Гиздави мој цвите, мој винче бисеран,
Коли је крози те живот мој чемеран!
Јер срце у мани размишља и ћути
У туђој тој страни да т' су трудни пути.
Овди с' младос своју разблудно уживал, 5
Вину с' у покоју дан и ноћ прибивал.
Раскоше још веље и мило живин је
I свако весеље би на тве хотиње.
Јак вила, ки босил драгому намини,
Гојив ти се с' носил, мој љуби једини. 10
А сад ми јур праве да с муком прибиваш
На земљи без траве још мнократ почиваш.
I мнократ у гори путујеш без друга,
Гди нарав не створи ни дубка ни луга.
Зимњу ноћ не хајеш ни помњиш о себи, 15
На снигу остајеш ки мрзне о теби.
Ни се моћ не чудит, обичај гди прими,
Да ваздан мож' трудит на витру и зими,
А не мож' видити туј да т' је тко виран,
Да с њега мож' бити покојан и миран. 20
Туј сви т' су туђини у ких ни уфање,
Ки т' помоћ ку чини, тај гледа т' имање.
Службе њих очите скровне су подхибе
У ких су повите туђину погибе.
Свак час тој мислећи, мој винче бисеран, 25
Не можем изрећи живот мој чемеран.
Простинув сва страхом, на очи плач приде,
Тер сузим с уздахом, лица ми сва блиде.
Не хајем ни мало главу косом свити,
Ни помњим остало липо уресити. 30
С мене су јур спале све дике гиздаве,
Ни од когар хвале не гледам ни славе.
Јер кому да се ја уресив прикажем,
Покле сам далеч тја разлучна с најдражем.
Ти с' урес и слава, ти ми с' час велика, 35
Ти с' липос гиздава и моја сва дика.
I ти си једино све моје блаженство
Ван кога ја ино не желим краљевслво.
Тогај цић му младос весеље већ ође,
Разговор ни радос на мој ум не дође. 40
I све што ја позрем или будем чути,
Тугљиво да умрем стужив ме сву смути.
Ти с' мој глас почтени тер хип и вид и ум,
Ти с' мисал у мени и зговор и разум.
Ти с' моје желиње, ти с' моје срдачце. 45
Ти с' моје живиње и свитло суначце.
I засве да тамо од мене далеч би,
Често те овамо ја виђам при себи:
Ар призноч и приздан очи те ме виде,
Кад годир на ње сан за кратак час приде. 50
Вас тај сан тву младос ме срце ужива,
Ван ке мним да радос у рају не бива.
Ох, ну је кратка ноћ и радос од санка,
Ку пријат није моћ нер до била данка.
Ар зора кад сине с источном свитлостју, 55
Вас ми тај сан мине с великом жалостју
Туј кунем свакога, ки злато за наћи
Оставив драгога далеч буде заћи,
Ох, даи ли би на то при драго камење
I сребро и злато и вридно имање, 60
Да може разлучит драгога са милим,
Тер да мож' ти мучит а ја тач да цвилим?
Ар наше примило с љубавју јединство,
Све не би платило свитовно краљевство.
Кростој се сам справи и с тргом остало 65
Цић моје љубави, не крсмај нимало.
Хрло се јур справи, не крсмај нимало,
Мој цвите гиздави и моја сва хвало!
Од мене јур твоје не чин' се желити,
Чин' да очи моје буду те видити. 70
Ар с тогај ја пута тач желим тве лице
Јак трудна кошута ка жели водице.
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 57-59, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
