Jovča/III
| ←II | Jovča Pisac: Borisav Stanković III |
IV→ |
KućakaouIčinu.Noćzvezdana,bezmeseca.Praznapozornica.Izdaleka,svebližeijače,čujesesilnasvirka,seljačkaivaroška,sastavljenaizvišegrupasvirača:gočbije,grnetapištiitrešti,ćemanacvileiizvijaju.Svirasesvadbenapesma,kadprosioci,noviprijatelji,idudaprstenujudevojku.Urnebes,svirka,topot,podvriskivanje,tufecisvebliže.Sleva,izakapije,lelujavasvetlostfenjerakojenosenamotkama,iigradugačkihsenaka.Nakapijisečujesnažnalupazvekira.
JOVČIN GLAS
(snažno,razdragano,ponosno):
Čedo, Vaske, otvori!
Dole,ukujni,pausobidonje,naprozorima,pojavljujesesvetlost,promičuiznutrasenke;sleva,poredstepenica,nekosazapaljenimfenjerompojaviseiopetseizgubinatrag.Spoljasečujesvirkasamoćemana,prigušeno,čežnjivo.
JOVČIN GLAS
E, prijatelji, eto to je ta Jovčina kuća, imanje. Široko koliko zid ovaj drži čak tamo; a duboko tamo kroz voće, tamo do na kraj varoši i dalje, dalje, u polje, u goru...
GLASOVI PRIJATELjA
Au, prijatelju!
JOVČIN GLAS
I osem ove kuće, dedovske, i bašte i nešto voća ovde, sve ja sâm stekao, prikupio, združio...
GLASOVI PRIJATELjA
Aferim, prijatelju! Aferim, prijatelj-Jovča!
Otvoresečaskomvratanakujni,jednasnahaunanulamasasvećomodegoreuJovčinusobu,otvorije,zapalijošsvećaivraćaseukujnu;drugasveća,stežimkoracima,ispadneizkujneipromičedesnoizakuće.
JOVČIN GLAS
(nestrpljivo): Ama, što se ne otvara to?! (Lupabesno.) Ako ona, Vaska, tvrdo, zdravo spava, što drugi?... (Sviračima): Svirajte bre, silno. I ona da se probudi! (Bešnje): Otvarajte!
Snažnasvirka;goč.
Kujnaseotvara,osvetlesevrata.
SOFIJA
(nabrzurukuobučenaizabrađena,sasvećomkojajojdrhtiuruci,lupkajućinanulama,trčikakapiji;uplašenimglasom): Sad će, sad! (Otvarakapiju.)
NakapijiseukazujenapredJovča,nakonju,zanjimjoštriprijatelja,ubogatomprizrenskomodelu,nakonjima.Zanjimasviračiinosiocifenjera.
SOFIJA
(ponizno,uplašeno): Dobro došao, tato! (Zastaje,uplašenaprisustvomstranihljudi.)
JOVČA
(oporo): Drž’ konje!
SOFIJA
(pridržimukonjadasiđe,saginjemuseruci,kojuonotrže).
PRIJATELjI
(skidajusesamiskonja,predajuihsvojimmomcimasfenjerima,kojiprihvateiJovčinogkonja,ivodeihlevo,krozvoće).
PRVI PRIJATELj
(sviračima,seoskimsagočemizurlama): Vi tu dole, pred kujnom. Odmorite se. Dok zatreba. S nama samo tiha svirka. Je li tako, prijatelju?
JOVČA
(trzase): Da, prijatelju. (Vičepremaotvorenimvratimakujnskim.) Podrum otvarajte! (Sviračima): Rakiju, vino, sve da vam se da, ne čekajte, odmorite se, dok... (Prijateljima):Ovamo!(Penjesesprijateljimaivaroškimsviračima,izaSofijekojaimsvetliuzastepenice;Sofiji): Za nas gore gumendžu, i kafe, odmah! A deda -Trifunove čaše i zarfove stambolijske!
BUBNjAR SEOSKI
(doksedrugisviračinameštajupredkujnom,ulaziukujnuizavirujelevoidesno,vraćaseksvojimasležućiramenima,tiho,začuđeno): Nikoga, bre, nema. Pusto!
JOVČA
(uprolazuporedVaskinesobe,lupa;iporedljutineštoihnionaniostaliukući,sviskupa,nedočekašekakosenadao,ipaknežnije): Vaske, čedo! Ustaj! Tata došao i... (Prijateljimakojepropuštausvojusobu,poredSofijekojapodižesvećuuzvrataikrijelice): Sad će ona, maznuša, dok se spremi, udesi! (Ulazizaprijateljimadaihtamorazmesti;zanjimisvirači.Vrataostajuotvorena,osvetljena.)
