Једна ноћ
Ћутим бол у души! Јеси л' ти то драга,
Што плачеш у мени и јецаш за мноме?
Ил' је то бурна, угашена младост,
Што рида и плаче ту на гробу своме?
– Ил' је то море преливене среће,
Досада пуста раскошности њене?
Те туга нијемо, кô молитва креће,
С животом бурним да помири мене!
Ил' су то можда из тавница тајних
Најдубљег краја срца ми и душе
Гријехови давни ускрснули опет,
Кајање тражећ него икад дуже?
Не!... Или – не знам... Можда све у трену;
У истом трену, све што душа знаде:
Смијех и сузе – сав живот без ријечи
Сву прошлост му – тај бол имаде!
– И, једна свирка боног неког шума,
Кô позна јесен, чујем како јеца –
Кроз цијелу душу! – док ми крај обала
Уморна нога још полако клеца.
Corfou
