Аналфабета (шала у једном чину)/8
VIII
МИЦА (улази, носи цедуљче): Ево ти, зете!
НАЧЕЛНИК: Шта је то?
МИЦА: Његов одговор. Нисам могла друкше, него сам му послала цедуљче и молила да ми каже шта је то аналфабета.
НАЧЕЛНИК: Па кад ти пре стиже одговор?
МИЦА: Он је увек у ово доба преко пута у школи.
НАЧЕЛНИК: А, и то знаш.
МИЦА: Па знам, дабоме, а знам сад и шта је аналфабета.
НАЧЕЛНИК: Гледај, молим те, знаш и то. Па шта је?
МИЦА: Ето, читајте, па ћете и ви знати.
НАЧЕЛНИК (узима цедуљче): Знам ја то већ (Чита). „Поштована госпођо, реч „аналфабета” значи неписмен човек, т. ј. онај који не зна ни да чита ни да пише, и према томе најмање ја могу бити аналфабета као школски надзорник. То се ваљда неко пошалио с вама, па вам је ту реч наопако протумачио...” — Чекај, молим те (Протрља очи и чита поново.). „Аналфабета значи неписмен човек, т. ј. онај који не зна ни да чита ни да пише”... — Ама како то, како то, брате? А ко мени рече?... Ама, чекај, молим те, да се разберем: не може то тако одједанпут да се искрене. Па је л’ малочас сви ми рекоше! Чекај, молим те, ко ми први рече? Где је онај са страним речима?... Ау!... Па он однесе депешу! Чекај, молим те, трчи, не дај! (Звони као луд. Пандуру који је ушао.) Овамо г. Мику! (Пандур оде.) Ух, бруке! И све ми то направи онај Света „аналфабета”, што скупља стране речи!
|