Јовча/IV
| ←III | Јовча Писац: Борисав Станковић IV |
V→ |
Јовчиначардаклијаначивлуку.Насредиогњиштеагоребаџасватромкојаиосветљује;састранедолапи;простртаасура;крозпрозореуднусевидимркланоћ.Ветровифијучу.
СТОЈНА
(распрема,извлачииздолапапостељу,намештакрајогњишта).
Чујеселавежпасакаонатуђинце,алисебрзоутиша.
СТОЈНА
(ослушне):
Рано је за њега. И не би пси. Биће ко залутао и прошао.
Чујесетихалупаоздо.
СТОЈНА
(сетргне,ослушне,отворипрозор,уплашено): Ко је?
ГЛАС ТОМИН
Отвори. Ја сам, Тома!
(познаглас,зачуђено): Је ли млади газда? (Себи): Што ли ће сад?
ГЛАС ОЗДО
(опоро): Отвори ваздан!
СТОЈНА
(затворипрозор): Сад, сад ћу. (Силазилево.)
Пауза.
ТОМА и АРСА
(сподигнутимоковратницама,трљајућирукеседајуузогњиштедасегреју.)
СТОЈНА
(улазизањима,преплашеноодговарајућиимнапитања): А, неће он још да се врати. Нарочито кад је оваква ноћ студена, ветровита, онда и дуже остане. Иде увек мој Стојмен кришом за њим, тамо, знате, више Васкине куће. Сакрије се и пази да му се што не деси; има злих луди. И каже Стојмен: Ништа, само стоји више куће, не мари што ветар и њега и коња заноси да обори. И што жешћи ветрови њему чисто милије. И само гледа у њену кућу како ветрови око ње завијају, улазе унутра и, можда, шибају је, шибају... А он само мрмља: »Тако, тако!« И као светећи се и себи, још бешње: »Тако! Хоћеш ти! Не даш, не даш!«... То и ништа више. Тек ободе коња у ноћ; али не долази одмах овамо него обилази далеко, чак доле, до границе, ако га ко од нас, чивчија, чује или опази, да помисли како он долази оздо, из Арнаутлука, где се, како нам после прича, пушкарао с њима...
СТАРИЈИ СИН
Де, знамо то и ми. И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!... Па, то ништа и није, не кошта кућу; ама, он расипа, чујемо, овде и даје Циганкама, хоће да прода чивлук?
СТОЈНА
Не знам, газдо. Но знам само да се овако више не може да издржи. Ја бар не могу. Откад се она несрећа деси и он овамо код нас дође, ето и ноћ и дан све је уједно. Ја више не могу да издржим. Цео дан спремам, стрепим да ће сваки час да се врати, рупи, и да одмах, знате какав је, не почне да нас бије и грди. А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном. И тек дубоко у ноћ, кад све живо поспи и већ први петлови почну, он тек онда рупи. И одмах овамо, у чардаклију. И целу ноћ седи. Чим уђе он одмах: где је та Циганка, што тобож има њене, Васкине очи...
АРСА
А где је она? Ту ли је? (Гледаубратапитајући.)
СТОЈНА
Ту је, доле, код мене, спава, одмара се.
ТОМА
(утишавабрата). Нека то сада, после.
СТОЈНА
А, није газда! Ништа лошо са том Циганком не чини. Што кажу да тобож с њом живи, није, није истина. Ја сам ту и целе их ноћи дворим. Само, она не личи на Васку али, да има њене очи — има! И тако, забради је и само те очи да јој се виде, тако целе ноћи седи спроћу њега. Она, та Циганка са Васкиним очима и врачара што му сваку ноћ баје и гата на кост. Тако целе ноћи. И још једнако само љуту ракију, Љуту, љуту. И већ више не знам где да је нађем тако љуту. Прво стакло што донесем, добра је, љута, али после — не ваља, није љута. И онда грди, виче, прети како ће да ме убије, расели, све ће да нас растера... Па ето, газдо, не знам шта више да радим, куд да се денем, ако ви не...
ТОМА
Не смемо, не смемо ни ми. Бојимо се. Говоре комшије и други да га огласимо за »онако«, у манастир какав да га водимо. Али још не смемо.