SOFIJA
(povlačise,odlaziukujnu).
SVIRAČI
(dole,kadjesmotre,obradovani): Snaške, gazdarice, vina, rakije!
SOFIJA
(odmahneimsamorukom,zamakneukujnu).
Pauza.
Usobi,gore,utišanijižagor: »Ako, ako, prijatelju! Aferim, Jovče! patiha,meka,čežnjivasvadbarskasvirka.
JOVČA
(izlaziizsobenadoksat;ljutštosenjegovinepojavljuju;spočecimavećsumnjeislutnjeneketešketajnejervididaVaskiniprozorijošnisuotvoreni;besnoumrak): Kamo ste, bre, kamo?
NEKO S FENjEROM
(sleva,došavdoispodstepenica,uplašeno,prigušeno): Tu smo, tu!
JOVČA
(bešnje): Ovamo, bre!
NEKO S FENjEROM
(izgubiseopetlevoizakuće).
MARIJA
(izkujne,zabuljena,držećiserukamazaglavuteturajući,smetenosepenje): Oh, evo, evo!
JOVČA
(kadjespazigore,izdižesevišejoš,jedvaseuzdržavajućiodbesa): Ovamo ti!
MARIJA
(sasvećom,smeteno,zadižućišalvaredasenespotakne,ustrahuneznakudaće;pođečasnajednučasnadrugustranu;pođeusobugostima,višedabisesklonilaodnjega,njegovogbesa).
JOVČA
(opazikudabiona,priskoči,uhvatijezarukuitrgnenatrag): Kuda ćeš tamo? (Zatvorivrataodsobegdesugostiisvirka): Ovamo! (Istrgnejojsveću,otvoriVaskinavrata,osvetlisobu.Kadvididajeprazna,izbezumljeno,drugimglasom): Šta je?
MARIJA
(pribralaseveć.Stojećiprednjim,osvetljenasvećomizrukenjegovekojadrhti,rešenanasve,dižeglavuigledaga,kaonikaddotle,pravo,dugoigorko,gorko).
JOVČA
(ustuknepreneražen): Ama, šta je?
MARIJA
(jedvaprošapće): Ništa.
JOVČA
(pokazujućinaVaskinusobu): Pa kamo je?
MARIJA
(bolno): Bolna!
JOVČA
(odahneoslobođensumnje,opetbesno,predišućiinadnosećisenadnju): Kako: »bolna«?! (Zamahnedajebije,gotovidaubije): Zašto »bolna«? Dokle će da boluje? (Jošbešnje): Šta si ti gledala, čekala? Zašto je nisi lečila?... Zašto si »majka«? Zašto ti je ona kći?...
MARIJA
(zaklimabolnoglavom,gledagagorko,ironično,proplakavši): Kučka je ona, a ne »kći«!
JOVČA
(ustukne;utrenutkurazumeojesve:daihjeVaskaobeščastila,izatoje»bolesna«inemajekodkuće.Izbezumljen): Ne to, bre!... (Gotovobesvesno): Lažeš ti! (Hvatasezatumogućnost,kaoposlednjunadu,ponavlja): Lažeš, lažeš! (Ščepajezarameitrese): Kaži da lažeš. Inače... ubiću te, ubiću...
MARIJA
(odlučno): Ubij!
JOVČA
Ama, ubiću te, ubiću, iako si njena majka. Za nju, radi nje! Ubiću te i posle kazaću joj: »Čedo, ne ljuti se, ali ja ubih onu, tvoju majku. Jer ona tebe, čedo, tebe htela da sramoti, da za tebe kaže ono što ti, znam, uveren sam, ni u snu ne možeš«... (Tarečeloodznoja,straha,jeze.Izmičeseodžene,blaže): Jest, ubiću te, ubiću. Govori, kaži da si lagala, da nije istina. Kaži, pa da te ubijem. Govori da to nije istina ili, oh, sve ću da pobijem! Govori brzo, brzo, jer evo već me duši (hvatasezaprsi,vrat), steže, hvata... Govori, kaži da možda, možda... (Izmičese,prestravljen.)
MARIJA
Ubij! Ali kamo sreća da je »možda«, da nije istina!
JOVČA
Pa kamo je? Gde je? Da je vidim. Jer ti lažeš. Gde je, gde je, da je vidim!
MARIJA
Ne možeš da je vidiš. Jer kad je vidiš onda je sve...
