ЈЕДНОГА ДАНА
Безводна пустиња а сунце жеже
Под њиме равни врела песка леже.
Залуто путник... тле под њиме гори
У утроби му огањ, жеђ га мори.
И ако уз пут, док за водом гине
С камена, с листа капљу росе скине —
Та худа капља, тај напитак мали
Ко отров жеђ му самртну распали...
Тако сам и ја срк'но једног дана
Први пољубац са ваших усана —
Ал док за другим мрем и болно жедним
Гинем, отрован тим пољупцем једним.
