Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас4
| ←Шена трећа | Удовица Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ЧЕТВРТА |
Шена пета→ |
Џоно: Госпо, дошо сам вам ријет да ће комедија бит брзо справна и да ови кварат уре моћемо пасат овамо у салочу за чинит је почет.
Деша: Ма веће нећу да доходи ко му драго; моја је кућа, доста ми су моја чељад, зато нека стоју врата затворена и нека не даду никому уљестит.
Џоно: Госпо, у тему ја вам се дикјаравам да ја остављам сву комедију и не бих умио узет икаква густа кад не би било чељади све што се веће може. Вјерујте ми, ако се густате подпуно дивертишкат, чините да држу корту отворену нека уљеза ако ће ваз град.
Деша: Дјетићу, један сточић. Џусто си дошо на припозит за примит једно малахно посветилиште кога хоћу вами посветит. На, ово ми је књига од нашега
госпара канџе. Давам ти личенцу да легаш јако; ја је још нијесам ни видјела што је у њом.
Џоно: Стио од ове књиге, госпо, јако је лијеп и који достоји за бит помњиво чувен. (Лега књигу)
»Госпо, не бих био у бићу за учинит вам ову час да не берем веће воћа у моме перивоју нег ли у мојој љубави«.
Деша: Ето по тему можеш познат цхе нон ц'ė ниенте тра ди нои.
Џоно (Слиједи легат): »Крушчице нијесу јоштера добро здреле, ма толико боље пристоју тврдоћи вашега срца, који с његовом ваздашњом расрџбом не
обећава ми ни чини уфат крушчица здрелијех. Допустите ми, дакле, госпо, да без стављат се побрајат све ваше изврсности и драгости, које би ми чинили нигда не
доспјет кад бих почео о њима говорит, да заглавим говорећи вам да сам ја један прави крстјанин, толико добар колико и крушчице које вам шљем, покли вам одвраћам добро за зло, то јес, госпо, за да се боље чиним разумјет, крушчице које вам ја поклањам крушчице су москатјелице пуне сласти намјесто од крушака трновача, које су пуне грчила и које ми ваша немилос чини сваки дан обло прождират.
Иво, твој недостојни сужањ«.
Знаш, госпо, да је ово вро виљет, чините конат од њега.
Деша: Може бит да није свака ријеч џусто добро изабрана, ма разгледам њеки риспет с којијем сваку ствар говори, што ме инфинито делекта.
Аница: Ви имате разлог, госпо, и може госпару Џону бит и жо. Ријет ћу сву истину: не бих могла од мање него љубит једно чељаде које би ми овако писало.
|