Udovica — Le Comtelsse d'Escarbagnas3

Udovica
Писац: Жан Баптист Поклен Молијер
ŠENA TREĆA

ŠENA TREĆA

Antonija, Deša, Anica, Ivan i Petar

     Ivan: Ide u vas Petar od gospara kandže.
     Deša: Non c'e altro, evo ti i ovdi njegova tovarstva! Koliko te veće učim sempre peggio. Jedan djetić koji zna ikako se žive i koji umije živjet to bi bio rекo da ga niko ne čuje djevojci koja je oko •gospođe, a ona bi došla polako na uši gospođine i trakla: »Evo ti djetića tega i tega od gospara tega,
koji bi vam žudio rijet jednu riječ«. Na što bi gospođa odgovorila: »Čini da uljeze«.
     Ivan: Uljezi, Petre.
     Deša: Tovarstvo iza tovarstva! Bez da mu je iko rekö, a on ga zove. Tu nije druge, oni valja da tešu svoju. Che nova, djetiću? Što nosiš to lijepo?
     Petar: Ovo je gospar kandže, koji vam se poklanja i koji, prije nego dođe, pošlo vam je ove kruške, što je ubrö u njega u džardinu na Piilam, zajedno
s ovom malahnom. knjižicom.
     Deša: Ovo su moskatjelice i njeke koje budu jako dobre. Odnesi to i poredi onamo na desak, pak donesi opet tacun ovamo. (Odnosi Antonija tacun, pak opet nakon malo donosi) Odkle si ti?
     Petar: Iz Čibače, gospo.
     Deša: Dasi si ti pokojne Mare Antunove? Imaš li veće koga?
     Petar: To mi je bila baba, a ja sam od nje kćere, ma mi je omro otac i mati; to me i uzö gospar da ga služim.
     Deša: Budi dobar; ne znaš ti koja ti je dobra žena bila gospa, to što vi zovete baba; koji bi, kako sam čula od majike, ona nami lan oprela; spomenivam se i ja veoma dobro od nje; znam je dohodit u nas, veće je bila staraca, ma čišćahna i ušesna; pak je veće nasvrhu urijetko u grad dohodila.
     (Antonija s tacunom)
     Deša (Dava na tacun): Na, to se ti čitni.
     Petar: .Nemojte, gospo, ne smijem ja tega uzet.
     Deša: Uzmi, kad ti ja govorim.
     Petar: Prostite, gospo, zapovidio mi je gospar da ništa ne uzimljem.
     Deša To ne importa ništa.
     Petar: Prostite, gospo, molim vas.
     Ivan: Uzmi, Petre; ako ne uztiješ ti za tebe, darovat ćeš ih meni.
     Deša: Pozdravi gospara i zahvali mu.
     Ivan: Da, daruj mi to.
     Petar: Sad ću, sad. Koja je ovo ludorija!
     Ivan: Da ti nije bilo mene, ti ih ne bi bio uzo.
     Petar: Ne boj se, uzö bih ih i bez tebe.
     Deša: Ovo me delekta od gospara kandže da umije živjet s čeljadim od moje kvalitati i u sebi je jako rispetoz.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.