Tako je stajalo do ovoga događaja, 4. novembra 1803. god.
Teško zamišljen uđe Hadži-Ćera u svoju ćeliju. Njegovo bledo lice s kratkom prosedom bradom i zadubljenim pogledom, koji čisto prodire u dušu kad pogleda, došlo je ovoga puta bleđe. Koliko god su ga dirnule Runićeve rečn, toliko gaje dirala i pomisao daje sve dockan. Već je punih pet godina kako sve čini, da izmiri zavađenu pastvu, pa uzaman. Krvna osveta ukorenila se i zamrežila sela, da je všie nšpta ne može šičupati iz srca ovoga naroda: ni knezovi, na koje Turc-1 silno podozrevahu, nikaluđeri, ni on, kome, kao pastiru svome, odavahu svaku poštu, ali ga u ovoj prilici nikad ne poslušaše. To je Hadži-Đeri teško padalo.
Nelagodno osećanje budilo se u njemu, kad se rastavio od ovihljudi. Onaj Rupićev odgovor-„J1ako je tebi, ti nemaš dece!” porazi ga sasvim. Potajni ne-mir napomnnjao mu je da se još nnje sve svršilo, i da za ovim grobom ima još jedan da se iskopa. I ta ga pomisao toliko uznemiri, da je počeo zepsti od neiz-vesne slutnje. Dođe mu teško što odbi Rupićev poziv, te ne ode onamo, gde se sada u pokoj duše ubijenoga skupljaju na daću, pa da i na tome mestu pokuša da ih izmnri. Ali kako? Zar nije sve radio, što se moglo raditi. pa kad nnje mogao kod prve i druge glave preki-
