На послетку да споменемо како г. Дринов поступа и с Вуком, кад у њему чега непријатнога за себе нађе. Познато је како Вук саопштава да се на Цетињу разговарао с два Дабранина и шта он вели о томе. Г. Дринов, да би побио значај овога Вуковога саопштења, на стр. 17. свога првога чланка вели, како су се онда многи Бугари издавали за Грке а често и за Србе, па додаје да „к таким субјектима ваља прибројати и она два Дабранина што су с Вуком разговарали и уверавали га да у њиховој земљи живе Срби.“ И у примедби: „г. г. Милојевић, Срећковић и њихови последници придају велику важност овоме извешћу, не обраћајући пажње на то да се Вук са свим друкчије изразио о језику москопољскога споменика.“
На ово ћемо ми само толико приметити да је Вук Додатак свој писао 1822. године, а да је ово казао после двадесет и тридесет година, кад је очевидно и више и боље знао много што шта. После ове мале примедбе ми ћемо пустити самога Вука да говори. Он о тој ствари говори на два места: у свом Ковчежићу и у свом Речнику. У Ковчежићу, на стр. 1., читамо ово: „Управо се још не зна, докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу разговарао с двојицом
