "Јест, ти кажеш: То је тако зато што све пролази, прохуји брзо као олујни ветар, ретко да истраје у пуној снази свог постојања, најчешће га захвати погубна струја, разбије се о стене и коначно га велик вир гута у бездан уништења.

18 Даље кажеш у себи: Нема трена који те непрестано не изједа и све твоје око тебе – нема трена у којем ти сам ниси уништивач, јест, очито мораш бити.

19 Безазлен, невин, весео корак ногом можда већ више од хиљаду сиротих црвића стаје њиховог живота.

20 Колико често је већ моја пета раздрмала трудно подигнут стан мрави и према томе мали свет саби у бедан гроб.

21 Колико сам већ често најлепше плодове који блистаху као лук светлости на небу висећи у светлости сунца на величанственом дрвету својим зубима здробио; колико предивних цветића су већ моје ноге згазиле. Цветићи опет долазе; такође и други мрави граде другу трудну кућу – но никад исти, никад више, којима моја нога приреди вечан гроб. – Куда, куда одоше?

22 Благ ветар струји кроз лишће дрвећа; оно се креће као да је чило и радосно, али посред те радости сто листова опадоше с грања.

23 Куда, куда? питам – нема ми више одговора од оних отпалих јер већ их је вир уништења прогутао. –

24 Затим кажеш даље: Не, не додирује ме ова велика невоља ствари, не бујице које подривају стене, не велики земљотреси који дрмају горе у прах, него моје сопствено срце подрива ме силом која све изједа, која је свуда скривена у свемиру ствари и не позива ништа у постојање што не би опет хтело да уништи своје суседство или само себе. –

25 И с таквим мислима затим тетураш обеспокојен и небо и земља око тебе, па дозиваш из тог свог страха:

26 Где год да погледам, нигде не видим ништа друго до неман у природи ствари која све гута па затим једно те исто вечно поново прежива. –

27 Истина је, не могу ти зато рећи: Хеноше, чиниш Ми неправду с твојим мислима – јер тако је за око и тако за разум; али гле, за срце је другачије.

28 Шта су ствари? – Оне су почивалиште Мојих великих мисли. Моја сопствена жива воља јесте која им препречује пут; том препреком тек ступају у видљиво постојање.

29 А када се затим Моја љубав сједињује с Мојом вољом, онда гласи: О, не постављај преграде великом лету Својих преслободних мисли, него дај им да поново лебде слободно у великим круговима Твог вечног живота у савршеној свести њихове живе силе из Мене.

30 Гле, затим Својим мислима поново дајем да лебде слободно након што препреку Своје воље олакшавам. Онда ти видиш како ствари пролазе али не одлазе из постојања, него само се враћају у основно постојање, у истинско бивање, у слободно неуништиво бивање.

31 Затим дајем да из многих малих мисли опет постане једна велика мисао, жива, слободна, која Мени мора бити равна зато што опет постаје као што је била изворно у Мени и из Мене.

32 Зато се убудуће више не брини о спољној прошлости, него мисли: Све што иступа из постојања враћа се свагда поново назад у савршеније постојање навише све до човека, и отуд поново назад до Мене Самог.

33 И тако се вечно ништа неће изгубити, ни твоје најнеприметније мисли.

34 Такво дакле схватите сви ваљано и будите у Мени свагда ведро расположени, амин."

311

1 По тим речима Абедамовим сместа се Хенох усправи и викну гласно: "Чујте, чујте ви мртви сви, сви који се још негде скривате у провалијама, понорима и дубинама земље – јест – мртви целе творевине дођите овамо!

2 И сви ви у чијим жилама једино још тече слаб, млак живот – и ви који сте тешко оптерећени и намучени под неким притиском тешког бремена свог сусталог живота! – Овамо, овамо са свима вама! – Овде ћете наићи на највиши живот у најбескрајнијем изобиљу!

3 О речи! речи! Какве јесу, какве беху то речи?!

4 О Абедаме, Ти пресвети Боже и Оче! Сада си и средишту земље и горама, мору и свему што је год стајало без живота дао неугасив живот!

5 Да ли нешта може да остане у смрти када сушти вечни пресвети живот свег живота говори такве речи баш тог живота!

6 Оче, пресвети Оче, Теби једино да је вечно сва захвалност, сва част, сва молитва, сва хвала, сва љубав, све слављење, сва слава и строга послушност од целе бесконачности у свој оданости љубави – јер само Ти једино јеси вечно достојан да све такво примиш од нас као и од целе бесконачности.

7 О колико само живо светло је сада постало у свим деловима мога срца и како етарски лако и пријатно у мојој утроби.

8 О Ти животе живота, колико си сладак, које је блаженство осетити тебе у обиљу твоје васцеле моћи и силе.

9 О браћо, о оци, о децо! Блаженство целог живота је велико ако Свети живи у нама слободним животом; а онај који хоће да живи сопствени живот, који је мрачан у свим влакнима и жилама, том човеку је такав живот велико несносно бреме.

10 Зато нека свако живи савршено љубоправи живот како би окусио бескрајно обиље истинског живота из Бога.

11 Јер већег нема осим живота и ничег што би било чудесније и божански узвишеније до осим тог живота.

12 Зато радујмо се сви најзахвалније животу, ми који нисмо били а сада ипак јесмо пред лицем Оног Који је вечно био, сада јесте и вечно ће бити и Који је дао да постанемо и сада нам је дао истински живот, јест – живот којим је Он Сам живео од вечности до вечности у Себи и из Себе у Својој божанској светости и бескрајном обиљу и савршенству.

13 Зато радујте се овом животу којег нам је сада свима дао!

14 Чему сунце ако осим Њега не би било живота који би сунце могао да гледа, осећа и ужива у дивним истоцима његових зрака?

15 Чему земља са свим оним што је на њој и у њој? Чему цело небо са његовим светлим звезданим световима? Јест – чему сама бесконачност ако ту осим Њега више не би било живота који би спознао Оног Који га је слободно представио из Себе и да ужива у свему што је Он створио за исти?

16 Зато радуј се животу, ти цела бесконачности, као што се ја сада радујем њему – јер од Њега, од Њега примили смо сви ми, не као бреме, него као предивно блаженство свих блаженстава – јер шта би била сва блаженства без тог блаженства; ко би се без њега утолио њима?

17 А ово највеће блаженство нам је дао, зато нека је наша највећа радост животу принесена Њему, даватељу, као пуноважна захвалност сада као и свагда и вечно, амин."

312

1 По тој Хеноховој беседи захвалности и хвале узвишени Абедам позва Себи Еноса и рече му: "Еноше ако си ти чуо речи хвале Мога драгог Хеноха, које су савршено добре и истине од прве до задње, реци Ми зар оне нису у теби пробудиле вишу животну потребу осим што само надаље ћутиш као камено теме на врху планине у мирној светлости месеца?

2 Гле, овде нема скоро никог који у својој сфери живота живи овако даље нехајно као ти у овом Мом видљивом присуству и не налази ништа за шта би требао вишу светлост.

3 А Ја ти сада кажем: Гле, сада заснивам Себи стан на земљи; из камена и малтера нека буде постављен на Висини за сва времена времена̄.

4 Ко сада прими службу, њему ће остати надаље овде и тамо. А ко сада сасвим нехајно пролази мимо где пири живот, пред тим ће и живот проћи мимо, па ће лоше изгледати за његове животне духове.

5 Зато дигни се сада и питај
из свог млаког стања
како би и ти добио одговор
који ти је потребан на овој земљи!
Но ову реч не прими тако
као да те присиљава на ток живота,
у своме срцу мораш наћи
да Ми слободно и одано обзнаниш!
А ако радије хоћеш да останеш нем,
теби сном да прекратиш време,
онда учини како ти годи,
па не мораш ништа да Ме питаш!"

6 На овај нешта необичан позив Енос силно стукну, па не знаде шта на то да каже.

7 Додуше он одмах приђе ближе Абедаму, но што се више он печалише, више се и збуни у себи, па не могаше наћи предмет о коме би поставио достојно питање.

8 А пошто неко време стајаше тако нем и ништа не могаше превалити преко усана, тада се дигну узвишени Абедам, оде до Еноса и упита га:

9 "Еноше, зар стварно не видиш шуму од дрвећа? – Зар да ти гурнем питање у срце па коначно чак у уста?

10 Чуј, учинићу – па ти кажем: Питај Ме зашто постојиш, и Ја ћу ти ваљано одговорити, амин."

11 Ту се тек Енос прибра па упита с пуном озбиљношћу говорећи: "О Ти Свевишњи, које боље питање бих ја сироти човек икада и требао и могао наћи од баш овог које си ми Ти управо обзнанио; и тако Те ја сходно Твојој вољи питам, наиме: зашто постојим?

12 О Ти Свевишњи! – Свети Оче, ако би била Твоја најсветија воља, могао би ми такво обзнанити."

13 И Абедам му на то рече: "Јест, заиста истина, важније питање тешко да си икада могао наћи – јер овако као што си ти сада питао, питаће негда милиони слепих људи, али с одговором ће имати велику невољу, која ће твоју ради наласка одговарајућег одговора до неба превазилазити.

14 Јер сви они ће питати уздуж и попреко: Зашто постојимо, шта ће од нас бити, где ићи, шта чинити, зашто? – Ко и шта смо уопште? и тако даље. –

15 Но тада неће наћи одговор као ти сада; а одговор који сада примаш од Мене брзо ће се изгубити на дуго времена.

16 Тек пред крај зле власти света ћу је опет обзнанити сиромаштву и немаштини, простоти и малолетности безазлене деце.

17 А овако гласи сасвим кратко одговор: Човек постоји ради живота, а не можда живот ради њега.

18 Исто тако сам створио човека како би примио живот, а не да би живот примио њега.

