Aca Groznica/III
- Pristaše svi. Sedoše komotno kraj karlovačkog auspruha i počeše piti. Udarilo vince u lice, pa i bez rakije staše besediti. Razgovaraju
se, pripovedaju svoje doživljaje, muke i nevolje svoje, i Aca Groznica i Mija Veresija. A mladi Gaja Provlak - koji je tu skoro ušao u to
čestito društvo, i zato još nije imao zanimljivih doživljaja - on ih samo pažljivo sluša; uzdiše, zavidi im slavi, i divi im se, naročito
kad je Aca Groznica nagovestio kako je prilično jevtino prošao jednom prilikom.
- Navališe na njega da im ispriča, radi pouke mladome Gaji Provlaku. I on otpoče.
- - Prešli smo - veli Aca Groznica (izvadivši lulu iz čizme i zapalivši je) - Tisu. Javili nam jedne noći naši odande da ima posla, i
nadežde. Bilo to u Padeju. Pa ja i još jedan se krenemo... A dvojica će nas čekati, jer su odande... Nađemo se lepo, pa 'ajd pred onu
kuću. Mrak, samo tako može biti. Pevucam ja: "Sjaj mesece, al' nemoj doveče." Dođemo srećno. Prokopamo zid od naboja, pa ja ću prvi. Ja
onda već po našem običaju i lopovskoj reguli našoj probam... Ti, sinovče, - tu se obrati pripovedač mladome Gaji - možda i ne znaš to,
nisi probo, a, bogami, kad čuješ sad kako sam ja prošo, nemoj odsad slobodno više ni da probaš!... Zjapi rupa; mrak, jedva se vidi. Al'
ja opet ne verujem, nego, ko što sam reko, držim se starog pravila i lopovske regule; metnem na drenovu budžu kabanicu i šešir, pa pružim
kroz onu rupu na zidu. Ko velim, ako ima koga, oni već batinom il' vilama po šeširu, a mi ćemo onda kud koji; a ako niko ne udari, nikoga
i nema; i onda ćemo na posao, jer smo na konju, što 'no kažu. Pružim ja i držim, a naćulio uši. Niko ne udara po kabanici. Ništa ne
čujem!... Fala bogu! Dobro je! šacujem ja. Sad mogu. I ja se onako polako provučem kroz onu rupu i ispravim se unutra.
- - Pa, pa onda?...
- - Hu! - huknu Aca Groznica. - Od to doba mi i ostalo ovo ime. Koljala me celog onog leta, svaki drugi dan, groznica, - "čivucka
groznica", braćo moja slatka... Nego daj vina, sinovče, da se okrabrim malo... Još i sad dobijem groznicu kad se setim toga, i kuca mi
srce ko onda, samo kad pomislim na ono.
- - Šta je bilo? - pitaju oni.
- Pošto otpi dobro, Groznica nastavi šapatom:
- - "Šta je bilo?" pitate me... Ni Roža Šandor onaj, ni nas Maksim iz Parabuća nije to doživio što sam ja... Al' odonda i to znam: da se
ne dam nijednom lopovu madžarskom!... A oni. lopovi, bili tu!... Čekali me. Danas se svet iskvario, sinovče! Sad su oni veći lopovi neg'
mi! Da viš' samo! Pokrili fenjer opaklijom, pa čekali... I prevarili me!... Šta vi mislite? Takva vuncutarija!... Taman se ja ispravio, pa
da zapalim moju voštanicu, a onaj jedan tek fenjer ispod opaklije: "Neka, kaže, ne treba: evo fenjera! A to pričuvaj, kaže, za bdenije, -
ako ga doživiš!"... Pogledam ja, pa ko naše žene samo rek'o: "Noge moje, podrž'te me!" Nji' trojica; pa ko bikovi svi, a svaki drži
gvozdene vile u rukama! Šta ćeš sad?...
- - Ao! - huknuše od straha i Veresija i Provlak i ponudiše ga vinom. Groznica otpi, pa nastavi:
- - A ja zaboravi' nož u čizmi... a ne bi mi ni pomoglo... Šta ću sad, naopako mi zvonilo? Nji' trojica, a ja sam; pa bar da je sokak...
- - Ao, strahote! - prošaputaše ona dvojica! - Da čoveku nikad ne padne na pamet da ide u krađu... Pa šta onda?
- - Ja stao... al' opet, fala bogu, - reče Groznica i skide šešir - pade mi nešto na pamet. - "A šta ćeš ti tu!" viknu jedan, pa se
izmako malo i opljuno dlanove, da bolje drži vile. A ja ondak, - ta sam me valjda moj svetac umudrio! - a ja skido' šešir - ko maločas - pa
reko': "Molim lepo, je l' ovuda put za Iđoš?"...
- - Eto ti sad! - ote se onima.
- - A šta oni?
- - He! A oni? Oni ko i vi sad, zinuli od čuda! Onaj od čuda ispusti vile, pa samo viknu: "Šta kažete?" Pa se pogledali samo... Nisu
znali ni šta da misle, - toliko se našli u čudu!... A ja još jedared - a jednim okom gledam u vile a drugim na rupu - velim: "Molim lepo,
ja sam stran čovek, iz daleka; je l' ovud put za Iđoš?" reko'. A oni se prekrstiše od čuda, a onaj ispusti još i fenjer. A ja dobio kuraž
pa, aman, dok si jednom reko "britva"! - a ja se ko tekunica praćnu, pa kroz onu rupu, pa na sokak!... Dobio sam jedno dva šča od vila;
jedno po leđima, a jedno malo sniže. Nit' sam mogo da sedim ni da ležim; i išo sam jedno tri nedelje poguren, ko da tražim izgubljeni
sekser, al' bar glava ostala čitava, - odonda i još pametniji. Ne ide više Aca Groznica tako; ne provlači se on više kroz prokop! I to
sad kažem svakom svom dobrom Srbljinu i prijatelju, pa i Vla'u, jerbo i oni su našeg zakona, i krstidu se ko i mi. A sad spasavajte se! -
završi Groznica i nategnu i otpi dobru porciju karlovačkog. - Dakle, sinovče, Provlače, mlad si, žutokljun si, zato utubi to, i nemoj
prikopavati; iz moje štete izvuci, sinovče moj, za sebe 'asnu!...