Gizdavi moj cvite, moj vinče biseran,
Koli je krozi te život moj čemeran!
Jer srce u mani razmišlja i ćuti
U tuđoj toj strani da t' su trudni puti.
Ovdi s' mlados svoju razbludno užival, 5
Vinu s' u pokoju dan i noć pribival.
Raskoše još velje i milo živin je
I svako veselje bi na tve hotinje.
Jak vila, ki bosil dragomu namini,
Gojiv ti se s' nosil, moj ljubi jedini. 10
A sad mi jur prave da s mukom pribivaš
Na zemlji bez trave još mnokrat počivaš.
I mnokrat u gori putuješ bez druga,
Gdi narav ne stvori ni dubka ni luga.
Zimnju noć ne haješ ni pomnjiš o sebi, 15
Na snigu ostaješ ki mrzne o tebi.
Ni se moć ne čudit, običaj gdi primi,
Da vazdan mož' trudit na vitru i zimi,
A ne mož' viditi tuj da t' je tko viran,
Da s njega mož' biti pokojan i miran. 20
Tuj svi t' su tuđini u kih ni ufanje,
Ki t' pomoć ku čini, taj gleda t' imanje.
Službe njih očite skrovne su podhibe
U kih su povite tuđinu pogibe.
Svak čas toj misleći, moj vinče biseran, 25
Ne možem izreći život moj čemeran.
Prostinuv sva strahom, na oči plač pride,
Ter suzim s uzdahom, lica mi sva blide.
Ne hajem ni malo glavu kosom sviti,
Ni pomnjim ostalo lipo uresiti. 30
S mene su jur spale sve dike gizdave,
Ni od kogar hvale ne gledam ni slave.
Jer komu da se ja uresiv prikažem,
Pokle sam daleč tja razlučna s najdražem.
Ti s' ures i slava, ti mi s' čas velika, 35
Ti s' lipos gizdava i moja sva dika.
I ti si jedino sve moje blaženstvo
Van koga ja ino ne želim kraljevslvo.
Togaj cić mu mlados veselje već ođe,
Razgovor ni rados na moj um ne dođe. 40
I sve što ja pozrem ili budem čuti,
Tugljivo da umrem stuživ me svu smuti.
Ti s' moj glas počteni ter hip i vid i um,
Ti s' misal u meni i zgovor i razum.
Ti s' moje želinje, ti s' moje srdačce. 45
Ti s' moje živinje i svitlo sunačce.
I zasve da tamo od mene daleč bi,
Često te ovamo ja viđam pri sebi:
Ar priznoč i prizdan oči te me vide,
Kad godir na nje san za kratak čas pride. 50
Vas taj san tvu mlados me srce uživa,
Van ke mnim da rados u raju ne biva.
Oh, nu je kratka noć i rados od sanka,
Ku prijat nije moć ner do bila danka.
Ar zora kad sine s istočnom svitlostju, 55
Vas mi taj san mine s velikom žalostju
Tuj kunem svakoga, ki zlato za naći
Ostaviv dragoga daleč bude zaći,
Oh, dai li bi na to pri drago kamenje
I srebro i zlato i vridno imanje, 60
Da može razlučit dragoga sa milim,
Ter da mož' ti mučit a ja tač da cvilim?
Ar naše primilo s ljubavju jedinstvo,
Sve ne bi platilo svitovno kraljevstvo.
Krostoj se sam spravi i s trgom ostalo 65
Cić moje ljubavi, ne krsmaj nimalo.
Hrlo se jur spravi, ne krsmaj nimalo,
Moj cvite gizdavi i moja sva hvalo!
Od mene jur tvoje ne čin' se želiti,
Čin' da oči moje budu te viditi. 70
Ar s togaj ja puta tač želim tve lice
Jak trudna košuta ka želi vodice.
Извор
Stari pisci hrvatski, knjiga 33, Džore Držić: Pjesni ljuvene, strana 57-59, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