19 Човек није створен у обиљу живота, него само способан да исти мало помало прима у себе.

20 Зато човек ни не може раније знати шта је живот све докле исти сасвим савршено не прими у себе.

21 Зато нико другоме свим беседништвом не може посведочити живот. А ко има живот, код тог се сâм посведочује у свем обиљу и зато му вечно није потребан други доказ зато што у самом себи носи обиље живота, које је за живот једини схватљив и важећи доказ.

22 А ако ко нема живот, чиме да схвати живот?

23 Дакле само живот може схватити живот, а не и неко мртав; тај може итекако својом принудно оживљеном душом мало помало прећи у живот, ако хоће у својој души; схватити пак неће живот све док га не прими у обиљу у себе.

24 Гле сада, зато и постојиш; прими у себе живот зашта постојиш; тако ћеш схватити живот као што га сада схвата Хенох и због чега је цело његово биће испуњено великом радошћу.

25 Иди сада, отвори своје срце како би ишчекивао живот, а затим дођи опет да обухватиш обиље живота из Мене, амин."

313

1 Те речи Еносу, такође и по неком другом, продреше као ужарене стреле у срце, тако да он, а и свако, ово сасвим озбиљно поче да разматра у себи.

2 Истина, врати се на своје раније место, али у његовом срцу поче силно да се мрда. Хиљаду мисли и идеја појавише се налик ватреним метеорима из дубине његове душе и запараше њом уздуж и попреко налик муњама и управо дејствоваше у њему као када на тренутке ноћу осветљавају пределе земље, па су за кратког трајања муње прилично јасно видљиви; а када муња угасне, онда и одмах ноћ бива десет пута гора него пре муње.

3 Но упркос таквим светлим метеорима не хтеде се у њему уобличити трајна светлост; због чега наш Енос и дође на саме противречности зато што такво кратко светлење обасја час ту, час тамо, дакле, стално други крај срца, па он тако у себи самом непрестано опази друге идеје.

4 А како га добрих сат времена заједно са многим другима својски хушкаху хиљаду мисли и идеја, онда коначно узвикну код себе:

5 "О миру, дивни миру! – Колико сретан сам непрестано био у твојим рукама! Колико сретан мора да сам био када нисам био и колико сретнији ћу тек бити ако би било могуће да опет пређем у потпуно небивање!

6 Зар човек није сретнији унутар зидова своје куће – када напољу прилично бесни, хучи и бучи олуја – него да се налази напољу посред олуја и борбе стихија, и још сретнији онда када чврсто спава док напољу стихије прете да униште земљу?

7 Зар није бескрајна разлика између мене и камена?

8 Ја морам да мислим или барем да сањам; мени је неистребљиво својствен осећај и следствено њему глад, жеђ, врућина, зима, ноћ, дан, бол и јад; ступим ли само мало изван обележеног поретка, одмах будем укорен, и то свагда мање или више звучним речима претње, којима се онда свагда изнуђује кајање моме срцу.

9 Лутам ли чешће, онда свагда бивам кажњен, зато што морам да имам несретан живот и с њим осећај; о бедних предности живота пред смрћу!

10 Ти сретни камену, ти си чврст и јак, ти си без живота и осећаја и постојиш ваљано без јела и пића.

11 Тебе не прогоне, хушкају мисли и идеје; ти немаш закона осим једино немо најсретнијег неометаног покоја; вечно ти је страна глад, жеђ, врућина и зима; твоје постојање лишено свих осећања не опажа ударце и болове.

12 Јад и тугу не знаш; не стариш; љубав ти не раздире срце пошто га ти, сретниче, ни немаш.

13 О, камену, коме треба позавидети, да сам као ти, заиста, и да имам хиљаду најсавршенијих живота у себи, дао бих их све за атом твог најсретнијег бића, под претпоставком да си ти стварно тако беживотан и неосетан као што изгледа јеси!

14 О велики, узвишени Творче свих ствари, сада бих имао сасвим друго питање – одговор на то питање би Те сигурно стајао више но ранији!

15 Обиље живота хоћеш да ми даш да би ме усрећио! – О несретне среће!

16 Дај ми боље потпуно непостојање, тако ћеш ме заиста усрећити!

17 Колико слеп мора да је онај и колико велик неразумник који нахушкани живот непрестано може да хвали сретним, који, што год је савршенији, мора стално да буде нахушканији и према томе несретнији!

18 Ја ћу Те, Ти животе свег живота, молити не за живот, него само стално за најсавршенију смрт.

19 Јер док нисам био, био сам сретан; и када опет више не будем био, бићу опет сретан!

20 О Господе! Задржи, задржи Своје обиље живота, ту највећу несрећу за свако биће; а мени дај обиље смрти; обиље непостојања дај ми; тако ћеш ме заиста усрећити, јест, вечно усрећити!

21 Направи ме каменом без живота и осећања; тако ћу те својим немим бивањем славити и хвалити за то вечно, амин."

314

1 А више њих чуше безумну ламентацију Еносову, и не знађаше шта чинити с тим.

2 Чак и Адам поче одвећ много да се чуди таквом умишљају у своме унуку.

3 Абедам, други, који се још увек налазио у близини Господњој, пак, ступи брзо као уплашен к Њему и рече:

4 "О Ти пресвети и прељубазни Оче! – Каква ли је то појава? – Не – заиста – пре бих тражио све мисли у човеку од ових:

5 Човек одбацује живот у себи и у свој браћи пред Твојим лицем и место тога моли од Тебе савршену смрт!

6 Не – то би чак и за сан било превише! – А овај може да изговори очито!

7 Место да Ти је вечно захвалан за живот, за бескрајно чудесно добро Твоје милости и смиловања, презире га на начин који до сада није виђен.

8 Он није слеп – јер да јесте, зар би у том стању тако видљиво јасно могао да представи хушкања живота?

9 Он није ни неразумник – јер неразумник никада неће бити кадар да предности небивања тако сагледљиво штетно супротстави свему животу.

10 Он апсолутно није ни зао – јер никог не куне, ни свог највећег непријатеља, наиме живот – само хтео би да га се отараси ако би било могуће.

11 Да ли се његово срце саблазнило нечег?

12 Ни то изгледа није случај – јер он свима жели само оно што за себе препознаје најбољим и најсретнијим и само назива слепим и неразумним оног који себи жели живот, у чему он за себе види највећу несрећу.

13 То нека схвати ко хоће, а ја бих пре схватио ако би ми неко рекао: Цела земља се састоји од самих пужева и сунце од свитаца и трулог дрвета – него ово што малочас Енос испољи.

14 Заиста истина, Господе и Оче пресвети! – Да сам ја на Твоме месту – опрости ми моју стару глупост која ми приања – с таквим човеком чисто ништа не бих могао почети – јер ако га оставим у његовој жудњи и дам му по његовој жељи, онда мени цела моја љубав, милост и смиловање није ни за шта – јер за оног који није, ја̏ ни сва љубав, милост и смиловање готово није.

15 А ако га задржим, онда то не може никако другачије но једино путем суда. А шта ли је осуђен дух, шта његов живот?

16 Принудно оживљена субстанцијална машина без сваке слободе, сама са собом у непрестаној противречности – бивање без бивања, живот без живота.

17 Ту је, заиста, тешко бити паметан, занавек тешко.

18 А откуд је уопште могуће да човек буде способан таквој мисли?

19 Не – сматрати живот највећом несрећом, потпуну смрт пак највећом срећом – то је превише одједном за моју јадну душу.

20 Господе, Оче, Абедаме! – Само две речи дај ми за смирење.

21 Јер овако ме још никада нешто није хушкало и тискало од овог неразумно разумног признања Еносовог. Зато дај помози ми по Твојој светој вољи из овог честара."

22 И Абедам, Узвишени, рече на то Абедаму другом: "Ја ти кажем остави ову ствар за сада, средиће се то и ти ћеш заједно са свима другим већ у право време такође примити истинску светлост.

23 Само ово морам одмах да ти обзнаним, а то је: Ако би ти тако био на Моме месту, да је могуће, онда би с таквим који болује за смрћу при твојој изврсној мудрости изгледало веома шкакљиво и одвећ опасно.

24 Али Моја мудрост је ту опет много равнодушнија и ту ствар не узима тако тешко и прецизно као твоја.

25 Зато ћу и много лакше наћи одговарајуће противсредство које ће Еноса довести у ред него ти.

26 Зато због тога буди сасвим безбрижан и миран – јер није много до тога да ли сањиви хоће да спава или да бди.

27 А када се сасвим наспава и пробуди, онда га питај шта му је драже сан или ведра будност?

28 Зато буди само миран, а ако овде можда Моја мудрост не изиђе на крај, онда ћу већ доћи код тебе да се посаветујем.

29 А до тада буди, како рекох, само миран – амин."

315

1 Ово кратко тешење би довољно не само другом Абедаму него и све друге узбуђене душе поново смири и доведе у поредак.

2 Након што се све ово среди, узвишени Абедам сместа позва Кенана и рече му:

3 Кенане, ти ваљани певачу Мојих дана, Ја већ дуже време видим једну добру песму у твојој души и видим како осећаш потребу да је испољиш Мени за фину хвалу. Гле, сада је време па тако испољи, амин."

4 Овај позив за Кенана беше више но да сам га сместа уздигнуо до првог анђела светлости свих небеса; и тако одмах поче да испољава следећу песму хвале која је већ дуго у њему почивала и која гласи:

5 "Свети Оче, вечна љубави, бескрајни Боже, Ти – Господе све силе, моћи и снаге, које бескрајно обиље живота у пречистој љубави јеси Ти!

6 О, свети животе, пречисто блаженство бића, људи и анђела, сувише си узвишен, сувише диван, сувише блажен но да те људски глас хвали, и да Те крештавим гласом достојно славимо.

