81
ljudi iz Dibre, koji su mi kazivali da onamo ima mnogo srpskijeh sela, po kojima se govori onako kao i oni što su govorili, t. j. između srpskoga i bugarskoga, ali opet bliže k srpskome nego k pravome bugarskome.“ A u Rečniku, kod reči „Dibra“, čitamo opet ovo: „Ja sam na Cetinju vidio dva čoveka iz Dibre, koji su dosta dobro govorili srpski, samo što su u gde kojijem riječima zanosili na bugarski, i kazivali su mi, da onamo ima mnogo sela, po kojima ljudi govore onako kao i oni, i zovu se Srbi kao i oni što su govorili da su.“
Je li ovo „prosto izvešće“, ili su to važna saopštenja, osnovana neposredno na finom uhu neumrla Vuka – neka sude sami čitatelji po rečima Vukovim, a ne po saopštenjima g. Drinova.
Samim pesmama mi se ovde ne možemo duže baviti, nego ćemo istaći samo dve tri stvari. Sva tri recenzenta: i g. Nikoljski, i g. Rovinski, i g. Stojanović složno su našli u zborniku g. Jastrebova dvadeset i jednu pesmu, koje su osobito zanimljive, vredne naročite pažnje i – slične s pesmama Vukovim. Tu stranu, naravno vrlo karakterističnu, hoće g. Drinov da oslabi tim što veli da mnogih
