Јовча/III

←II

Јовча Писац: Борисав Станковић III

IV→

III

КућакаоуIчину.Ноћзвездана,безмесеца.Празнапозорница.Издалека,свеближеијаче,чујесесилнасвирка,сељачкаиварошка,састављенаизвишегрупасвирача:гочбије,грнетапиштиитрешти,ћеманацвилеиизвијају.Свирасесвадбенапесма,кадпросиоци,новипријатељи,идудапрстенујудевојку.Урнебес,свирка,топот,подврискивање,туфецисвеближе.Слева,изакапије,лелујавасветлостфењеракојеносенамоткама,ииградугачкихсенака.Накапијисечујеснажналупазвекира.

ЈОВЧИН ГЛАС
(снажно,раздрагано,поносно):
Чедо, Васке, отвори!
Доле,укујни,паусобидоње,напрозорима,појављујесесветлост,промичуизнутрасенке;слева,поредстепеница,некосазапаљенимфењеромпојависеиопетсеизгубинатраг.Спољасечујесвиркасамоћемана,пригушено,чежњиво.
ЈОВЧИН ГЛАС
Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање. Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо до на крај вароши и даље, даље, у поље, у гору...
ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА
Ау, пријатељу!
ЈОВЧИН ГЛАС
И осем ове куће, дедовске, и баште и нешто воћа овде, све ја сâм стекао, прикупио, здружио...
ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА
Аферим, пријатељу! Аферим, пријатељ-Јовча!
Отворесечаскомвратанакујни,једнаснахаунануламасасвећомодегореуЈовчинусобу,отворије,запалијошсвећаивраћасеукујну;другасвећа,стежимкорацима,испаднеизкујнеипромичедесноизакуће.
ЈОВЧИН ГЛАС
(нестрпљиво): Ама, што се не отвара то?! (Лупабесно.) Ако она, Васка, тврдо, здраво спава, што други?... (Свирачима): Свирајте бре, силно. И она да се пробуди! (Бешње): Отварајте!
Снажнасвирка;гоч.
Кујнасеотвара,осветлесеврата.
СОФИЈА
(набрзурукуобученаизабрађена,сасвећомкојајојдрхтиуруци,лупкајућинанулама,трчикакапији;уплашенимгласом): Сад ће, сад! (Отваракапију.)
НакапијисеуказујенапредЈовча,накоњу,зањимјоштрипријатеља,убогатомпризренскомоделу,накоњима.Зањимасвирачииносиоцифењера.
СОФИЈА
(понизно,уплашено): Добро дошао, тато! (Застаје,уплашенаприсуствомстранихљуди.)
ЈОВЧА
(опоро): Држ’ коње!
СОФИЈА
(придржимукоњадасиђе,сагињемусеруци,којуонотрже).
ПРИЈАТЕЉИ
(скидајусесамискоња,предајуихсвојиммомцимасфењерима,којиприхватеиЈовчиногкоња,иводеихлево,крозвоће).
ПРВИ ПРИЈАТЕЉ
(свирачима,сеоскимсагочемизурлама): Ви ту доле, пред кујном. Одморите се. Док затреба. С нама само тиха свирка. Је ли тако, пријатељу?
ЈОВЧА
(трзасе): Да, пријатељу. (Вичепремаотворенимвратимакујнским.) Подрум отварајте! (Свирачима): Ракију, вино, све да вам се да, не чекајте, одморите се, док... (Пријатељима):Овамо!(Пењесеспријатељимаиварошкимсвирачима,изаСофијекојаимсветлиузастепенице;Софији): За нас горе гуменџу, и кафе, одмах! А деда -Трифунове чаше и зарфове стамболијске!
БУБЊАР СЕОСКИ
(докседругисвирачинамештајупредкујном,улазиукујнуизавирујелевоидесно,враћасексвојимаслежућираменима,тихо,зачуђено): Никога, бре, нема. Пусто!
ЈОВЧА
(упролазупоредВаскинесобе,лупа;ипоредљутинештоихнионаниосталиукући,свискупа,недочекашекакосенадао,ипакнежније): Васке, чедо! Устај! Тата дошао и... (Пријатељимакојепропуштаусвојусобу,поредСофијекојаподижесвећуузвратаикријелице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми, удеси! (Улазизапријатељимадаихтаморазмести;зањимисвирачи.Вратаостајуотворена,осветљена.)