7 Зато и овај мој славопој прими као што је једнак оном који га овде ништавно пред Тобом – приноси Теби на славу и хвалу!

8 Живот, живот! – Како сладак је живот; како чудесно диван за оног који се достојно и захвално слади њим онако како му је Твоја бескрајна љубав, о свети Оче, верно дала!

9 Која бескрајна слобода! које обиље ослобођено сваке принуде и притиска у свакој мисли и сваком осећању и покрету духа!

10 Где ли је место, јест, где је негде тачка у бескрајном простору која би остала страна моме духу, која се не може угледати и не може се схватити и обухватити у свим њеним деловима?

11 Где светли сунце, где светлуца из бескрајних даљина најмањи зрак његовог светлог бивања којег би мој дух тек у дуго измереним просторима времена могао досећи?

12 О људи, о браћо и оци и децо! – Покушајте једном, гледајте тамо позади веома дубоко на крају свода, тамо једва приметно светлуца једна ситна звездица!

13 Покушајте да је својим духом досегнете па проверите време вашег духовног труда – ја кажем: На један ћете имати и у себи гледати предивна чуда љубазне светлости!

14 Ова тачкица телесном оку – како је велика духу, животу из Бога! Једно силно сунце, пуно чуда живота љубави светога Оца!

15 О гле, како је слободно и лако вечни дух наших срца, тај диван живот у нама! победио све те бескрајне просторе! Стајаше ту у страшној дубини моћан јунак и погледа са светим зазирањем светлуцајућу тачкицу како порасте до неизрециво узвишеног сунца пуног чуда живота љубави светога Оца!

16 О шта је живот! – Божански животе, ти гледаш и мислиш и осећаш чудеса божанске благости, а јеси овде у свем бескрајном обиљу чудеса сам највеће чудеса, и гледаш и осећаш и љубиш Оца, вечно бескрајно свемоћног Творца, пред тобом и у теби!

17 О дивни животе, какав свети дар јеси оном који није постојао, а сада постоји и блажено се радује пред лицем Оног чије је постојање, вечно постојање, Који га је образовао из Себе неизрециво љубећи да вечно траје!

18 О оци и браћо и децо, овде је Он, Отац, свети давалац живота; овде паднимо пред Њега, пред Творца, светога Оца, и захвалимо Му и славимо Га у пречистој љубави срца пошто нам је тако љубазно дао дивни – свети живот љубави из Њега!

19 Кажите амин са мном сви ви оци и браћо и децо!

20 И Ти – мој свети Оче! прими милостиво ову оскудну песмицу тако као да је нешта пред Тобом и дај ми да свагда славим и хвалим дивни живот љубави из Тебе.

21 О Ти свети Оче! Теби част и узношење вечно, амин!"

316 (2.130)

1 Како Кенан отпева песму, Абедам му пружи руку и рече му:

2 "Кенане, гле, залога Моје оданости – овде ова рука; она је вечно бескрајна грана, јест, јака грана љубави у Мени или сама љубав делатна за велика дела.

3 Ја ти је пружам и с њом живот свег живота; прими живот и живи вечно.

4 Тек сада си постао господар свог тела и сада можеш у свом земаљском дому да излазиш и улазиш по својој вољи.

5 Ако хоћеш још дуже да пребиваш у њему из љубави према Мени и својима, Ја ти кажем, то ти је слободно.

6 А ако радије хоћеш да иступиш из тела било заувек, било само међутим привремено – гле, и такво ти је сасвим слободно.

7 Jер заиста ти кажем: oд сада смрт више нећеш видети ни осетити ни кушати – јер живот је господар смрти, а не обратно.

8 Како би смрт икада могла да загосподари животом када јој мањка сва слобода и када је према томе сама једино живот заробљен слободним животом, најтешње свезан у свим деловима свог бића?

9 А живот тела јесте смрт или свезан и све истинске слободе лишен живот.

10 А ко према томе, као ти сада, у своме телу победи тело и обавеже га да даје данак у свим деловима, зар тај није постао господарем савршено свакој смрти?

11 А када је овако постао господар смрти, савршено од малог прста на нози до темена главе, како икада више да окуси, осети и види смрт?

12 Ја кажем теби и свима вама: Чије очи су укрепљене тако да откривено гледају све ствари које су бескрајно далеко удаљене од смрти а његово слабо око нема појма шта су и какве су по себи, тај све то гледа већ савршено из свога живота и гледа заправо у самомe свомe животу.

13 А онај који је то кадар у себи и из себе, тај то сигурно није кадар из своје смрти, него из свога живота једино.

14 Колико много је тај сигуран и известан и живота када је тако сам постао животом!

15 Тако буди и ти, Мој драги Кенане, сада савршено сигуран живота, који си сада сам постао својом љубављу према Мени и према томе према једином истинском животу.

16 Јер од сада ни једна вечност више неће бити у стању да ти га одузме зато што си ти, како рекох, сада постао животом из Мене у себи.

17 А као што сам Ја Господар сваком животу и тако тим више свакој смрти, тако си и ти и свако попут тебе из Мене у себи савршен господар свом животу и следствено томе и тим више свакој смрти.

18 А ко је од вас икада видео да је прашина на путу и на пољима побудила ветар?

19 Да је такво кадра, онда бисте већ често такво што посматрали и у вашим ваљано затвореним одајама где неретко има доста прашине.

20 Међутим, када дође слободни ветар, тада диже прашину са путева и поља и носи је и води ковитлајући куда иде и хоће – зато што је он сила; и прашина му не може препречити пут или га зауставити.

21 И ветар итекако може да испусти прашину где и када хоће.

22 Гле, баш тако је и са животом. Живот се слободно креће, и тамо где се креће, тамо свуда и у свим својим деловима савршено влада смрћу.

23 Живот може да побуди смрт ка саживоту; и ако живот хоће да испустити смрт, онда такво такође може учинити слободно као што исту може побудити саживоту.

24 И тако си ти на тај начин и господар своме телу.

25 Онолико колико хоћеш да га побудиш саживоту, толико ће и живети с тобом.

26 А ако хоћеш да испустиш тело привремено или заувек, онда ти је то слободно – зато што си ти сада сасвим постао животом и тако ћеш остати савршенијим стално вечно, амин."

317

1 По том учењу које је објаснило и дало истински живот, Кенан се одвећ обрадова, и многи други с њим, и сви захвалише из дубине својих срдаца на тако великом откривењу, из којег сада довољно видеше и спознаше шта је истински живот, како се образује и како се тако јасно разликује од привидног живота тела – или смрти.

2 Након што сви захвалише узвишеном Абедаму и слављаху Га и хваљаху, тада и Еносу потекоше сузе, те се окрену и скрушеног срца оде до Оца.

3 А како ту приспе спорог и зазорљивог корака, тада му Абедам одмах пружи руку и рече му:

4 "Ну, Еноше, реци Ми за шта си се одлучио: за живот или за потпуно уништење?

5 Веруј Ми не постоји ствар која Ми је немогућа; јер гле, Ја кажем тебе ради оној гори тамо која се у Јутру још силно дими, гори и избацује ватру: Нестани!

6 Сада погледај! Видиш ли још неког трага од горе која је пркосила већ многим хиљадама година?

7 Сутра ћеш на месту које је пре заузимала та велика висока гора и на коме се сада налази равно земљиште десет хиљада човечијих висина у дужини и седам хиљада у ширини – угледати како из новог тла ниче обилна трава и гомила племенитих воћки!

8 Отуд већ можеш разабрати да Мени ништа није немогуће. Тако Ми сада обзнани шта те упитах!"

9 А Енос заједно са свима другима скоро сасвим ван себе од ужаса и чуђења од којег застаде дах због те тако изненада потпуно неочекиване појаве, коју су сви добро могли да посматрају услед знатне чудне ноћне видности, једва да би у стању да и једну реч превали преко усана; него се одмах баци пред Господара све моћи и преклињаше Га у своме срцу да га одржи и да му опрости његову велику светогрдну неразумност.

10 А Абедам га одмах укрепи и подигну га са земље па му рече:

11 "Еноше, гле, такве особине као ти има сваки мртви; ако ни не говори онако како си ти раније говорио, он ипак тако поступа као да му је дража смрт од најсавршенијег живота.

12 А види ли тај који тако поступа како се ближи смрт тела, онда се плаши, па почне да клоне и да очајава.

13 А Ја овде питам: Зашто такав неразумник не остаје постојан?

14 Зашто се плаши уништења за које је тако одлучно радио целог живота?

15 Ја пак овде одговарам на твом месту и кажем:

16 Све док је мртви још опажао снагу живота у себи, владао се као господар смрти, и није се ње плашио пошто као такав живећи не зна при слободном гледању ствари око себе да у смрти и уништењу више неће имати чувства за исте.

17 А када примети да нестаје снаге његовог привидног живота и његова чувства ослабе и према томе и ствари око њега почињу да нестају и он према томе и почиње да осећа моћ смрти и ужас небивања и притисак уништења, тада тек опажа велику разлику између смрти и живота!

18 Тада ће покушати и упети се у свему што би му поново дало живота.

19 Но – овде такође кажем: биће на крају касно за веома многе.

20 Јер истински, непролазни, владајући, слободни живот личи зрелом плоду; живот природе и тела пак незрелом.

21 Код зрелог плода је језгро очврсло и постало је слободно, па тако се сам спољни меснати омот, који је раније хранио језгро, без најмањег уштрба по савршено живо језгро одвaja од истог – јер ту је већ језгро сав живот примило у себе, не осећа више смрт, него само завршен пун живот у себи самом, који нигде више није нужно повезан са спољном меснатом масом, због чега, како рекох, маса без најмањег уштрба по плод језгра може да се одвоји.

