2420
Pjevanje XII
Poklisari razumješe.
K njim riragoman ko se vrati,
Da potrebno kl dan bješe
Glase od cara počekati.
I saviše razbirahu
Po pašiniem razgovori
Da još turci blago iskahu
Od svieh, trešnja kieh umori.
Tiem s velikiem nepokojom
Brinjahu se u svoj' sviesti
Da ne budu štetom svojom
Kugod ljutu zgodu sresti.
Tere neka budu bolje
Turske misli razvidjeti,
I prividjet zle nevolje
Hudi udes kž im prieti;
Ončas stariem poklisari
Dragomana posilaju
Za razaznat sve te stvari,
Da se po njim vladat znaju.
U Oručja još Čauša
Oni stahu zatvoreni,
Ki svakom ih zloćom kuša,
Koliko će bit hrabreni.
S
238 DUBROVNIK PONOVLJEN
"\
Ter kad ne bi vazda bila 7
Kagod stvar mu darovana
Ne bi s gnjiva sviem nemila
Do im vidjet biela dana.
Tu dragoman vriedni otide 8
Da ih bude pohoditi.
Da potrebe sve razvide
I budu se zgovoriti ;
Neka lašnje caru hudu 9
Mogu sviesti odoljeti,
Kad njegovu zlu požudu
Razaberu svom pameti.
Ali začu njih besjede 10
Da je u svemu malo ufanja,
I da na grad zla čes grede
Pogubnoga od . skončanja ;
Ter načina da inoga 11
Ni'e za turke moći smesti,
Nego zrakom blaga mnoga
Osliepit ih u svoj sviesti ;
Govorahu, kad činili 12
Kajmakanu bjehu znati,
Da gospoda uputili
Jesu harač k carskiem vrati,
I cjeć tega molili se 13
Kroz velike molbe i trude
Da im sloboda dopusti se
I Oruč ih pustit bude;
Da im poda odgovore : 14
Da pustit ih misli neinm,
Neg' i novieh da zatvore
Da naredbe još dat ima;
Ako uz harač blaga i zlata 15
Trista vreća ne donesu,
Ke sred grada tač bogata
Od pobjenieh skupjene su ;
Tiem ovako svršivahu, 16
Da kako se može čuti,
Nikako oni ne ufahu
Da ih će ova čes minuti.
PJEVANJE XII. 239
Nego zato poklisari 17
Mnogo blaga da priprave,
Neka obilniem teziem dari
Od zla teška grad izbave.-
S razgovorim ovaciema, 18
Po kiem dobra nije ufati,
K poklisarim' tu novjema
Dragoman se opet vrati.
I bivši im spovidio 19
Svekolike te razloge,
I najpostje zaglavio
Da će biti smeće mnoge ;
Ostavi ih u žalosti 20
Da se ljuto skončavaju
Gdje tolike nemilosti
Prid očima sviem gledaju;
Znajuć blaga da ne nose 21
Ni imaju dat od kudi,
Ko lakomi turci prose
I ko ište car prinudi.
Tiem za taku ćes susresti, 22
Ka se spravlja na nje doći,
Staše smislit u svoj sviesti
Kako će se vladat moći ;
Koje li će odgovore 23
Kletiem turcim mudro rieti,
Gdje se blago to ne more
Ni ima otkud njim donieti.
Kako li će silna cara 24
Od zle misli odvratiti,
Dubrovnika da ne hara,
Ni učini poginuti.
Što ih boli vele veće 25
I u srcu svom skončava,
Neg' pod sabljom s te nesreće
Da im pade rusa glava.
Tuge su ih zato stisle 26
Da čim se u njih zamrsiše
Kroz sto misli, koje misle,
Jošte niednu ne izmisliše.
'
240 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ter ne znaju na ku stranu 27
Obratit se veće mogu,
I svu pomoć i obranu
U komu će nać' razlogu.
Ali misli sto misleći 28
I u mislieh misli nove
Zamišljeni jedva u smeći
Namisliše misli ove.
Da drugoga ni'e naćina 29
Za s turciaia govoriti,
Neg' neizbrojnu mnoš hitrina
U svoj sviesti izmisliti.
I ukazat im Dubrovnika 30
Da ni'e tako lasno uzeti,
Neka svaka miso prika
Proć' im bude iz pameti.
I ako bi se taka sila, 31
Jer drugoga bića nije,
Gradu ikada dogodila
Da ga će uzet drugi prije.
Ovo u sebi namisliše 32
Rasladiti slatkiem rieči,
Da ćut oštro ni'e saviše
Da se niko ne oprieči.
Pripraviš« tiem uzdahe, 33
Molbe, suze, i žalosti,
Neka tako gnjeve plahe
Smetu turske nemilosti.