JOVČA
(očajno): Kako: »sve«? Zar je već »sve«? Dotle došlo? (Bacasvećuunjenompravcu,teseugasiikotrljanizastepenice.)
MARIJA
(ironično): »Došlo«? Ko zna koliko, ali kroz koji dan možda će da rodi... (Pometenosilazi,bežiukujnu.)
Usobipojačanasvirka,kojaidotleneprekidnotraje;sadiprigušenasvatovskapesma.
JOVČA
(odbesaugrizasezajezik.) Av! (Naglootvaravrataodgostinskesobe,stajenaosvetljenavrata.) Prijatelji!
Svirkaipesma,prvopojačaneotvaranjemvrata,prekinuse.
JOVČA
(samseuplašiodstrašnešupljinesvogaglasa;povlačiseumrak,zavlačipesnicuuustaizagrize,dokrvi.Bolodujedagaosvesti.Trzase,tarečelo,posrćućistajenavrata;usiljenim,dubokobolnimplačnimglasom): Prijatelji, moja (zagušeno) kći bolna je, bolna. Danas, sutra, ako ne umre.
PRIJATELjI
(prestravljeniposkaču,dotrčedonjega.)
PRVI PRIJATELj
(nesuđenisvekar,plačno): Ne boj se, prijatelju! Ozdraviće ona. Ne odričem se ja. I bolesnu, ja ću da je uzmem...
JOVČA
(besno,očajno,oštro): Nema joj leka, nema! (Zareži,zaškripizubima,mislećinakaznuzanju.Stajeuzvrataspolja;vidisekakosesilomodupireplećimaiglavomdaseneskljoka,daseodržiuspravno.)
PRIJATELjI
(sezagledaju,mašutužnoglavama.Pogledimasedogovoreiizlazesnebivajućise,kaoubijeni,poredJovčekojibesvesnogledazanjima.Sviračiseizvlačepreplašeni,pogureni.Svisilaze.Dajuznakisviračimadoletesepridružujumučke.Nekosfenjeromihslevadočekujeivodikrozvoće,gdesukonjiiostali,paćekrozkapidžikedaseizgubezajednosalelujavomsvetlošćuvišefenjera).
JOVČA
(srušiseprekopragasobnjeg,potmuloječeći).
Pauza.
Doleukujniinaprozorimagasisesvetlost.
Pozornicuosvetljujesamomlazsvetlostiozgoizsobe,isprelamanrešetkamanadoksatu.
JOVČA
(osvešćujese,dižeseuvratima;pipaseposilavu,gledajelimurevolverpun,braćaga,nagnesenadoksat,besno,prigušenimglasom): Konja! (Silaziteškimkoracima,predišući.)
NEKI SLUGA
(izvodikonjapredbiljektašdostepenica;držiuzengiju,ičimJovčauzjaše,trčiiotvarakapiju,kojuodmahizatvarazaJovčom.Doksetopotuznemirenogkonjagubiulicom,slugatrčidokujnskihvrataivičeumrak): Ode gazda!
MARIJA, TOMA i ARSA
(izlazeizmračnekujne,odahnuvšialijošpreplašeni).
TOMA
(primetivšisluguumrakukrajstepenica): Beži, ti!
SAUGA
(pobegnelevoizakuće).
MARIJA
Ode da je traži, da je ubije! Sigurno na čivluk. Misli da je onde.
TOMA
Dobro se ti seti da je ne šaljemo tamo, nego sakrijemo čak kod tetka-Pase. Tu je neće tražiti.
ARSA
A šta ćemo sad?
MARIJA
(Tomi): Ti, sine, po Bogu sin da si mi, odmah sutra deda-vladiki. Padni mu pred noge, stope da mu ljubiš, moli, preklinji, da ih venča odmah, odmah, preko reda, bez reda. Obećaj prilog crkvi. deset oka zejtina, voska, kandilo, ikonu. Pare ne žalim. I moli, preklinji, da navrati sutra sâm ovamo, ako on... Oh, teško nama!
TOMA
(predano): Hoću, nano, hoću za nju, sve, sve.
MARIJA
(pogledagore,setisedatrebaugasitisvetlostgore;premakujni): Velo, Sofija, gde ste? Hajde, kćeri, ugasite gore, zatvorite!
VELA i SOFIJA
(odlazegore,gase,vraćajuseopetumrakkujnski).
ARSA
A gde ćemo ih posle?
TOMA
Gore, u onu kućicu, na kraju varoši. Eto im tu, kuća, bašta, njivče, pa kako im Bog da!
MARIJA
(grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Borisav Stanković, umro 1927, pre 97 godina.
|