22 Али сасвим је други случај код незрелог плода, где спољна маса са језгром још живи слабим животом, где језгро умире када се спољна маса сувише оштети.

23 Зато нека се свако стара о пуној зрелости свог духа, која ће уследити онда када се дух ослободи свих нити жудње и влакана тела.

24 Када то ко достигне, онда је и постао господарем живота.

25 А као што сви плодови зру само на топлоти сунца, тако и ви на топлоти Моје љубави, у њој и кроз њу, сазревате животу у вама према Мени.

26 Па тако и ти, Еноше, сазри једном потпуно животу овде на грудима која су тако бескрајно препуна јединог истинског, највечнијег и најслободнијег, премоћног и најблаженијег живота!

27 Разуми ваљано и живи према томе истински свагда и вечно, амин."

318

1 Ове свете речи, истина, сасвим освестише Еноса, но како погледа према јутру и више не виде ону стару гору на коју је навикао, то се сасвим најежи, и не могаше се привикнути и снаћи у том сада сасвим измењеном крају.

2 Но тај ненавикнут изглед краја не беше једино што га најежи потпуно кришом, него том појавом и све живља стара мисао пролазности свих ствари.

3 Према томе то за нашег Еноса још беше јак гребен у мору олујног живота.

4 А како то наравно није могло остати скривеним пред узвишеним Абедамом, Он му одмах рече:

5 "Еноше, шта глође твоју душу? – Гле, Ја сам још ту и нисам затворио уста – зар још не знаш да на свако питање једино Ја могу да дам живи истински одговор, и даћу оном који Ме пита?

6 Но – Ја знам твоју душу, тако ћу ти и отпустити питање и даћу ти добар одговор, због чега си се повремено већ одувек бринуо у своме срцу и сада се бринеш тим више пошто си се овом појавом, која ти је пред очима, још више и живље уверио и утврдио у такав крај.

7 Гле, тебе тишти пролазност створених ствари, непрестано се мудрујући питаш: Шта ће бити с телом када га ја, дух и душа, негда оставим?

8 Због чега тело са духом не сме ни не може остати улепшано, прослављено и сасвим живо сједињено трајно заувек? –

9 И пошто те је сада ово изненадно уништење горе – још више предочујући сигурну пролазност – утврдило управо у том твом старом копкању, то се ти јежиш тим више што чешће погледаш према месту где је тек прекјуче ујутру Адам пророчки мислио да ће управо пред том гором пред којом он као први човек земље дубоко уздишући тугује и плаче такође негда задњи човек земље туговати и нестати.

10 А пошто сам Ја ипак бољи пророк у највишем обиљу све Моје бескрајне мудрости него тада сасвим узалудно и сасвим неразумно тугујући Адам, то ти кажем, прво и прво, да тадашње предсказање Адамово беше баш сасвим празно, и због тога сам углавном овом приликом учинио крај тој злокобној гори и према томе и још злокобнијем предсказању Адамово.

11 А што се тиче твојих питања у души, то ти кажем, као друго, да су још много празнија од Адамовог предсказања.

12 А откуда можеш и у сну само да помислиш на пролазност ствари?

13 Зар мислиш да нека ствар пролази ако иступи из варљиве видљивости твојих телесних очију?

14 О ти слабоумни мислиоче и видиоче! – Зар све ствари нису ништа друго до једино Моја мисао коју чврсто држи љубав?

15 А духови јесу слободне идеје Моје љубави зато што сви имају слободну вољу и слободан живот завршен сам за себе.

16 Ако сада једну мисао коју чврсто држим поново ослободим, реци, зар је стварно прошла ако је ослободим од свеза љубави чврстодржећих и када се сада опет узноси у велико коло Мојих духова, који попут уобличених огњених пламенова испуњавају васцелу бесконачност?

17 О – Ја ти кажем: и прва биљчица маховине која је никла из првог морског гребена ове земље постоји и живи чак у том Мом великом колу још итекако даље – и задња маховина земље негда ће тог свог прапретка братски живо срести.

18 Тако је и ова гора само разложена, а не и уништена.

19 Тим мање ће то негда ово твоје тело духа.

20 А такво какво јесте не може опстати на дуго, а итекако ће мало помало очишћено бити враћено савршеном духу, мада не више у том облику, али ипак као вечно неуништива духовна хаљина.

21 Зато нека нико ни не чини светогрђе и грех са својим телом – јер који би чинио такво, тај ће негда морати у духу да иде с поцепаним хаљинама.

22 Па према томе нема пролазности ствари, али итекако одрешење.

23 Такво дакле разуми ваљано и буди потпуно спокојан, амин."

319

1 Пошто су се после тог откривања сви оци, чак ни изузев Адама, задовољили и по унутарњем налогу Абедамовом повукли на своје раније место, наравно најзахвалнијим срцем, тада узвишени Абедам позва Махалалела те му рече:

2 "Махалалеле, знаш ли сада све што би користило теби и целом потомству из тебе?

3 Ако ти више ништа није страно, онда задржи ново питање. А ако имаш још нешто тамно у позадини, онда с тим само иступи на светлост – јер ни једна мрачна провалија не треба да остане у вашим срцима.

4 Дакле ако нешта знаш и нађеш што те тишти, онда дај од себе како рекох, амин."

5 Махалалел се премисли неко време јер имађаше итекако добро питање, али само се с тим не усуди на видело дана.

6 А пошто Абедам виде његову правост у томе, услед које он, наиме Махалалел, никога не хтеде саблазнити, посебно не љупку, младу Пуру, која се још увек налажаше тик до Абедама, тако Он рече њему:

7 "Махалалеле, Ја знам честиту намисао твога срца, зато ћу ти и отпустити да поставиш питање и даћу ти одмах добар одговор на тихо питање твоје душе; па тако чуј и ви сви:

8 Што се тиче природног сплођења, које је човеку најчешће заједничко са животињама, не може се променити у општем, али итекако у сасвим посебним духовно изврсним случајевима – јер телесним сплођењем, како постоји, не сплођује се ни дух ни душа, него само меснато тело, које у се мајчином телу најпре мора образовати пре него што се оспособи да прими душу и она затим да прими духа. Тако све има свој добар разлог и постоји из свог доброг поретка.

9 Тело сплођује тело, душа – душу а дух – дух.

10 А како и зашто тако, то разуми те зато чуј:

11 Ви знате да све из области Духовног, које је једино Силно и заправо Субстанцијално-суштаствено, испољава се једино путем одговарајуће супротности. Та супротност јесте труд праве главне силе да задржи и принуди сама себе како би се тиме сама испољила.

12 Ево, замисли свога духа – чиме се он испољава?

13 Гле, обухватањем самог себе, љубављу у пречистом смислу или љубављу према Мени. Без тог обухватања дух никад неће препознати себе самосталним, остаће само сам себе несвесни део Мог бескрајног општег духа.

14 Исти је случај и са душом, која је у општем смислу целокупан вегетативни живот укупног природног света. У својој општости она обухвата себе или може обухватити себе у безбројним тачкама када и ствари почињу да постају видљиве по поретку којег сам ставио у општу душу.

15 А то је ипак само мукла, себе несвесна принуда или сплођење душе кроз поредак из Мене постојећи у њој.

16 Само себе свесно сплођење постаје само онда када се сви делови опште душе негде обухвате и принуде себе, чиме се онда зближавају и коначно стискају и разгору.

17 Пошто тада постаје светло у њиховој средини, то се препознају и обухватају се у потпуно одељену целину.

18 Тај чин сплођења душе догађа се кроз оно што се схвата под љубављу према ближњем. Тако човек човека препознаје надаље преко љубави према ближњем. Ономе коме је она страна, томе остаје стран и његов брат.

19 Сада гле, после ова два унутарња пред-сплођења такође и тело може обухватити себе у својој супротности, може принудити себе и стиснути.

20 Кроз ту принуду једна супротност прелази у другу и ту обухвата себе. Тако се између две спољне супротности образује посредник који постоји за себе, који, зависно да ли се при чину приближио једној или другој супротности, квалитативно одговара једној или другој супротности услед Мога поретка и у телу, који ту значи праведна љубав према себи или телу.

21 Гле, зато је према томе и телесна љубав и њој одговарајуће сплођење исто тако право као сплођење духа и душе када се догађа у Мом постављеном вечно постојећем поретку.

22 А ако је томе супротно, тада је оно сплођење смрти уместо живота, и према томе је прост грех зато што се њим живот душе и духа чак поткопава и омета.

23 Такво дакле разумите сви ваљано и поступајте по томе, тако ће сва ваша сплођења бити права и Мени благоугодна, амин."

320

1 Ту тек Махалалел узмогну да отвори уста и да каже следеће:

2 "О Ти света велика истино, Ти вечна светлости све светлости, која дубина, које обиље светог поретка у Теби – Ти најљубазнији Оче!

3 О када би све ово могао и да схватим!

4 Али – о прељубазни свети Оче, ту изгледа врло растресито у мојој души.

5 Дух сплођава духа – душа душу – и тело опет тело.

6 И све тако да једно опстоји у другом и исто тако и једно кроз друго, то тако да једно произилази из другог и једно условљава друго; једно постоји за друго.

7 Из свемира ствари јесте човек у свом савршенству, и то је крајна сврха свег створеног.

8 О Оче! – Колико бескрајно велика је Твоја мудрост! Ти никада не кажеш реч узалуд, и свака реч из Твојих уста јесте у највећем обиљу суштаствено истинита.

9 Такво све знам живо у себи и увиђам такође понешто. Али, без обзира на све то, нажалост ипак тужно морам посведочити себи да ми од Твоје пређашње милости – нећу баш рећи – све – али ипак близу – највећим делом – беше не баш неразумљиво, али ипак тако – унеколико тамно. То јест што се тиче речи самих по себи, то сам сваку врло добро разумео, само иза речи – хоћу заправо овде рећи, оно што си Ти тиме заправо хтео назначити, или пре што се односи на унутарњи смисао – гле, о прељубазни свети Оче! то је где не могу сасвим да се снађем.

