Јудин плач
Голгота је пуста. 'Рчу страже пјане,
Натуштено небо чека туч да срине
У земљина недра, жељна свете мане,
А врхом корача стазом пуном глине
Страшни црни колос, и кадикад стане
Пред крвавим крстом и лудачки зине,
А с његових уста, кô очај кад плане,
Тутњи усов речи и јечи сред тмине,
Док се очи цере да и враг се згране:
»Прљава је руља дошла да те скине,
Да ти љуби ноге, усирене ране.
О, место да кости оглођу ти псине
И да чопор стрви химну твоју лане
И лешину стежу карике и шине
И злочине очи искљују ти вране,
Крв отровна твоја светом ће да лине
И скотију глупу до у срце гане.
Ја учиних, лудак, да за тобом гине
То пијано крдо поганштине сане!
Авај, ја те створих Богом вере њине,
Свукох с неба сунце, да врх тебе гране!
Ти си лопов био што се за се брине:
Лаж је васкрс мртвих и вино из Кане,
Гној заразни — крв што светом ће да шине.
За ово сам сребро што ми пржи длане
Купио ти вечност, дигао међ' џине.
Смрвих те, да зора у поноћ ти сване.«
Колос не да смолној сузи да му кане
И подбуле очи крвави и кида.
Небом хрле ветром облачине гнане,
А сав модар Јуда на Голготи рида.
1912
