Analfabeta (šala u jednom činu)/8
VIII
MICA (ulazi, nosi ceduljče): Evo ti, zete!
NAČELNIK: Šta je to?
MICA: Njegov odgovor. Nisam mogla drukše, nego sam mu poslala ceduljče i molila da mi kaže šta je to analfabeta.
NAČELNIK: Pa kad ti pre stiže odgovor?
MICA: On je uvek u ovo doba preko puta u školi.
NAČELNIK: A, i to znaš.
MICA: Pa znam, dabome, a znam sad i šta je analfabeta.
NAČELNIK: Gledaj, molim te, znaš i to. Pa šta je?
MICA: Eto, čitajte, pa ćete i vi znati.
NAČELNIK (uzima ceduljče): Znam ja to već (Čita). „Poštovana gospođo, reč „analfabeta” znači nepismen čovek, t. j. onaj koji ne zna ni da čita ni da piše, i prema tome najmanje ja mogu biti analfabeta kao školski nadzornik. To se valjda neko pošalio s vama, pa vam je tu reč naopako protumačio...” — Čekaj, molim te (Protrlja oči i čita ponovo.). „Analfabeta znači nepismen čovek, t. j. onaj koji ne zna ni da čita ni da piše”... — Ama kako to, kako to, brate? A ko meni reče?... Ama, čekaj, molim te, da se razberem: ne može to tako odjedanput da se iskrene. Pa je l’ maločas svi mi rekoše! Čekaj, molim te, ko mi prvi reče? Gde je onaj sa stranim rečima?... Au!... Pa on odnese depešu! Čekaj, molim te, trči, ne daj! (Zvoni kao lud. Panduru koji je ušao.) Ovamo g. Miku! (Pandur ode.) Uh, bruke! I sve mi to napravi onaj Sveta „analfabeta”, što skuplja strane reči!
|