146. (143)
Duzi t' su, jaoh, dni, od koli, ma vilo,
naćin mi vidit ni tve lice pribilo,
a kratke, jaoh, noći kada se prigodi
da budu ja doći u tebe kadgodi.
I kratke radosti ljubavi od naše, 5
i duge žalosti koje nas skončaše.
Rad ti bih umrijeti u tebe na ruci,
da mi nije živjeti bez tebe u muci,
jer bi mi dvaš bolje taku smrt prijati
neg ove nevolje ke život moj pati. 10
Još mi je, jaoh, veće, gospođe, za što znam
da ove nesreće ne patim nebog sam.
Nu sa mnom jednaga podnosi nepokoj,
gospođe pridraga, anđelski ures tvoj.
Tijem veće, ma vilo, ne imaj zle volje, 15
ako neć' nemilo da me smrt zakolje,
neg ufaj domalo da ćemo bit mirni,
jedina ma hvalo, ti i rob tvoj virni.
