Јово коња по Моринам' пасе
Јово коња по Моринам ’ пасе,
Сестрица му ручак дсносаше,
Јово сеји тихо говораше:
„Сејо моја, лепа ти си лица,
Бела ти си и румена ти си! 5
Да ми оће така бити драга,
Ја бих дао све моје имање,
Снег Морина и коња дорина.“
Сеја шути ништа не говори,
Веће оде свом бијелу двору. 10
Када сутра јутро освануло,
Опет брату ручак односаше,
Опет братац сеји говораше:
„Сејо моја, лепа ти си лица.
Бела ти си и румена ти си! 15
Да ми оће така бити драга,
Ја бих дао све моје имање,
Свег Морина и коња дорина.“ —
Сеја шути ништа не говори,
Веће оде свом бијелу двору, 20
Па говори остарилој мајци:
„Чујеш мене, остарила мајко,
Да ми дадеш један аршин платна
Да сакријем бјело лице моје
Од мог брата бега Јован-бега, 25
Од Јована, ка’но од туђина,
Од туђина, ка’но од Турчина.“
