Jovadin — Monsieur de Pourceaugnac/24
| ←Šena prva | Jovadin Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ŠENA DRUGA |
Šena treća→ |
MASCARIGLIO: Per verità, ja za mene cijenim da tako obučena neće te nigda poznat; a imaš mi njeku ariju koliko da si veramente koja od prvijeh gospođa ovdi od grada.
JOVADIN: Ovo što mi se čini ovdje čudit da u ovemu vilajetu ne stoje nimalo ni paze red od pravde.
MASCARIGLIO: Imaš razlog, ma ti sam ja došle rекo da se ovdi najprvo vješa jednoga čoeka, a pak se gleda je li kriv.
JOVADIN: Bre, to je njekakva pravda bez pravde.
MASCARIGLIO: E, e, ovdi je pravda oštra od vraga, navlaštito u krivinami od ove vrste.
JOVADIN: Ma kad je čoek pravedan?
MASCARIGLIO: To ne služi, za to i ne pitaju; a paka ovdi mrze strahovito čeljad od tvoga paiza i ne imadu veće volje koliko vidjet obješena jednoga Levantina.
JOVADIN: Što je, što im sakriviše Levantini?
MASCARIGLIO: Ovo ti su njeke živine, neprijatelji od skladstva i od onega dostojanstva koga imaju čeljad iz koga drugoga mjesta. Za mene, ispovijedam ti svu istinu, da sam u jednomu veliku strahu za te, i bio bih nemiran svega života kad bi se dogodilo da te objesu.
JOVADIN: Andžak, nije ovo strah od smrti koji mi čini bježat, već er je nepoštenje jednomu trgovcu ko meni bit obješen, jer kad bi se to zgodilo, učinilo bi se krivo našemu imenu i svoj čaršiji trgovačkoj od Sarajeva.
MASCARIGLIO: Imate razlog, tad veće vaša kuća ne bi mogla pristupit među čeljad od svoje vrste, nego bi ostala sramotna za sveđ. Del resto, nastoj, kad te uzvodim za ruku, pričinit hod od žene i uzmi govorenje i sve načine koliko da si koja prva gospođa.
JOVADIN: Bre, pusti mene, vidjoh u ovo malo zemana kako i šetaju i besjedu ovđe; samo što me smeta jest er mi je malo brada porasla i brkovi.
MASCARIGLIO: Vaša je brada ništa, er jes žena koje imaju bradu i brke koliko i ti. Danu viđimo malo kako ćeš se podnijet. (Ovdi se Jovadin prošetiva) Bon.
JOVADIN: De, dorenite mi sedžetu; dje mi baciste sedžetu? Ej, getina, more li se živjet s ovakom dvorbom! Andžak su namislili činit ovdje čekat vaz dan na vratima, i ne dorenu mi sedžetu?
MASCARIGLIO: Veoma dobro.
JOVADIN: Momče, ali kaono kadune vele, ej, jest, djetiću! Vrlo mi pade na um, dočuh tolič. Djetiću, ču li! prokargah ti uši, dje se žabi? Tot se neće danas iznać ovi djetić? Neće činit da mi dojde? Čuje li kogod, ali ne imadem djetića u kući?
MASCARIGLIO: Ne može se kud bolje; samo gledam jednu stvar, ta ti je vala prem uska, ne imožeš se dobro s njome zamotat; poću ti proiskat jednu veću i širu za da bolje možeš pokrit facu za da te se ne pozna ako se dogodi da na koga nastupiš.
JOVADIN: Da što će sad bivat od mene?
MASCARIGLIO: Čekaj me ti tu. Sad ću se ja u ovi čas vratit; ti se utoliko jednu mrvu prošetaj.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|