Sad lijepo prolitje tih nami vodi dan,
i trava i cvitje iz zemlje grede van.
Sada se svaki vir rastapa pod nebi,
sad s krajem tvori mir more, ko gnjivno bi.
Vedra su nebesa, koja svit vesele,
zemlja se uresa tim, oči što žele.
Piti su medena a velmi zrit mila
prozrita, caklena, studena taj vrila.
Prolitnji tihi hlad vjetreći miris taj
od cvitja nosi sad, da svim mni svit se raj.
Od ptice svakoje žuberom slatki glas
veselo sad poje ljuvenu milu slas.
Sada se svaki kraj radostan, drag veli,
sada se na svit saj svaki duh veseli;
a nebog tužan ja nikako ne čuju
u meni vesel'ja, neg cvileć tuguju.
Tomu mi uzrok bi ljuveni oni boj,
koji me pogubi žestoko ovakoj.
