Јаквинта/62
| ←ПОЈАВА VII | Јаквинта Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА VIII |
ПОЈАВА I→ |
ПОЈАВА VIII
ЈАКВИНТА (сама):
Ха, камо грома да њим ударим
Тог издајника!
(Потрчи за Ђорђем, гром затутњи и пукне и сенка Владимира појави се.)
ЈАКВИНТА (престрављено):
Владимир ?
СЕН ВЛАДИМИРОВА:
Не иди даље!
ЈАКВИНТА:
Шта хоћеш збори?
СЕН ВЛАДИМИРОВА:
Своју крв.
ЈАКВИНТА:
Даље! Одлази!
По разбоју се крвца пролила
Таласи носе круну злаћену.
Ах, иди, иди!
СЕН ВЛАДИМИРОВА:
У царство смрти за мном полази!
ЈАКВИНТА:
Не, с тобом не ћу, јошт је живот мој
Ја за њим идем!
(Потрчи противној страни. Сенка Стеванова јавља се.)
ЈАКВИНТА (врисне):
Јошт једна сенка! Не, ово није сан!
За твоју крвцу нисам крива ја!
Одлази, шта ћеш? Ено Владимира
Од њега тражи проливену крв.
СЕН СТЕВАНОВА (прилази јој и спусти на њу руку):
Убијцо, твој се приближује крај.
СЕН ВЛАДИМИРОВА (прилази јој и спусти руку на њу):
Нек се над тобом самрт одмара.
ЈИКВИНТА:
Не, нећу вама! Пуштајте ме!
Зар никог нема да ме избави?
О даље, даље, ваше лешине
Под земљом су иструнуле већ!
Шта хоће сенке сада од мене?
Ја их из гроба дићи не могу;
О, даље, даље!
(Бега поклецавајући противном страном. Завеса пада.)
|