Deveti dan tvoga života teciješe,
a osma onoga mjeseca noć biješe,
u kom se počita na zemlji od vernih
spomena čestita nebeskih građan svih;
a lita, Božji sin da na svit rođen jest, 5
tisuću, pet stotin, devedeset i šest,
kad ona nemila ka stire svaku stvar
tebe nam iz krila ugrabi iznevar,
ter prid nje obrazom ublijedi tve lice
jak zimi prid mrazom rumen cvit ružice; 10
a tvoja skubući mati svoj rusi vlas
i gorko glačući ovako pusti glas:
"Što se, jaoh! učini? nadah se, kćerce, ja,
da mi ćeš po sve dni bit uzrok veselja;
ali smrt prij' reda ..." Hćaše još govorit, 15
nu boles njoj ne da već usti otvorit.
Studen ju znoj poli, oči ne stamnješe
i pade tač doli jak mrtva da biješe.
Za žalos tad ne znah ništor ja o meni,
neg sebe van stojah kako stup kameni. 20
Vazda će vrijeme onoj u srcu momu stât,
i uzdah i trud moj i suze ponavljat.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 162, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
