Толико велми јес,
о вило, твој украс на свиту мени драг,
ер се ја велми благ
зову, кад видим га за моју добру чес.
Ни жуђу ино став
туј уза њ, него га све гледат за љубав.
Цић тога велику
све тугу ја патим, када сам далече
од тебе, ка рече
звати се ма милос у вике за дику
љубави, ка неће
да зла хар слузи се верну вик намеће
Не чини, мољу те,
да моја све младос пати зле силости,
ну с твојом липости
извида' скровене ме ране приљуте,
које ми покоја
не даду, хотећи да сгине свис моја.
Ер веће на свит сај
ни, вјеруј, невоље, нег свеђер сваки дан
патити труд за ман
уздишућ кроз худи љувени љути вај,
ки мукам све злима
животну сву крипос велми зло вазима.
Тој живот добро мој
сад позна, чим живе у тужној злој узи,
ко ли се зло сузи
и цвили, од веће патећи жесток бој,
и како није зледи
вик горе од оне, ку љубав одреди.
Тим, душо, не умори
кроз худе, немиле, чемерне, зле туге
верна твога слуге,
ки т' с вељом љубави приклоно тач двори,
да крози те тужит
прија воли, него се з другоме садружит.
Ер твоја најмања
рич има чудну моћ, да моје немиле
зле ране, ке стриле
створише од очи, ким љубав све РАЊА;
чим буду погледат
на мене, могу ми све зледи извидат.
А твој смих весели,
ки слатко стварају тва уста медена,
чини ми скровена
ма жеља да ино на свиту не жели,
нег у тојзи сласти
драг целов један моћ како год украсти.
Ниједна т' ствар не гине,
милосном помоћи ктит мило угледат
мене, ки слобод дат
не браних, за дворит тве дике једине,
ну вазда час бити
хоће ти, која се вик неће сгубити.