СОФИЈА
(повлачисе,одлазиукујну).
СВИРАЧИ
(доле,кадјесмотре,обрадовани): Снашке, газдарице, вина, ракије!
СОФИЈА
(одмахнеимсаморуком,замакнеукујну).
Пауза.
Усоби,горе,утишанијижагор: »Ако, ако, пријатељу! Аферим, Јовче! патиха,мека,чежњивасвадбарскасвирка.
ЈОВЧА
(излазиизсобенадоксат;љутштосењеговинепојављују;спочецимавећсумњеислутњенекетешкетајнејервидидаВаскинипрозоријошнисуотворени;бесноумрак): Камо сте, бре, камо?
НЕКО С ФЕЊЕРОМ
(слева,дошавдоисподстепеница,уплашено,пригушено): Ту смо, ту!
ЈОВЧА
(бешње): Овамо, бре!
НЕКО С ФЕЊЕРОМ
(изгубисеопетлевоизакуће).
МАРИЈА
(изкујне,забуљена,држећисерукамазаглавутетурајући,сметеносепење): Ох, ево, ево!
ЈОВЧА
(кадјеспазигоре,издижесевишејош,једвасеуздржавајућиодбеса): Овамо ти!
МАРИЈА
(сасвећом,сметено,задижућишалваредасенеспотакне,устрахунезнакудаће;пођечаснаједнучаснадругустрану;пођеусобугостима,вишедабисесклонилаодњега,његовогбеса).
ЈОВЧА
(опазикудабиона,прискочи,ухватијезарукуитргненатраг): Куда ћеш тамо? (Затворивратаодсобегдесугостиисвирка): Овамо! (Истргнејојсвећу,отвориВаскинаврата,осветлисобу.Кадвидидајепразна,избезумљено,другимгласом): Шта је?
МАРИЈА
(прибраласевећ.Стојећипредњим,осветљенасвећомизрукењеговекојадрхти,решенанасве,дижеглавуигледага,каоникаддотле,право,дугоигорко,горко).
ЈОВЧА
(устукнепренеражен): Ама, шта је?
МАРИЈА
(једвапрошапће): Ништа.
ЈОВЧА
(показујућинаВаскинусобу): Па камо је?
МАРИЈА
(болно): Болна!
ЈОВЧА
(одахнеослобођенсумње,опетбесно,предишућиинадносећисенадњу): Како: »болна«?! (Замахнедајебије,готовидаубије): Зашто »болна«? Докле ће да болује? (Јошбешње): Шта си ти гледала, чекала? Зашто је ниси лечила?... Зашто си »мајка«? Зашто ти је она кћи?...
МАРИЈА
(заклимаболноглавом,гледагагорко,иронично,проплакавши): Кучка је она, а не »кћи«!
ЈОВЧА
(устукне;утренуткуразумеојесве:даихјеВаскаобешчастила,изатоје»болесна«инемајекодкуће.Избезумљен): Не то, бре!... (Готовобесвесно): Лажеш ти! (Хватасезатумогућност,каопоследњунаду,понавља): Лажеш, лажеш! (Шчепајезарамеитресе): Кажи да лажеш. Иначе... убићу те, убићу...
МАРИЈА
(одлучно): Убиј!
ЈОВЧА
Ама, убићу те, убићу, иако си њена мајка. За њу, ради ње! Убићу те и после казаћу јој: »Чедо, не љути се, али ја убих ону, твоју мајку. Јер она тебе, чедо, тебе хтела да срамоти, да за тебе каже оно што ти, знам, уверен сам, ни у сну не можеш«... (Таречелоодзноја,страха,језе.Измичесеоджене,блаже): Јест, убићу те, убићу. Говори, кажи да си лагала, да није истина. Кажи, па да те убијем. Говори да то није истина или, ох, све ћу да побијем! Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хватасезапрси,врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда... (Измичесе,престрављен.)
МАРИЈА
Убиј! Али камо срећа да је »можда«, да није истина!
ЈОВЧА
Па камо је? Где је? Да је видим. Јер ти лажеш. Где је, где је, да је видим!
МАРИЈА
Не можеш да је видиш. Јер кад је видиш онда је све...
ЈОВЧА
(очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло? (Бацасвећууњеномправцу,тесеугасиикотрљанизастепенице.)
МАРИЈА
(иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометеносилази,бежиукујну.)
Усобипојачанасвирка,којаидотленепрекиднотраје;садипригушенасватовскапесма.
ЈОВЧА
(одбесаугризасезајезик.) Ав! (Наглоотваравратаодгостинскесобе,стајенаосветљенаврата.) Пријатељи!
Свиркаипесма,првопојачанеотварањемврата,прекинусе.
ЈОВЧА
(самсеуплашиодстрашнешупљинесвогагласа;повлачисеумрак,завлачипесницууустаизагризе,докрви.Болодуједагаосвести.Трзасе,таречело,посрћућистајенаврата;усиљеним,дубокоболнимплачнимгласом): Пријатељи, моја (загушено) кћи болна је, болна. Данас, сутра, ако не умре.
ПРИЈАТЕЉИ
(престрављенипоскачу,дотрчедоњега.)
ПРВИ ПРИЈАТЕЉ
(несуђенисвекар,плачно): Не бој се, пријатељу! Оздравиће она. Не одричем се ја. И болесну, ја ћу да је узмем...
ЈОВЧА
(бесно,очајно,оштро): Нема јој лека, нема! (Зарежи,зашкрипизубима,мислећинаказнузању.Стајеузвратаспоља;видисекакосесиломодупиреплећимаиглавомдасенескљока,дасеодржиусправно.)
ПРИЈАТЕЉИ
(сезагледају,машутужноглавама.Погледимаседоговореиизлазеснебивајућисе,каоубијени,поредЈовчекојибесвесногледазањима.Свирачисеизвлачепреплашени,погурени.Свисилазе.Дајузнакисвирачимадолетесепридружујумучке.Некосфењеромихслевадочекујеиводикрозвоће,гдесукоњииостали,паћекрозкапиџикедасеизгубезаједносалелујавомсветлошћувишефењера).
ЈОВЧА
(срушисепрекопрагасобњег,потмулојечећи).
Пауза.
Долеукујниинапрозоримагасисесветлост.
Позорницуосветљујесамомлазсветлостиозгоизсобе,испреламанрешеткаманадоксату.
ЈОВЧА
(освешћујесе,дижесеувратима;пипасепосилаву,гледајелимуреволверпун,браћага,нагнесенадоксат,бесно,пригушенимгласом): Коња! (Силазитешкимкорацима,предишући.)
НЕКИ СЛУГА
(изводикоњапредбиљекташдостепеница;држиузенгију,ичимЈовчаузјаше,трчииотваракапију,којуодмахизатваразаЈовчом.Доксетопотузнемиреногкоњагубиулицом,слугатрчидокујнскихвратаивичеумрак): Оде газда!
МАРИЈА, ТОМА и АРСА
(излазеизмрачнекујне,одахнувшиалијошпреплашени).
ТОМА
(приметившислугуумракукрајстепеница): Бежи, ти!
САУГА
(побегнелевоизакуће).
МАРИЈА
Оде да је тражи, да је убије! Сигурно на чивлук. Мисли да је онде.
ТОМА
Добро се ти сети да је не шаљемо тамо, него сакријемо чак код тетка-Пасе. Ту је неће тражити.
АРСА
А шта ћемо сад?
МАРИЈА
(Томи): Ти, сине, по Богу син да си ми, одмах сутра деда-владики. Падни му пред ноге, стопе да му љубиш, моли, преклињи, да их венча одмах, одмах, преко реда, без реда. Обећај прилог цркви. десет ока зејтина, воска, кандило, икону. Паре не жалим. И моли, преклињи, да наврати сутра сâм овамо, ако он... Ох, тешко нама!
ТОМА
(предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све.
МАРИЈА
(погледагоре,сетиседатребаугаситисветлостгоре;премакујни): Вело, Софија, где сте? Хајде, кћери, угасите горе, затворите!
ВЕЛА и СОФИЈА
(одлазегоре,гасе,враћајусеопетумраккујнски).
АРСА
А где ћемо их после?
ТОМА
Горе, у ону кућицу, на крају вароши. Ето им ту, кућа, башта, њивче, па како им Бог да!
МАРИЈА
(грли пасторке, потресено, плачно): Хвала, децо моја слатка! (Клоне им на руке.) Ох, црна кућо моја! (Уводе је у кујну.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Борисав Станковић, умро 1927, пре 97 година.