10 Знам итекако добро да сам једино ја потпуно крив томе – али ово нешта тужно знање ми ипак не помаже зато што ипак не могу да посматрам унутарње одаје речи.

11 Зато сам, о прељубазни Оче, хтео да Tе замолим, ако Ти се допада, да ми и у позадини ових Твојих пресветих речи запалиш само сићушно светлашце – иначе посматрам ту ствар као у ноћној тмини.

12 Али само ако Ти је благоугодно – како рекох – амин."

13 Абедам му пак на то одмах рече: "Махалалеле – зашто ти је потребно толико речи за оно што си могао да кажеш једном, и то тако:

14 Слеп сам, Оче! учини да прогледам! –

15 Гле, то би било довољно! Чему толико празног сопствену слепоћу више правдајућег него оптужујућег брбљања?

16 Ја ти кажем да је управо та твоја фина брбљивост крива томе да у позадини Мојих речи не видиш светлост.

17 Уклони ту брбљивост од себе и буди усправан отворен човек, а не погнут, тако ћеш одмах угледати читаве војске сунаца иза Мојих речи, која ће ти одвећ довољно обасјати све унутарње одаје Моје речи.

18 Јер свак фин говор јесте миомирисан жртвени дим за сопствено срце. А када је срце тако задимљено, ко је онда крив када зраци чак најсветлије светлости само бледо светлуцајући доспевају до срца и ту једва нешта мало обасјавају спољашност срца, а унутрашњост остане сасвим необасјана?

19 Дакле, како рекох, одбаци фину говоранцију, тако ће срце одмах имати светлости у праведној мери.

20 Али отиди до неког другог, и нећеш наћи ниједног који би се потужио на неку тмину у Мојој речи. Јест, штавише и сироту девојчицу из Дубине питај, и она ће ти с мало речи показати да ли је у позадини Мојих речи наишла на светлост.

21 Велим пак да ће бити довољно Моје сведочанство и да није потребно да се посебно распиташ да ли су разумели Моју реч они за које Ја Сам кажем да су разумели.

22 Ако оставиш своју фину говоранцију, онда ћеш у духу угледати и све оне који су у позадини Моје речи наишли на прилично много светлости.

23 А ако ти, по својој речи, разумеш да једно сплођење условљава друго и да све настаје и опстаје једно у другом и кроз друго и коначно да је савршени човек жива крајна сврха свих ствари, што је све сасвим тачно, ту додај само праву порцију чисте љубави па ћеш веома брзо и лако угледати шта је све ту још скривено у унутарњим одајама Моје речи.

24 Јер љубав је кључ којим свако може да отвори све затворене одаје Моје речи.

25 Учини дакле тако, и одмах више нећеш имати потребе да се овако фином говоранцијом тужиш на ноћну тмину у одајама Моје речи.

26 Такво схвати – и поступи по томе, амин."

321

1 Када Махалалел чу такву лекцију од узвишеног Абедама, сасвим се задовољи, захвали ганутим срцем и хтеде се удаљити, али Абедам му рече:

2 "Махалалеле, Ја ти кажем остани још јер твоје срце још није сасвим обасјано за што си поставио своје питање. Овакав какав си, доспео би из себе још у понеке заблуде. Зато нека ти буде још више светлости.

3 Гле, ти се, истина, са свим слажеш што сам ти обзнанио о твом питању, али у самоме себи још не видиш прави разлог тога зашто сам ти слепо или неуредно сплођење представио грешним, па ћу ти тако показати још и тај разлог.

4 А овако гласи: Све што се зове душа и у слободном стању испуњава цело бескрајно пространство и у духовном царству је подлога за обитавање за сва безбројна мноштва анђела и духова сваке врсте – јесу моје слободне још неучвршћене мисли. Те моје стално живе мисли не испуњавају само све ово већ речено, него оне су и живе посуде или носиоци живота свих бића из Мене.

5 Сад обрати пажњу: Када Ја једну своју мисао хоћу да ухватим па да је држим чвсто, онда ју обухватам љубављу. Кад се то догоди, онда се та мисао коју је зграбила Моја љубав не може узнети попут оних безбројних других незграбљених у бескрајна кола Мог правог божанског бивања и деловања, него она тада остаје као постојан облик живо као преда Мном. A ако затим тај облик треба да постане сам себе свестан преда Мном, тада тај тако постављен облик Моја љубав не само да обузима него и сасвим прожима.

6 Тиме се онда догађа тискање и рибање између облика и љубави. Шта је пак природан след таквог тискања?

7 Ништа друго до да облик притиснут љубављу у свим деловима почиње да пружа отпор када га љубав сувише узапћује.

8 А пошто даље при свакој принуди и тискању углавном средиште сигурно јесте највише притиснуто место сваког савршеног облика, тако тај облик и ту у целини сигурно пружа највећи могући отпор.

9 А где је највећи отпор, тамо је и делатност највећа.

10 А сви ви знате већ из сопственог искуства двоструко да при сваком прекомерно јаком тискању долази до запалења, као када би нпр. неко два парчета дрвета веома чврсто трљао једно о друго, где би се убрзо дрво запалило, или два камена.

11 Или када неко од вас бива увучен у нешто, било кроз тврдоглавост другог, било кроз поглед који му је одвећ пријатан, и исто тако и кроз нешта лоше чувено или повољно чувено, чиме свако сигурно при таквој прилици нужно мора да опази одређено разгоревање свога срца.

12 Гле, близу смо! Пошто је такво разгоревање свагда повезано са светлећим пламеном, који је једнак животу саме Моје вечне љубави, тада љубављу ухваћен и притиснут облик јашта нужно бива просветљен, прелази коначно сам у свим својим деловима у кретање пламена који букти из средиша, бива тако жив те у сопственој светлости слободно свестан сам себе.

13 Ако Ја такође хоћу да таква мисао коју на тај начин држим постоји даље, онда убрзо постаје солидна и остаје затим стално као преда Мном.

14 А ако нећу, онда своју љубав поново повлачим из и од облика, он затим поново бива слободан и узноси се опет, дашта онда само Мени видљиво свесно, као теби твоја сопствена мисао, навише у бескрајна кола Мога Божанства.

15 Гле, то је Мој поредак, из којег су све ствари произишле! Ако ти сада сплођујеш из тог поретка, из којег си ти од Мене Самог створен и унеколико сплођен, онда је сплођење право пошто је у поретку у којем сам Сам.

16 А сплодиш ли само слепо и глуво, онда не сплођујеш, него само уништаваш шта сам Ја Сам створио и сплодио за вечно слободно бивање. То је онда сигурно против Моје воље, која, како малочас показах, једино јесте право чврсто одређено бивање сваког бића које сам Ја сплодио и створио.

17 А таквој Мојој вољи поступити супротно јесте грех или смрт бића које сам сплодио.

18 Зато се сплођење мора догодити у свем поретку.

19 Сада тек имаш светлост и можеш се дати на своје место, амин."

322

1 То тек Махалалелу отвори очи и он се испуни захвалности у своме духу и радоваше се врло тако да просто поче да поскакује увис зато што сада схвати милостив смисао божанске речи.

2 А поједини се зачудише и упиташе се међусобно: "Шта је то због чега се отац Махалалел толико радује?

3 Речи Абедамове јесу узвишене и свете као свагда и вечно, али да ли баш требају некога тако скоро необуздано да развеселе – то ћемо оставити по страни.

4 Ми смо већ задовољни ако смо једва разумели врло тајновит смисао ових узвишених речи из уста Највишег.

5 Али како неко може ту где бисмо од најдубљег страхопоштовања требали да потонемо у прашину своје ништавности да се преко сваке мере обрадује и раздрагано весели, то нека схвати ко може и хоће; ми пак остајемо лепо фино код нашег узвишеног страхопоштовања.

6 А Махалалел је стално био повремени особењак; зашто то баш сада не би био? – Не, не! – Само погледај како стари отац још уме да скаче као јелен."

7 А Абедам дозволи да лице прекомерно радосног Махалалела засветли налик светлим црвеним јутарњим облачцима када их најпре такну зраци излазећег сунца.

8 А када то приметише ова закерала и зачуђени, уплашише се силно и веома се поместише – јер сада мишљаху да својим примедбама веома згрешише.

9 Но узвишени Абедам се усправи и упути им следеће речи, наиме говорећи:

10 "Децо Поднева! Зашто сада овде дрхтите пред лицем једног веселог чије срце се испуни радошћу зато што је разумео и примио Моју милост?

11 Зар вам ваша лолска реч није донела никакву камату за вашу душу када се сада тако клати и дрхти као да је покопана у ноћи и блату свих греха?

12 О ви још јаки неразумници! Шта ли је боље: страх или радост преда Мном?

13 Заиста, заиста, ко још стоји преда Мном са свим бојажљивим страхопоштовањем, тај још није чист – јер само колебљиво, нечисто и зато слабо срце, које се још није сјединило с Мојом вољом, плаши се Мене, свемоћно јаког вечног Бога.

14 Али срце које је у свемоћно јаком вечном Богу у свој топлоти љубави верно препознало прељубазног Оца и Његову велику милост – заборавља страх и велику бојазан пред Оним Кога једино треба да љуби изнад свега и место тога чини шта је сада учинио Махалалел.

15 Кажите сада сами шта је код Мене више: да ли бојажљиво или у Моме имену прерадосно срце?

16 А Ја вам кажем: Мада су већ сузе кајања ваљане и Мени благоугодне, ипак сузе радости стоје у Моме Очинском имену толико више колико сунце стоји над земљом у подне.

