БРАЦА АНТА
У мејани поред стола
Седи браца Анта,
А на софри пуне чаше
И голема канта.
Браца Анта, да не дрема
Поред пуни чаша,
Ударају уз тамбуре
Седам тамбураша.
Троши вино браца Анта,
Ни бриге му није;
У рају је, тако мисли,
Кад је поред прије.
И опи се, пријатељу,
Да л' од мрка вина?
Ил' од слатки пољубаца
С уста од рубина?
Зашто питаш? све једно је!
Доста већ, што спава —
Од пунога аковчета
Тежа му је глава.
Али сутра, кад мамурлук
Мог пријана прође,
Он је први, што ће опет
У крчму да дође.
Мрка вина, миле прије
Није се ни кан'о,
Док је своје све имање
Попио лагано.
И кад брати не дадоше
Више на поштење,
Отиш'о је у четврто
Село на проштење.
Ал' и Анта човек беше
Од земље и праха,
Те пропаде од једнога
Смртнога уздаха.
И већ сада у леденом
Гробу лежи Анта,
А над гробом место крста
Разбијена канта.