СТОЈНА
А, не то, газдо! То, луд, није. Није још. А и грехота је. Јер толико пута ујутру, кад му постељу дижем и јастук, на јастуку, где му је била глава, где су му биле очи, увек, увек ту нађем како је влажно. Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза...
АРСА
(нестрпљив,ослушкујући): Али, бато, да не рупи,... да пожуримо!
ТОМА
(Стојни,оштро): Чуј. Да нас сакријеш доле код себе. Ту Циганку с очима Васкиним и гатару ми ћемо да пребацимо преко границе, далеко, да се не врате више. Ништа друго, не бој се. Нећемо да прљамо руке.
СТОЈНА
(престрављена): Ох, а шта ће са мном бити?
АРСА
Бут. Ништа он неће знати. Казаћеш: одвукли је, ваљда, други Цигани, арнаутски. И нико не сме знати.
ТОМА
Само Стојмену, одмах чим дође, казаћеш и послаћеш га к нама. С њим ћемо заједно.
СТОЈНА
(кршируке): Ох, аман!
АРСА
Бут! Ако нас издаш, ако он нешто примети, Ни ти ни Стојмен овде више!
ТОМА
Слушај. Кад дође, ти се чини невешта. Ради све као увек. Па кад он клоне већ и Циганке изиђу, наша брига.
АРСА
Не може се овако више, не може!
СТОЈНА
Не може, газда, ама...
ТОМА
Доста, а сад нас води и умири се, да он што не примети. Хајде, брзо, одмах!
(Силазелево.)
Пауза.
СТОЈНА
(враћасе,умиренавећ,подстичеватрунаогњишту,намештаграње): И боље, боље тако! Иначе се већ не може овако. Ваљда ће, после, и он за њима у свет. (ТрзасенашушањкојичиниСтојмениспевшисеполакоучардаклију.)
СТОЈМЕН
Добро, опет стигох пре. Сад ће ваљда и он оздо. (Стојни): Шта се ту трзаш?...
СТОЈНА
Де, тако, замислих се. Него... (приђеишапћему,дижућипрстнапретњудаотомећути,исвеиспуништотреба.)
СТОЈМЕН
Ко? Младе газде?! Где су?
СТОЈНА
(затискујемууста): Ћут! (Одвлачигалевонизастепенице.)
Пауза.
Ветровисвебешњи.
ЈОВЧА
(пењесетешкимкорацима,замишљен,уморан,седакрајватренастолац.Одахне,хукне,тешко).
СТОЈНА
(ужурбана,примичесофруизугла,сабоцомракије,застругомсира,сељачкимхлебом,тацномдуванаивећначињенихцигарета,палидрецимаиједномоглоданомкобилицомодпилета).
ЈОВЧА
(натежеракију,жудноотпија,стресасе;дохватацигаретуипали,гутадим;пружаногетегачивчикаизува,допуштадамусвлачигорњеодело,распасујега;помажеисам;лежеупостељу).
СТОЈНА
(примичемусофруштоближерукама,нудига): Кусни, газда, мезети мало.
ЈОВЧА
(отурујејело,натежебоцу,изваљујесе,налакћујесе).
СТОЈНА
(покривагаиутуткава,намештајастукдасебољенаслони).
ЈОВЧА
(погледаје,нешторазнеженије,болно): Где је?
СТОЈНА
(уздахне): Ето, ту је. Сад ће. (Окренесеулазу,силази,једвадочекавшидасвршисвојуулогу.)
ЗУЛФА
(улазитихоиседанастолацпремаЈовчи,подаље;ураскошномоделу,снизамаоврату,забрађенатанком,финомшамијом,такодајојсевидесамоочи,крупне,сјајне,живе;погледјојјеумиљат,нежан,чежњив,докјеЈовчаупочеткугледанежније;доцније,кадпланеЈовча,погледјојјеунезверен,престрављен;удржањусевидиукрућеност).
ЈОВЧА
(гледауЦиганку,уочињене,изразмупостајесвеблажи,заносисеууспоменеоВаскипрегреха,шапатом): Све моје, све... Не дам... (СетисегрехаВаскиног,плаче): Ћут, ти!