17 Јер сузе кајања значе да је неко приметио своје велико одстојање љубави и верности од Мене па га надахне чежња да се опет врати Мени, Оцу.

18 А сузе радоснице ће наспрам тога дашта бити знак пуног поновног наласка, где се син радује што је нашао Оца, а Отац што је поново нашао сина.

19 Зато отворите сада и ви своја срца и радујте се што је Отац дошао вама и што сте Га нашли, и не чудите се убудуће толико томе ако опет негде сретнете неког радосног у Моме имену – јер ви сада знате из Мојих уста да ми је радосни с добрим разлогом много дражи од оног који бојажљиво тугује премда и с добрим разлогом.

20 Зато и ви свагда треба да тешите жалосног, а са радосним и ви да се радујете целим срцем, амин."

323

1 Дирнути веома том беседом, ових неколико прегањала и закерала се бацише пред Абедама и замолише Га да им опрости такво што.

2 А Абедам им наложи да одмах устану и такође да се сасвим дигну у своме духу.

3 И сви се сместа дигнуше са тла и слављаху и хваљаху Њега због Његове велике доброте и милости коју је сада поново указао на њима.

4 А Абедам се обрати њима и рече: Моја љубав да је са вама и у вама. Љубите се у тој Мојој љубави и будите радосни и ведри међу собом и будите један према другом љубазни и услужни, тако ћете свагда изнети на видело дана да сте заиста Моја драга дечица којима се свети Отац радује, и којима може да се радује – јер дан великог разрешења се приближио.

5 Ако би Адам на земљи живео још седам пута толико колико је до сада живео и што ће још живети, онда би се догодило пред очима његовог тела.

6 Зато поступите по Мојој вољи да вас дан не снађе наопаке када дође.

7 Но пре тога ће доћи велико време времена. Ко у њему буде примљен, за тога ће и велики дан разрешења у његово време важити. А ко тада не буде примљен, за тог ће дан разрешења бити дан суда, и то суда који ће се држати огњем и у огњу Мога гнева.

8 Такво ће пак разумети у дубини свог живота они који ће бити савршени из духа и у духу Моје љубави и према томе и у свој мудрости из ње.

9 Зато и будите радосни – јер сада знате да ће се негда разрешити све чврсте свезе.

10 А шта би човек дао како би постао господарем свога живота?

11 А Ја сам сада вама свима показао како то можете да постанете и да будете у пуној мери. Зато и требате да будете радосни – јер зато вам сада и показах пут чисте љубави, који свакога води ка тој дивоти живота.

12 А ако би још неко хтео рећи: Какав сам ја то господар мог живота ако само непрестано треба да живим као послушан слуга? –

13 А Ја вам кажем: Све док сте слуге света и вашег тела, толико сте и упрегнути у јарам сужањске послушности, а када постанете слугама Моје љубави, тада ћете и бити ослобођени сваког јарма и управо тако ћете бити потпуни господари свог живота – јер једино љубав ће вас сасвим ослободити и може вас ослободити.

14 А зашто ли љубав то не би могла када је она жив и најпријатнији зачин сопствене воље?

15 А чему ће онда ономе служити нека заповест, којој треба да буде послушан, када има љубав, која садржи све заповести у себи и која је учитељ сваког закона?

16 Или да ли је потребно некога принудити на дело које он чини прерадо сам од себе целим срцем?

17 Дакле тако је и љубав, пошто је узвишена над свим заповестима и законима, потпуни господар сопственог живота као сам живот. Реците зар није тако?

18 А пошто је тако, то будите пресретни – јер Ја, ваш свети Отац, сада сам вам сасвим предао љубав, јест, Своју саму љубав и сву дивоту живота с њом.

19 Зато и немојте приањати свету и телу и према томе бирати услужно и ропско средство за сврху.

20 Jер све то није произишло из Моје љубави, него све је то сплођено из Моје мудрости, која јесте и која постоји из бескрајних кругова Мога Божанства, сада образовано за нову подлогу за проверу ваше љубави према Мени.

21 Зато немојте говорити међу собом: Ово парче земље припада мени и ово дрво је моје власништво и с мојим телом чиним како ми годи – јер све то одвућиће вас све више од Моје љубави и ви ћете тако постати слуге света и према томе и смрти, и тешко, дуготрајно и крајње напорно ћете се опет отргнути од света и мораће негда много огња доћи на вас да вас растопи од чврстих свеза смрти.

22 А зато и будите одвећ радосни пошто сте спознали да једино јесте један Бог, један Господ, један власник свих ствари и један свети Отац свих вас, и ви сви Његова деца, и међу собом сама браћа и сестре којима сам све то дао у једнаким деловима – јер тиме сада знате да не припадате свету, него Мени, Оцу, у свем обиљу Моје љубави и велике милости.

23 На то дакле пре свега обратите пажњу и будите, како према Мени, тако и једни према другима, пуни љубави; тако ће и дивота живота одмах постати ваш удео, у којој ћете бити и остати радосни вечно.

24 А сада дајте да дође Мој Јаред Мени – јер Ја нешта важно имам да претресем с њим. – Јареде, Ја ти кажем, дођи Мени, амин."

324

1 Како Јаред чу живи позив Абедамов, дође хитро, тј. више сасвим духовно него телесно – јер по телу ионако није био на одстојању од Абедама. Што се тиче духа, то је вечно надаље итекако врло могуће све веће приближавање Мени, то тако, да је чак најсавршенији дух довољно далеко на одстојању од Мене да ће се чак и вечно надаље и надаље и све више и више приближавати Мени а да Ми се стварно није приближио ни за длаку.

2 Телесно узето такву тврдњу наравно не би требало предпоставити, духовно пак то итекако може бити случај, на тај начин да се неко хоће приближити некој граници бесконачности које нигде нема – ако би и највећом брзином мисли хтео да прелети бескрајне даљине простора већ у једном трену, и уколико би то чинио многе вечности – за колико би се приближио граничном подручју бесконачности којег нигде нема?

3 Такво је и духовно приближавање Мени; пошто, истина, сваки дух може постати све савршенијим и Мени сличнијим, али сасвим достићи Моје савршенство, које је бескрајно у свему, ко ће се томе икад приближити у истини и потпуној стварности?

4 А Ја се итекако могу приближити свакоме и поставити се тако да Ми се свако може приближити.

5 Зато и Јаред хитро приђе када у духу чу Мој глас; а зато вам овде то објашњавам како бисте почели мало да прозирете како ту ствари стоје.

6 Зашто позвах Јареда – и у чему се састојала велика важност његовог позвања?

7 Сада добро обратите пажњу јер без тог позвања нећете и не можете доспети у храм светлости.

8 Када према томе Јаред сасвим стаде код Абедама, тада Он зграби његову руку и рече му: "Чуј, Мој драги Јареде, Ја знам твоје учење о Мени и кажем ти да си ти сву твоју децу правилно учио, јест, савршено по Мојој вољи си их учио.

9 Али пошто си ти рекао: Бог је апсолутно бескрајан у Своме бићу, у Својој љубави, у Својој светости, у Свом смиловању, у Својој моћи, сили, снази, у трајању Свог бивања и исто тако у Својој доброти, правди и мудрости, онда бих сада хтео да сазнам из твога срца како сада Моју теби сличну бићствену видљивост слажеш себи са својим појмом о Мом бескрајном бићу?

10 Јер Ја сам мишљења: Као што крајно, просторно ограничено никада неће испунити бескрајно пространство, прострло се и вечно надаље према свим странама напоље, онда је сигурно и обрнуто случај.

11 Јер где и како да бескрајно просторно почне да се скупља до крајног бића; где да почне када нема границе, и како – без граница?

12 А пошто је тако по твом учењу, онда Ми реци: Како сам Ја, бескрајни Бог, сада теби, као и свим осталима, постао видљив телесно обличан ограничен Бог?

13 А и реци Ми потпуно савесно одано да ли сам ово Ја или нисам.

14 По твом учењу никако не могу бити – а по твојој љубави и по твојој вери ипак опет јесам.

15 Дакле, обзнани нама свима такво – јер јасноћа у тој тачки јесте од највећег значаја из тог разлога што неко бескрајно биће Божје за сва крајна бића јесте зацело сасвим незамисливо, према томе зацело ни није, по томе и зацело ни није Бог.

16 А крајан Бог већ с појмом "крајан" искључује свако Божанство.

17 Дакле отвори нам своје срце и објасни нам ту противуречност и истовремено и да ли сам Ја Бог или нисам."

18 Како Јаред и сви остали чуше такво питање, ударише се сви о груди и једна сумња за другом поче да заробљава њихово срце, и Јаред рече после мало размишљања: "Господе и Оче у свој Твојој љубави и светости! – На ово питање, истина, колико ја ни највећи и најумнији херуб није у стању да одговори, али ово могу управо сада рећи пошто си поставио питање: "Да Ти ниси Бог, Истинити, никако ни не би могао да поставиш то питање пошто је управо Теби једнако бескрајно у свим својим тачкама као и у целини.

19 Но моје мерило за Твоје Божанство јесте моје сопствено срце као и срце свих осталих зато што није вично никога другог да љуби као Тебе.

20 Све остало за мене није ни од каквог значаја. Како Ти као бескрајан Бог такође и нама крајним црвима пред Тобом у прашини све ништавности можеш да се покажеш као крајан Бог у обличју једног човека, нека схвати ко може и хоће, међутим ја и сва небеса и сунца и светови и људи не схватамо и сасвим сигурно ни вечно нећемо никако схватити.

21 Но ипак признајем овде сасвим отворено да сам само у том обличју у стању да Те заиста љубим – јер ограничено срце откуд да узме љубави како би Бога љубило у Његовој неограничености?

