Toliko velmi jes,
o vilo, tvoj ukras na svitu meni drag,
er se ja velmi blag
zovu, kad vidim ga za moju dobru čes.
Ni žuđu ino stav
tuj uza nj, nego ga sve gledat za ljubav.
Cić toga veliku
sve tugu ja patim, kada sam daleče
od tebe, ka reče
zvati se ma milos u vike za diku
ljubavi, ka neće
da zla har sluzi se vernu vik nameće
Ne čini, molju te,
da moja sve mlados pati zle silosti,
nu s tvojom liposti
izvida' skrovene me rane priljute,
koje mi pokoja
ne dadu, hoteći da sgine svis moja.
Er veće na svit saj
ni, vjeruj, nevolje, neg sveđer svaki dan
patiti trud za man
uzdišuć kroz hudi ljuveni ljuti vaj,
ki mukam sve zlima
životnu svu kripos velmi zlo vazima.
Toj život dobro moj
sad pozna, čim žive u tužnoj zloj uzi,
ko li se zlo suzi
i cvili, od veće pateći žestok boj,
i kako nije zledi
vik gore od one, ku ljubav odredi.
Tim, dušo, ne umori
kroz hude, nemile, čemerne, zle tuge
verna tvoga sluge,
ki t' s veljom ljubavi priklono tač dvori,
da krozi te tužit
prija voli, nego se z drugome sadružit.
Er tvoja najmanja
rič ima čudnu moć, da moje nemile
zle rane, ke strile
stvoriše od oči, kim ljubav sve RANJA;
čim budu pogledat
na mene, mogu mi sve zledi izvidat.
A tvoj smih veseli,
ki slatko stvaraju tva usta medena,
čini mi skrovena
ma želja da ino na svitu ne želi,
neg u tojzi slasti
drag celov jedan moć kako god ukrasti.
Nijedna t' stvar ne gine,
milosnom pomoći ktit milo ugledat
mene, ki slobod dat
ne branih, za dvorit tve dike jedine,
nu vazda čas biti
hoće ti, koja se vik neće sgubiti.
