Prijatelju dragi moj, pokoli svijes tvoja
znat želi tolikoj, što sada činju ja
stojeći u gradu, ki njekad sagradi
Orion, u jadu ki more sve srdi,
riti će ovoj moj lis sada svu misal,
vrimena tolikoj ne bivši vam pisal.
Znaj dobro tvoj razum, er slideć ja oni
kriposni slavni drum, kim pjesan romoni,
truđu sad na pismo, neka tko kad meni
daj reče: svi bismo s tebe mi počteni;
najliše od moje tej kuće, sad koja
dava mi svakoje sile, da pišu ja.
A ja, ki zaludu ne mogu vik stati,
muka mi ni trudu takomu pristati.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