22 Зато си ми Ти овако бескрајно дражи него у Твојој божанској бесконачности незамисливој за мене.

23 Ако се бојим Бога и ако Га љубим, онда Га се бојим и љубим Га само у том Твом обличју – јер за бескрајног Бога по Његовом бићу зацело ни не постојим, а ни Он онда никако ни није Бог ономе што према Њему није ништа.

24 Гле, то је све што сам кадар да кажем о томе; нека је Теби благоугодно."

25 И Абедам на то притисну Јареда о Своје груди и рече: "Јареде, дао си ми савршен одговор, и тачно је тако како си сада говорио.

26 Једино љубав јесте мерило за Моје Божанство и ни једним другим мерилом нисам измерљив – јер Ја заиста јесам бескрајан Бог. А што се тиче Моје просторне бескрајности, то је она само привид условљен за време. У духу је то пак једино савршенство моћи Моје воље и Моје љубави и мудрости. А облично биће јесте једно те исто по коме сте сви ви створени Мојим бићственим сликама.

27 Дакле остани, Мој драги Јареде, какав си био, и веруј Ми: Нико Ме никада неће видети у неком другом облику него што Ме сада сви ви у духу видите, амин."

325

1 После таквог објашњења многи се веома обрадоваше заједно с Јаредом. Но поједини без обзира на то још не знађаху како си помоћи себи, и жвакаху још веома јако ова два бића Божја, наиме делом бескрајно, делом облично које стоји пред њима.

2 Један доказиваше другоме говорећи: "Да, да, Бескрајно не може ступити унутар границе крајности као што ни крајно никада неће испунити бескрајност."

3 "Дакле", рече други, "зар морамо на тај начин можда да претпоставимо двојицу Богова, једног крајног, тј. једног бићствено обличног, и затим једног бескрајног или бићствено необличног?"

4 Трећи опет примети и рече: "А ја размишљам овако: Пошто Бога ипак нужно у сваком погледу морамо да замислимо бескрајно савршеним, онда Он може бити само један, наиме у сваком погледу бескрајан – јер ограничено облично биће нужно мора повући са собом друге ограничености; а како се оне могу сложити са бескрајним савршенствима?"

5 А четврти опет примети: "Могу своје мисли да обрћем и растежем како хоћу, а ипак ми је просто немогуће да мисаоно отклоним бескрајност простора и исто тако и вечност.

6 Јер ако негде у бескрајној даљини ограничим простор бескрајно далеко пруженим кружним зидом, онда ипак мој дух убрзо опет пробије тај раздвајајући или гранични зид и пред собом не гледа ништа другом осим продужетак простора који иде даље према свим странама у бескрајне дубине.

7 Пратим дубину затим опет бескрајно далеко напоље и постављам опет у бескрајно далекој дубини још бескрајнији кружни зид. Да ли је онда можда простор дошао до краја? – О нипошто!

8 Мој дух продире и кроз тај зид – премда га је раније скоро бескрајно дебело изградио – и шта види иза тог зида?

9 Ништа осим поново даље продужетак бескрајног простора у још бескрајније дубине.

10 При таквим посматрањима, пак, нужно ти се намеће питање и рећи ћеш: Да ли је тај бескрајни и вечни простор биће Божје – или је испуњен Њим?

11 А ако је то нужно случај, онда ће се свако питати по Јаредовој доброј напомени шта је Он у Свом сликовитом облику? – Чисто ништа.

12 Јер између крајног и бескрајног апсолутно вечно не може постојати други однос осим једино савршеног нестајања крајног у бескрајном.

13 И тако у том случају стварно немамо Бога пошто смо заиста чисто ништа према Њему.

14 А ако је Бог обличан на начин као ми а при том ипак вечно трајан и делује према томе у бескрајни простор Својом прејаком моћу воље, онда би се ипак опет могло питати: Да ли је можда том Својом вољом, премда исходећи од Њега и од вечности, до сада већ испунио пуну бесконачност вечног простора?

15 Мени се то чини незамисливим зато што Бесконачно нужно вечно није испуњиво.

16 А ако је Бог, без обзира на то, облично бићствен, онда се чак опет може поставити ново питање да ли се у некој бескрајној далекој дубини дубине вечно бескрајног простора не налази друго слично моћно Божанство облично бићствено – и тако и друго, треће – и тако даље у бескрајност, и таква божанства се нас онда, дашта, више не тичу?"

17 Након тог мозгања поједини опет почеше да се ударају о груди и почеше јадикући да вичу: "Трибихале, Трибихале, шта си казао?

18 Ако тако – каква борба онда негда предстоји таквим боговима када се сретну са својим великим моћима воље мада и у бескрајним дубинама бесконачног простора?"

19 Ту се поново дигну Абедам, позва сва ова мозгала себи па им рече: "О ви велике луде, какву сте то глупост смислили!? – Заиста, не желим да је поновим – а и не желим да је поново чујем од неког.

20 А да бисте се ипак ослободили вашег глупог сањарења, то сам се смиловао вашој неразумности и хоћу да вам дам истину светлост за ваше мрачно срце. Тако чујте! – То што ви називате бесконачност простора јесте Дух Моје воље који је поставио управо то бескрајно пространство и испунио га је свуда бићима сваке врсте. Тај Дух има средиште бићствено облично у коме је сва моћ тог бескрајног Духа сједињена у деловање, и то средиште моћи бескрајног Божанског Духовног Бића јесте љубав као живот управо тог Духа – и та љубав јесам Ја од вечности.

21 Мада се Дух Божји може испољити свуда делујући, ипак се Он бићствено облично не може испољити без љубави. А где се Бог облично испољава, ту се и испољава по могућности за крајна бића као што сте ви кроз Своју љубав, која је суштинско биће Божје и жижа све моћи, силе и светости бескрајног Духа.

22 Гле, то је биће Божје у свој истини и једино се може схватити срцем а никако разумом.

23 То дакле схватите у свом срцу, онда вас бескрајни простор никада више неће збуњивати и предстојећи ратови богова ће нестати из вашег мозга, амин."

(око поноћи)

326 (2.140)

1 Тада тек свима јако почеше да се отварају очи и они схватише како Бог може бити бескрајан а притом ипак и видљив Отац њима.

2 А Јаред хтеде од самог осећања захвалности из најдубље сржи живота да падне пред Абедама и да Га обожава с највећом могућом силом свога духа, међутим, Абедам му рече:

3 "Јареде, Ја ти кажем, ово што ти сада хоћеш да учиниш уопште није потребно између нас двојице – јер ти дашта знаш да преда Мном не вреди молитва устију и покретима, него једино молитва љубави у срцу. Зато махни се тога што Ми је мрско.

4 Јер онај који Ме у своме срцу љуби изнад свега и љуби из те љубави и своју браћу и сестре више него себе, управо је он тај који Ме свагда, стално и непрестано обожава заиста у духу и у свој истини. Гле, такво је код тебе јашта већ веома дуго случај. Откуд да сада још и хоћеш да Ме обожаваш устима и покретом?

5 Зар то не би значило баш као да некоме даш хиљаду корпи најлепших и најплеменитијих плодова, а да би по твоме мишљењу дар био потпун, ти затим по свом церемонијалном обичају још додаш сув лист?

6 А реци Ми чему овде још додатак сувог листа? – Заиста, тиме прималац неће постати богатији и сматраће тај додатак само будаластим и када буде јео плодове сигурно неће појести и тај додатак, него бацити као потпуно безвредну ствар – јер оно што само по себи нема вредност, коју вредност да има са истинским даром?

7 Зато буди и ти сасвим сигуран да Ја код тебе апсолутно не тежим да Ми ти овде уз твоју сталну молитву у духу и свој истини још додаш суви лист, него Ја ти кажем, као и свима: Остани свагда код те молитве, и Ја ћу за њу Моје уши и Моје срце увек држати отвореним.

8 А сада чуј, ти Мој драги Јареде, нешта сасвим друго!

9 Гле, ова девојчица овде, као што си већ чуо, земаљски је без оца и матере и сада на целој земљи нема ближе рођаке осим после Мене и Адама браћу, сестре, оце и матере; а сада сам је Ја сасвим прихватио за кћер и према томе хоћу да је примим и у свој дом.

10 Гле, твој дом је пак управо и Мој, зато ћемо је примити управо и у тај дом и ту ћемо њено срце да украсимо тако да буде савршена слика највишег и најчистијег неба свих небеса где Ја са својим најсавршенијим анђелима непрестано обитавам.

11 Па тако је предајем теби, прихвати је и ти за ћерку свога срца, и као што сам ти обрекао истински и одано, тако ћу и Ја становати у твоме и тако свагда и у Моме дому, амин."

12 По тим речима Он пак зграби руку Пурину и рече јој: "Ћеркице Моја! Погледај овог човека овде; гле, он је човек савршено по Моме срцу; његово цело биће је Моја љубав у њему; он је на земљи твој истински отац као што сам Ја твој драги и једино прави; зато следи за њим и он ће се старати о теби, за твој живот на земљи као Ја за твој вечни живот, амин."

13 Тим речима благослови девојчицу и предаде је Јареду који плакаше од радости.

14 А Јаред ово дете прихвати највећом нежношћу, захвалношћу и љубављу и рече јој: "Дођи, дођи, ти пречиста ћеркице најљубазнијег и изнад свега светог Оца! Код мене ћеш опет наћи све, све што си икада на земљи тугујући изгубила.

15 Гле, као што си сама чула, мој дом је једино дом најсветијег Оца Који сада овде видљиво стоји пред нама.

16 А где је Његов дом, ту је и Он свагда прељубазан домаћин отац и све што је створио чудновато с Њим. Зато буди ведро и захвално-радосно расположена и дођи код мене. Заиста, можеш да верујеш, тако као ти још никада човек није био збринут на овој земљи."

