Сад лијепо пролитје тих нами води дан,
и трава и цвитје из земље греде ван.
Сада се сваки вир растапа под неби,
сад с крајем твори мир море, ко гњивно би.
Ведра су небеса, која свит веселе,
земља се уреса тим, очи што желе.
Пити су медена а велми зрит мила
прозрита, цаклена, студена тај врила.
Пролитњи тихи хлад вјетрећи мирис тај
од цвитја носи сад, да свим мни свит се рај.
Од птице свакоје жубером слатки глас
весело сад поје љувену милу слас.
Сада се сваки крај радостан, драг вели,
сада се на свит сај сваки дух весели;
а небог тужан ја никако не чују
у мени весел'ја, нег цвилећ тугују.
Тому ми узрок би љувени они бој,
који ме погуби жестоко овакој.
