Аца Грозница/III
- Присташе сви. Седоше комотно крај карловачког ауспруха и почеше пити. Ударило винце у лице, па и без ракије сташе беседити. Разговарају
се, приповедају своје доживљаје, муке и невоље своје, и Аца Грозница и Мија Вересија. А млади Гаја Провлак - који је ту скоро ушао у то
честито друштво, и зато још није имао занимљивих доживљаја - он их само пажљиво слуша; уздише, завиди им слави, и диви им се, нарочито
кад је Аца Грозница наговестио како је прилично јевтино прошао једном приликом.
- Навалише на њега да им исприча, ради поуке младоме Гаји Провлаку. И он отпоче.
- - Прешли смо - вели Аца Грозница (извадивши лулу из чизме и запаливши је) - Тису. Јавили нам једне ноћи наши оданде да има посла, и
надежде. Било то у Падеју. Па ја и још један се кренемо... А двојица ће нас чекати, јер су оданде... Нађемо се лепо, па 'ајд пред ону
кућу. Мрак, само тако може бити. Певуцам ја: "Сјај месеце, ал' немој довече." Дођемо срећно. Прокопамо зид од набоја, па ја ћу први. Ја
онда већ по нашем обичају и лоповској регули нашој пробам... Ти, синовче, - ту се обрати приповедач младоме Гаји - можда и не знаш то,
ниси пробо, а, богами, кад чујеш сад како сам ја прошо, немој одсад слободно више ни да пробаш!... Зјапи рупа; мрак, једва се види. Ал'
ја опет не верујем, него, ко што сам реко, држим се старог правила и лоповске регуле; метнем на дренову буџу кабаницу и шешир, па пружим
кроз ону рупу на зиду. Ко велим, ако има кога, они већ батином ил' вилама по шеширу, а ми ћемо онда куд који; а ако нико не удари, никога
и нема; и онда ћемо на посао, јер смо на коњу, што 'но кажу. Пружим ја и држим, а наћулио уши. Нико не удара по кабаници. Ништа не
чујем!... Фала богу! Добро је! шацујем ја. Сад могу. И ја се онако полако провучем кроз ону рупу и исправим се унутра.
- - Па, па онда?...
- - Ху! - хукну Аца Грозница. - Од то доба ми и остало ово име. Кољала ме целог оног лета, сваки други дан, грозница, - "чивуцка
грозница", браћо моја слатка... Него дај вина, синовче, да се окрабрим мало... Још и сад добијем грозницу кад се сетим тога, и куца ми
срце ко онда, само кад помислим на оно.
- - Шта је било? - питају они.
- Пошто отпи добро, Грозница настави шапатом:
- - "Шта је било?" питате ме... Ни Рожа Шандор онај, ни нас Максим из Парабућа није то доживио што сам ја... Ал' одонда и то знам: да се
не дам ниједном лопову маџарском!... А они. лопови, били ту!... Чекали ме. Данас се свет искварио, синовче! Сад су они већи лопови нег'
ми! Да виш' само! Покрили фењер опаклијом, па чекали... И преварили ме!... Шта ви мислите? Таква вунцутарија!... Таман се ја исправио, па
да запалим моју воштаницу, а онај један тек фењер испод опаклије: "Нека, каже, не треба: ево фењера! А то причувај, каже, за бденије, -
ако га доживиш!"... Погледам ја, па ко наше жене само рек'о: "Ноге моје, подрж'те ме!" Њи' тројица; па ко бикови сви, а сваки држи
гвоздене виле у рукама! Шта ћеш сад?...
- - Ао! - хукнуше од страха и Вересија и Провлак и понудише га вином. Грозница отпи, па настави:
- - А ја заборави' нож у чизми... а не би ми ни помогло... Шта ћу сад, наопако ми звонило? Њи' тројица, а ја сам; па бар да је сокак...
- - Ао, страхоте! - прошапуташе она двојица! - Да човеку никад не падне на памет да иде у крађу... Па шта онда?
- - Ја стао... ал' опет, фала богу, - рече Грозница и скиде шешир - паде ми нешто на памет. - "А шта ћеш ти ту!" викну један, па се
измако мало и опљуно дланове, да боље држи виле. А ја ондак, - та сам ме ваљда мој светац умудрио! - а ја скидо' шешир - ко малочас - па
реко': "Молим лепо, је л' овуда пут за Иђош?"...
- - Ето ти сад! - оте се онима.
- - А шта они?
- - Хе! А они? Они ко и ви сад, зинули од чуда! Онај од чуда испусти виле, па само викну: "Шта кажете?" Па се погледали само... Нису
знали ни шта да мисле, - толико се нашли у чуду!... А ја још једаред - а једним оком гледам у виле а другим на рупу - велим: "Молим лепо,
ја сам стран човек, из далека; је л' овуд пут за Иђош?" реко'. А они се прекрстише од чуда, а онај испусти још и фењер. А ја добио кураж
па, аман, док си једном реко "бритва"! - а ја се ко текуница праћну, па кроз ону рупу, па на сокак!... Добио сам једно два шча од вила;
једно по леђима, а једно мало сниже. Нит' сам мого да седим ни да лежим; и ишо сам једно три недеље погурен, ко да тражим изгубљени
сексер, ал' бар глава остала читава, - одонда и још паметнији. Не иде више Аца Грозница тако; не провлачи се он више кроз прокоп! И то
сад кажем сваком свом добром Србљину и пријатељу, па и Вла'у, јербо и они су нашег закона, и крстиду се ко и ми. А сад спасавајте се! -
заврши Грозница и натегну и отпи добру порцију карловачког. - Дакле, синовче, Провлаче, млад си, жутокљун си, зато утуби то, и немој
прикопавати; из моје штете извуци, синовче мој, за себе 'асну!...