ЗУЛФА
(окренесамопогледодњега,заклањасеруком).
ЈОВЧА
(болно): Стару!
НАЗА
(улазитихо,седанастолацдоЈовче,окренутаватри;разгрнешамијутејојсејошјачеосветлиодватрењеностарокошчатолице;узимасасофре»кост«,уносисеуњу,загледапегеишарепоњој).
Пауза.
Ветровијачеибешњедувају.Тресузграду.Ватраnpacka.ЊенипламениосветљавајучасЦиганку,часЈовчу.Уноћииздвојисеухуциветровадуготегнутурликпса.
НАЗА
(недижеглаву,негојошјаче,тајанственије,дубљесеуносиу»кост«,гледауњу,обрћеје).
ЈОВЧА
(гледајенетремице,већгастрахподузима;храбрећисевикне): Гледај!
НАЗА
(значајномашеглавом,отурујекосукојајојпаданаочи;тајанствено): И арно и лошо! (Загледаближе): Био си богат, силан. Што год си зажелео све је било твоје. Хазне, бисаге с парама...
ЈОВЧА
(сдосадом,прекидаје,одмахујућируком): Море, и сад то имам.
НАЗА
(загледајошпажљивије): друго шта има? Залуду ти што си толике земље видео, градишта пропутовао, и на Бакарном Гумну био, три пута тамо заноћио, — оно што ти је срце тражило, никад ниси имао, никад...
ЈОВЧА
(мрачно,презриво): Хм... па?...
НАЗА
(пригушујућиглас,развлачећиречи,подижеочикојесјајеодватресогњишта,гледагатајанствено): У твојој башти — цвеће — фидани... (Гледау»кост«пауЈовчу,нагињућисеближењему): Један фидан, једно дрвце од свих најубаво, најлепше.
ЈОВЧА
(постајеузнемирен,натежебоцу,пушидубље).
НАЗА
И ти си га много чувао, много волео.
ЗУЛФА
(извирујеизастаре,гледаумиљатоЈовчу).
ЈОВЧА
(ганут;ублажујумусецртеналицу).
НАЗА
(развлачећи,пригушеније): Али, кад оно порасло, залистало, зажеднело... — ти му не даде...
ЈОВЧА
(чистоплачно,каоправдајућисе): Све сам давао! Шта јој нисам дао?...
НАЗА
(загледабоље»кост«,подносијеЈовчидавидиисамипоказујепрстомместогдесетовиди): Не знам, газдо. Овде тако стоји. (Уносисесваучитање»кости«,тумачимушаренањој;сасвиммусеприближилатезаједносаставилиглавеизуреупрстњенкојишарапокостиитумачизнаке): Ево, газдо, ево га то дрвце... а ево одовуд као неки млаз... па као пошао да га освежи, напоји... али, ево где си и ти (куцканоктомнаједномместу).
ЈОВЧА
(сестреса,хтеобиданегледа,устрептиочима,зажмури,опетпрогледаоштро).
НАЗА
Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш...
ЈОВЧА
(сехватазаглаву).
НАЗА
И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све, све на то дрвце мислиш...
ЈОВЧА
(трзасеиззаноса,очајно,бесно): Напоље! Лажеш! Све лажеш! (Баца јој новаца.) Све лажеш! Нисам ја грешан. Нисам јој пречио, не давао... А што она била кучка (отмеНази»кост«ибацанаЗулфу,којасезгрчилаустраху.) Кучка, па није могла да чека, дочека мужа... Ох! (Паданичкепојастуку,шакамастиснутимупесницегрчевитогужваикидајорган,плећамусетресуодочајаибеса.)
НАЗА И ЗУЛФА
(покупивширазбацанновац,бежелево,безлупе,учарапама).
Пауза.
КрозфијукветровачујесекрикЗулфин:Амангаз...!,загушеншаком.Рзањекоња,топотсведаљи.Урликпса,прекинуттакође.Вијукветровапојачан...
СТОЈНА
(извирујенавратималево,бојажљивосекрстећи,мотринаЈовчу).
ЈОВЧА
(тресесеусиломзагушиваномплачу): Дрвце моје... све моје... не давам...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Борисав Станковић, умро 1927, пре 97 година.
|