I bivši se oružali
Tom hitrinom sred slobode,
Od cara su glas čekali
• Da prie vide svoje zgode.
Nu čim teziem u mislima 35
Svaki dan im jad se uzmnaža,
Dva čauša eto k njima
Šije Dogandži Mehmet paša.
Naredbe im dajuć ove, 36
Da se dižu netom svane,
Kr mogući car ih zove
U Sagarske liepe strane.
34
PJEVANJE XII. 24 j
Neka im je veća slava 37
I da lašnji put imaju
Te čauše njima dava
Da ih dvore i slušaju.
1 da liepo svud ih druže 38
I učin« svi mještani
Kud prohode, da ih služe
I svud zemlja da ih hrani.
S čaušima poklisari 39
Netom svanu rano ustaše,
Da otidu s njim k Sagari
Car čestiti ko ih zvaše.
Ter k Filibi obratiše 40
Istiem putem kiem dogjoče,
A pak napried udariše
I u Rogoš otidoše.
Gjerjen selo tu prohode 41
I kroz Cirpan Ali pašu,
U Cangliju za tiem hode
U Sergeris paka jašu.
A otole na ishod zore 42
K Sagari su odjezdili,
Gdje nahode liepe dvore
Ke im bjehu pripravili.
U kojema sa sve strane A3
Veoma obilno i bogato
Sred naprave izabrane
Zrakom sjaše svietlo zlato.
Prozori se tu vigjahu 44
Od ckla izvrsna učinjeni,
A miri se ponošahu
Milo iznutra narešeni.
Drva od vrata puna dika 45
Gizdahu se u svjetlosti,
Okovana svakolika
U bisernoj ljepoj kosti.
Izvirahu vode od svudi 46
Ke u igrah druzieh teku
Ter činjahu u razbludi
Tuda čudnu radost neku.
falmotić. jjg
242 DUBROVNIK PONOVLJEN
•
Nasititi da se ne bi 47
Mogo milom u pogledu
Gdje sad skupno lete k nebi
Sad u rosi sitnoj gredu.
Tu perivoj Hep u svemu 48
Cienu uzmnaža dvora toga,
Rastijaše u kojemu
Mnoš od voća razlikoga.
Ter sve što je kad čuveno 49
Čuda, uresa, i hitrina,
Sve to bješe napravljeno
Veoma izvrsna sred načina.
Gospodičić prvi od grada 50
Te ljepote, uživaše,
Komu stari još njekada
U gospoctvu svietli sjaše.
Nu dvorove tač gizdave 51
Pokllsarim' sada daju,
Dokle opet ih natrag sprave
Da u njima pribivaju.
Gdje za malo oni dana 52
Još ne dobro počinuše
Kad od paše kajmakana
Da idu k njemu glase čuju.
Uzjahaše tiem najbrže 53
Da se pogju s njjm sastati,
Zapoviedi da izvrše
I budu mu čas pridati.
Neka vide svrhom kojom 54
Tuge imaju sve svršiti,
Da se ljutiem nepokojom
Ne uzbudu svegj mučiti.
Kajmakan se nahogjaše 55
Pod šatori na ravnini,
Otkle svaki dan hogjaše
Da lov tuda s carem čini.
S carem koji bješe zdvora 56
Kod grada se namjestio,
I grad drugi od šatora
Vele veći učinio;
PJEVANJE XII. 243
U komu su ogragjeni, 57
Ko da 'e kruna učinjena,
Miri modri i crljeni
Cesta od platna omaštena.
Vrh šatora vigjahu se 58
Gdje jabuke zlatne sjahu,
Koje sunca činjahu se
Čim zrak nadvor izmećahu.
A šatori modri i bieli 59
Bjehu polje pritisnuli,
I u drag način i veseli
Gospocki se tu prosuli.
U najvećoj u visini 60
Carev šator raspet staše,
Ki okolo na ravnini
Druge manje uzdržaše;
Gdje dvorani svikolici 61
Ki ga u temu putu druže
Stoje, u mnogoj neka dici
Iz bliza ga dvore i služe.
Uz šatore te na stranu 62
Velik šator vigjaše se
Prostrt carskom kajmakanu
Ki jabukam zlatnjaše se.
Prijatelju Mustaj paši 63
Drugi opeta s desnu bješe,
Kl od glave caru draži
Musaipom da ga rješe.
Sluge okolo umiljene 64
U šatorim manjim stahu
Gdje gospare sve" ljubljene
S vjernom službom svegj dvorahu.
Njekoliko još šatora 65
U gospode bješe glavne,
Ki napravam mnoziem zdvora
Kažu urese svoje slavne
Šatori su ponositi 60
U Kjohaje Imbrahima,
A i Rais glasoviti
Od mnoge ih ciene ima.
