Пјесан 143 (Никола Наљешковић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пјесан 146. (143)
Писац: Никола Наљешковић




 

146. (143)

Дузи т' су, јаох, дни, од коли, ма вило,
     наћин ми видит ни тве лице прибило,
а кратке, јаох, ноћи када се пригоди
     да буду ја доћи у тебе кадгоди.
I кратке радости љубави од наше, 5
     и дуге жалости које нас скончаше.
Рад ти бих умријети у тебе на руци,
     да ми није живјети без тебе у муци,
јер би ми дваш боље таку смрт пријати
     нег ове невоље ке живот мој пати. 10
Још ми је, јаох, веће, госпође, за што знам
     да ове несреће не патим небог сам.
Ну са мном једнага подноси непокој,
     госпође придрага, анђелски урес твој.
Тијем веће, ма вило, не имај зле воље, 15
     ако нећ' немило да ме смрт закоље,
нег уфај домало да ћемо бит мирни,
     једина ма хвало, ти и роб твој вирни.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 433 године.