ЈУТРО
Гле, како се зора смеје,
Ова зора рана,
Као да је усред раја
Руком узабрана.
Гле, како се небо плави,
Пружа руку дану —
Црна нојца савила је
Своју косу врану.
На далеко тамо горе,
Где су оне јеле,
Тамо су ме слатке мисли
Пре зоре однеле.
Па спустиле под прозоре
Оне куће мале —
Ту су мисли заплеле се,
Па су задрхтале.
Ал’ драга их опазила,
Пољубац им дала,
Па их онда белом руком
Нежно миловала.
А када су мисли пошле,
Да се мени хвале,
Опет на њих притиснула
Своје усне мале.
Па казала — ал’ то морам
Хранити у себи —
Ој, румена зоро! Ко те
Пожелео не би!