ЛИСТ ОД ДИВОЈКЕ СВОМУ ВИРЕНИКУ

Извор: Викизворник
ЛИСТ ОД ДИВОЈКЕ СВОМУ ВИРЕНИКУ
Писац: Џоре Држић


ЛИСТ ОД ДИВОЈКЕ СВОМУ ВИРЕНИКУ



Гиздави мој цвите, мој винче бисеран,
   Коли је крози те живот мој чемеран!

Јер срце у мани размишља и ћути
   У туђој тој страни да т' су трудни пути.

Овди с' младос своју разблудно уживал, 5
   Вину с' у покоју дан и ноћ прибивал.

Раскоше још веље и мило живин је
   I свако весеље би на тве хотиње.

Јак вила, ки босил драгому намини,
   Гојив ти се с' носил, мој љуби једини. 10

А сад ми јур праве да с муком прибиваш
   На земљи без траве још мнократ почиваш.

I мнократ у гори путујеш без друга,
   Гди нарав не створи ни дубка ни луга.

Зимњу ноћ не хајеш ни помњиш о себи, 15
   На снигу остајеш ки мрзне о теби.

Ни се моћ не чудит, обичај гди прими,
   Да ваздан мож' трудит на витру и зими,

А не мож' видити туј да т' је тко виран,
   Да с њега мож' бити покојан и миран. 20

Туј сви т' су туђини у ких ни уфање,
   Ки т' помоћ ку чини, тај гледа т' имање.

Службе њих очите скровне су подхибе
   У ких су повите туђину погибе.

Свак час тој мислећи, мој винче бисеран, 25
   Не можем изрећи живот мој чемеран.

Простинув сва страхом, на очи плач приде,
   Тер сузим с уздахом, лица ми сва блиде.
 
Не хајем ни мало главу косом свити,
   Ни помњим остало липо уресити. 30

С мене су јур спале све дике гиздаве,
   Ни од когар хвале не гледам ни славе.
 
Јер кому да се ја уресив прикажем,
   Покле сам далеч тја разлучна с најдражем.

Ти с' урес и слава, ти ми с' час велика, 35
   Ти с' липос гиздава и моја сва дика.

I ти си једино све моје блаженство
   Ван кога ја ино не желим краљевслво.

Тогај цић му младос весеље већ ође,
   Разговор ни радос на мој ум не дође. 40

I све што ја позрем или будем чути,
   Тугљиво да умрем стужив ме сву смути.

Ти с' мој глас почтени тер хип и вид и ум,
   Ти с' мисал у мени и зговор и разум.

Ти с' моје желиње, ти с' моје срдачце. 45
   Ти с' моје живиње и свитло суначце.

I засве да тамо од мене далеч би,
   Често те овамо ја виђам при себи:

Ар призноч и приздан очи те ме виде,
   Кад годир на ње сан за кратак час приде. 50

Вас тај сан тву младос ме срце ужива,
   Ван ке мним да радос у рају не бива.

Ох, ну је кратка ноћ и радос од санка,
   Ку пријат није моћ нер до била данка.

Ар зора кад сине с источном свитлостју, 55
   Вас ми тај сан мине с великом жалостју

Туј кунем свакога, ки злато за наћи
   Оставив драгога далеч буде заћи,

Ох, даи ли би на то при драго камење
   I сребро и злато и вридно имање, 60

Да може разлучит драгога са милим,
   Тер да мож' ти мучит а ја тач да цвилим?

Ар наше примило с љубавју јединство,
   Све не би платило свитовно краљевство.

Кростој се сам справи и с тргом остало 65
   Цић моје љубави, не крсмај нимало.

Хрло се јур справи, не крсмај нимало,
   Мој цвите гиздави и моја сва хвало!

Од мене јур твоје не чин' се желити,
   Чин' да очи моје буду те видити. 70

Ар с тогај ја пута тач желим тве лице
   Јак трудна кошута ка жели водице.



Извор[уреди]

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 57-59, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.