Девети дан твога живота тецијеше,
а осма онога мјесеца ноћ бијеше,
у ком се почита на земљи од верних
спомена честита небеских грађан свих;
а лита, Божји син да на свит рођен јест, 5
тисућу, пет стотин, деведесет и шест,
кад она немила ка стире сваку ствар
тебе нам из крила уграби изневар,
тер прид ње образом ублиједи тве лице
јак зими прид мразом румен цвит ружице; 10
а твоја скубући мати свој руси влас
и горко глачући овако пусти глас:
"Што се, јаох! учини? надах се, кћерце, ја,
да ми ћеш по све дни бит узрок весеља;
али смрт приј' реда ..." Хћаше још говорит, 15
ну болес њој не да већ усти отворит.
Студен ју зној поли, очи не стамњеше
и паде тач доли јак мртва да бијеше.
За жалос тад не знах ништор ја о мени,
нег себе ван стојах како ступ камени. 20
Вазда ће вријеме оној у срцу мому стâт,
и уздах и труд мој и сузе понављат.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 162, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