17 А како то Пура чу, обрати се брзо Абедаму и упита Га: "О свети, прељубазни Оче! – Да нисам ја сирота можда згрешила пред Тобом када сада хоћеш да ме удаљиш од Себе?

18 Не, не, нека је Јаред човек по Твоме срцу и заиста је добар отац, што сам управо чула из његових уста – јер такве речи не може нико да беседи пред Твојим лицем ако нису истините и одане – али ипак он није Ти, и вечно неће бити, зато ни не одступам од Тебе – јер моје срце ми каже да си Ти једини истински Отац, и осим Тебе нема другог истинског Оца; и нека буде грешник онај који присвоји то Твоје најсветије име и такође се назове оцем.

19 Не, не, ништа ме више неће одвојити од Тебе, вечно ништа више, Ти мој драги, свети Оче!"

20 Овде се Јаред збуни и не знађаше шта сада да каже и учини.

21 А Абедам му рече: "Мој Јареде, гле, таквих особина треба да буде права љубав. – Тек сада ова Моја ћеркица треба да остане између Мене и тебе и сутра да се усели у Мој и твој дом.

22 Јер Ја учиних такво само за проверу за њу и за све вас; зато буди ти, Мој драги Јареде, само сасвим миран – јер ништа не иде изван Мога предодређенога поретка.

23 А реч Пурина о правом Оцу нека свакоме служи као ваљани наук како би сасвим знао ко је једино потпуно достојан тог имена; па тако и ти остани овде код Мене до сутра а затим и вечно, амин."

327

1 Затим се узвишени Абедам обрати Пури и упита је: "Ну, Моја драга ћеркице, јеси ли сада задовољна Мојим уређењем?"

2 И Пура узврати пуна највеће радости: "О пресвети Оче, како да сада не будем задовољна?

3 Када смем да останем код Тебе јединог истиног и најбољег Оца. – Како да не будем задовољна?

4 Што драги Јаред такође остаје овде, то ме радује одвећ – јер он мора да је и прилично добар човек пошто Ти је он, драги, свети Оче, толико драг и рекао си о њему да је човек савршено по Твоме срцу.

5 О Јареде, о Јареде, колико огромно, јест, колико неизрециво сретан мора да си сада у себи када си из најсветијих уста свемоћног великог Бога, нашег најљубазнијег Оца, добио такво обавештење да си ти човек потпуно по Његовом срцу.

6 О сведочанство – о живо сведочанство! Из уста Божијих долазиш на једног човека – обиље вечног најблаженијег живота у крилу најсветијег Оца!

7 О да, ти мој Јареде, и мени си сада врло драг зато што си светоме Оцу тако драг – само дођи, дођи овамо и седни код мене и радуј се са мном.

8 Радосније и блаженије ваљда сигурно још није било неко створено биће као што смо ми сада зато што имамо међу нама најсветијег Оца и што можемо и смемо да Га љубимо по жељи нашег срца.

9 Тако дођи, тако дођи ти драги, добри човече по срцу најсветијег Оца – јер и мени си драг."

10 А Јаред се од превелике милине не могаше померити, јест, штавише ни своје усне. Зато се Пура обрати Абедаму и рече Му: "А гле, погледај! О драги свети Оче, благочестиви Јаред неће да услиши моју молбу.

11 Да није он понекад тврдог срца зато што неће да чује једну молбу?"

12 И Абедам јој узврати: "О не, Моја драга кћери, он је за први тренутак само сувише уморан од милине, и од превеликог блаженства у љубави једва да може да се покрене. Зато иди ти до њега и одведи га онамо где хоћеш да ти буде."

13 А Пура нешта збуњена узврати Абедаму: "О прељубазни пресвети Оче, ево већ опет Ти се свидело да ме мало провериш.

14 О гле, то знам итекако добро да ни у ком случају не приличи ако бих ја, само слаба девојчица – хтела једног човека, и чак Јареда, човека по Твоме срцу, да водим – јер то би личило баш као да хоћу њим да владам.

15 О далеко ми то било. – Јер жена мора свагда из дна свога срца да признаје за господара онога кога си јој Ти очито и изричито поставио господарем, и тако он може да води и управља мене, ако хоће, а не ја њега.

16 Зар није тако право? – А ако би му Ти дао неки мали знак, онда би сигурно ишао поред мене овамо."

17 И Абедам рече на то Пури: "Тек сада си сасвим савршена девојчица пошто си са својом великом љубављу сјединила и истинску женску преданост и понизност; позови још једном Јареда и он ће одмах чути твоју молбу."

18 И Пура одмах послуша реч Абедамову и рече Јареду: "Јареде, зар још нећеш да чујеш моју молбу?

19 Гле, ја сам ти овде већ припремила најлепше место; тако дођи једном овамо како бих била између тебе и најсветијег Оца, онако како ми је Он малочас обрекао – јер ти си и мени веома драг, то ми сигурно можеш веровати.

20 Ту тек Јаред одвећ блажено послуша позив Пурин, седе поред ње и слављаше Мене у своме срцу за тако велику милост.

21 И Пура се сада сасвим задовољи и захвали Ми гласно што сам услишао жељу њеног срца.

22 А Абедам рече свима: "Дечице! Ваши уди су се уморили, зато уживајте мир и спавајте, али у духу останите стално будни.

23 И ти, ћеркице Моја, сада такође лези на земљу и спавај будног духа.

24 А Ја ћу бдити над свима вама и пробудићу вас ујутру у право време.

25 И тако да буде сада као и свагда, амин. Мој благослов са свима вама, амин."

Господње присуство петог дана

328

1 Као у дан сунца [недеља] и на Сабат, тако и на дан месеца [понедељак] обедоваху доручак којег Абедам благослови и којег је опет Сет имао да достави.

2 А после обављеног доручка Абедам позва познатих дванаест весника Себи, научи их да одговарајућим знацима цртају речи с оштрим писаљкама на каменим плочама па да их и одмах читају, и заповеди им да такво науче и сву другу браћу, мада ако не писање, онда барем читање.

3 Затим им Он и заповеди да по надахнућу Духа напишу сваку реч која изађе из Његових уста, као и све што је један или други говорио у Његовом присуству. Затим такво све да се сачува до каснијих времена код главних старешина племена.

4 А збирка да се зове: "Света књига или Јеховине борбе", но борбе да заузму задњи део.

5 Тако за кратко време отпреми дванаесторицу. Затим наложи Јареду да устане с Њим и да с Њим отпрати девојчицу у свој дом, и наложи и свим осталим оцима да следе за Њим у дом и делом до дома Јаредовог.

6 И сви усташе и следише за Њим.

7 А у дому Јаредовом Он рече Пури: "Гле, ћеркице Моја, овде је добро бити – јер ово је Мој дом зато што је дом пречисте љубави која пребива у Јареду, Хеноху, Матусалаху и Мом Ламеху, који управо има једну Мојих драгих кћери за жену из Моје руке као и његова браћа који су мужеви њеним сестрама пуни чедне ћуди.

8 Тако ћеш и остати овде до пуне зрелости свога духа, када ћу те позвати са земље и када ћеш ући у царство истинског вечног живота."

9 Затим се обрати Јареду и рече му: "Као што си ти мудар отац Хенохов, Матусалахов и Ламехов, тако буди и овом детету које примаш сасвим непосредно из Моје руке. Шта према томе будеш чинио с овом Мојом кћери, то ће бити и савршено. Но нека не приђе ни једном човеку све докле ти Ја изричито не укажем, амин."

10 На то позва Себи браћу Ламехову, одведе их у њихове радионице које је Он поставио чудесно Својом свемоћном вољом, и показа им праву горску руду, поучи их затим кратким речима да исту очисте у ватри угља па да је кују у разна нужна оруђа, и благослови горе и дело њихових руку.

11 Затим се поново даде у дом Јаредов и прими ту двојицу повраћених весника који се зваху Сетлахем и Кизехел и који испратише у недељу Хорадала у земљу одређену за њега и његов народ између јутра и поноћи, и позва и њихову браћу, опреми их Својом силом љубави и посла их затим сместа у Дубину доле према Ханоху.

12 Потом пак позва Себи све главне оце четворо крајева и свакоме стави веома на срце из Своје највише Очинске љубави да сви ова учења која су чули, прво и прво, одвећ одано сачувају у својим срцима и да сву своју децу делатно поуче таквом учењу.

13 А затим позва и Хеноха и учини га истинским превосвештеником Своје љубави, милости и смиловања и указа то затим и свима да у свему има да се обрате Хеноху где им не буде довољан њихов дух и њихова снага додељена њима.

14 Коначно их упозори да се чувају Дубине и даљњем повезивању с њеним кћерима – но у тим упозорењима им не даде никакву заповест, него предаде све њиховој слободној вољи.

15 Затим пред вече опет их све одведе на познату висину, нагласи им још закон љубави у њиховим срцима, благослови их затим све и коначно отпусти сав народ да пође у своју домовину, препоручи Пуристи оданост у њеној служби па отпусти и њу.

16 На послетку позва још Себи оце главног колена и Абедама другог те рече оцима: "Децо и браћо Моје љубави! Моја љубав да остане међу вама, то је трајни Очев благослов и Он код вас.

17 А ти, Абедаме, иди сада са Мном тамо где сам те у ово време срео на предсабат увече. Сви ви пак упутите се у своје домове, амин."

18 И сви почеше да плачу, узвишени Абедам их пак напусти одједном и на назначеном месту постаде невидљив и познатом Абедаму.

19 Тај се пак брзо врати и извести оце како Свевишњи постаде невидљив његовим очима.

20 И Адам овог Абедама позва у његов стан и он оста потом још три дана у дому Адамовом, Сетовом и Јаредовом па затим пође размишљајући у своју домовину.