Udovica — Le Comtelsse d'Escarbagnas4

←Šena treća

Udovica Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ŠENA ČETVRTA

Šena peta→

ŠENA ČETVRTA

Džono, Deša, Anica, Antonija i Ivan

 
     Džono: Gospo, došo sam vam rijet da će komedija bit brzo spravna i da ovi kvarat ure moćemo pasat ovamo u saloču za činit je počet.
     Deša: Ma veće neću da dohodi ko mu drago; moja je kuća, dosta mi su moja čeljad, zato neka stoju vrata zatvorena i neka ne dadu nikomu ulje­stit.
     Džono: Gospo, u temu ja vam se dikjaravam da ja ostavljam svu kome­diju i ne bih umio uzet ikakva gusta kad ne bi bilo čeljadi sve što se veće može. Vjerujte mi, ako se gustate podpuno divertiškat, činite da držu kortu otvorenu neka uljeza ako će vaz grad.
     Deša: Djetiću, jedan stočić. Džusto si došo na pripozit za primit jedno malahno posvetilište koga hoću vami posvetit. Na, ovo mi je knjiga od našega
gospara kandže. Davam ti ličencu da legaš jako; ja je još nijesam ni vidjela što je u njom.
     Džono: Stio od ove knjige, gospo, jako je lijep i koji dostoji za bit pom­njivo čuven. (Lega knjigu)
     »Gospo, ne bih bio u biću za učinit vam ovu čas da ne berem veće voća u mome perivoju neg li u mojoj ljubavi«.
     Deša: Eto po temu možeš poznat che non c'ė niente tra di noi.
     Džono (Slijedi legat): »Kruščice nijesu joštera dobro zdrele, ma toliko bolje pristoju tvrdoći vašega srca, koji s njegovom vazdašnjom rasrdžbom ne
obećava mi ni čini ufat kruščica zdrelijeh. Dopustite mi, dakle, gospo, da bez stavljat se pobrajat sve vaše izvrsnosti i dragosti, koje bi mi činili nigda ne
dospjet kad bih počeo o njima govorit, da zaglavim govoreći vam da sam ja jedan pravi krstjanin, toliko dobar koliko i kruščice koje vam šljem, pokli vam odvraćam dobro za zlo, to jes, gospo, za da se bolje činim razumjet, kruš­čice koje vam ja poklanjam kruščice su moskatjelice pune slasti namjesto od krušaka trnovača, koje su pune grčila i koje mi vaša nemilos čini svaki dan oblo proždirat.
               Ivo, tvoj nedostojni sužanj«.
Znaš, gospo, da je ovo vro viljet, činite konat od njega.
     Deša: Može bit da nije svaka riječ džusto dobro izabrana, ma razgledam njeki rispet s kojijem svaku stvar govori, što me infinito delekta.
     Anica: Vi imate razlog, gospo, i može gosparu Džonu bit i žo. Rijet ću svu istinu: ne bih mogla od manje nego ljubit jedno čeljade koje bi mi ovako pisalo.
 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.