244 DUBROVNIK PONOVLJEN
U Ali age Karakaša 67
Ljep je šator veoma dosti,
Ki je carev Čauš Baša,
Pun razuma i kreposti.
Ostali su u pogledu 68
Manji vidjet sred ravnine,
Ali stoje liepu u redu
Da grad pravi rek'bi čine.
Poklisari tad dogjoše 69
K Mustaj paši Kajmakanu,
I pod šator otidoše
Da se ončas s njim sastanu;
Koga sidjet iznahode, 70
S desna uza nj Rais staše,
S lieva s mnoziem od gospode
Čauš basa mu čast činjaše.
A dvorani u dva reda 71
S vezaniema rukam stahu
Ter s njegova tu pogleda
Službu i posluh pomno učahu.
Zmija mu se još nemila 72
Izvijaše po utrobi,
Kom neman ga bješe udrila
Da u pakljenoj puca zlobi.
Ter u sebi pun čemera 73
U zle misli zadubo se,
Ištuć da gnjev svoj išćera
Ljuto u komu naduo se.
S običajniem darom k njemu 74
Poklisari pristupiše,
I umiljeni veoma u svemu
Dvorno mu se pokloniše.
Ali on s mnogom oholasti 75
Dočeka ih pun zla jeda,
I ne hotje na te časti
U pogrdi ni da gleda.
Neg' u gnjevnoj ljutoj biesti 76
Ciem pamet mu srdžba zani,
Prida se im ne da sjesti
Ni im stola tu dohrani.
PJEVANJE XII. 245
Paček veće što je gore 77
Ne poda im zavrć' rieči,
Neg' kad htješe da govore
Oholo se na nje isprieći;
Veleći im: — toli ovako 78
Otmanović car dvori se
Da od vas njemu docna tako
Ovi harač donosi se?
Ke je vrieme prolećelo 79
I ne bi vas moć vidjeti?
Jeda se je štogod snjelo
Vašoj ludoj u pameti ?
Što ste tako kratka vida? 80
Blago jeli doneseno
Slavnom caru da se prida
Kako vam je naregjeno ?
Znate dobro da je triebi 81
Da se stvori, da se sliedi
Sto zareče car pod nebi
Svemogućom zapoviedi?
I njegova da visoka 82
Rieč ne može doć' na manje,
Još da ima s tega uzroka
Sviet začuti sve skončanje.
Na ove rieči poklisari, 83
Ke im paša govoraše,
Kako da ih tries udari
Zapanjeni ljuto ostaše;
Videć da on prem nemio 84
Kroz gnjev hudi i srditi
U sviesti je namislio
Zla svaka im učiniti
Tiem da bolje s njim razlože 85
Da ga kogod mirna učine
S pameti se utekoše
Namišljene na hitrine.
1 za počet prie s milosti 86
Da ga u srce njom obrane
Na njihove da žalosti
U sebi se smisli i gane;
246 DUBROVNIK PONOVLJEN
Starji od njih proli suze 87
Čim ga ljuta boles mori,
Ter ovako plačuć uze
Paši oholom da govori:
Što nas pitaš, gospodaru, 88
Er s haračom mi smo cknjeli,
Ter ne pitaš slavnom caru
Grad Dubrovnik živ još je li?
Začula je strana svaka 89
Strašna trešnja ko ga obali;
Nepriatelja nije opaka
Ki ga suzam sati ne žali;
Videć gdje se prem nizoko 90
Slavnom gradu zgodi pasti,
Ki letjaše prem visoko
U slobodnoj svojoj vlasti;
Izmišljajuć na što od svieta 91
Gospoctva su sva podložna,
Gdje satira čes prokleta
Krune ohole, carstva uzmnožna.
A ti koji imaš prvi 92
Naš prijatelj nas žaliti,
Ko da si nam žedan krvi
Hoć' nam tako govoriti.
Vjerovati ne možemo 93
Da i ti nećeš milost čuti
Kad ti sada spovijemo
Naše tuge i jad ljuti.
Pade, zgorje, i poginu 94
Grad Dubrovnik, gospodine,
I u hudu prem načinu
Sva njegova slava gine;
Ako ga opet ne. pomože 95
Car mogući rukom svojom,
Razdieliti da se može
Svojiem smrtniem nepokojom.
Istina je miri zdvora 96
Da mu tvrdi jesu ostali
A da su mu samo s mora
Razrušeni njeki pali;
PJEVANJE XJ1. 247
I da Mleci sad nastoje 97
Nepriatelji sviem nemili,
Da ga uzmu i osvoje
I podlože svojoj sili.
Ali ih se nebojimo 98
Da nam niedno zlo učine,
Mnoge vojske er hranimo
Za braniti sve krajine.
Zasve su nam dvori pali 99
Kieh razvali trešnja opaka
I zasve smo plačni ostali
Bez najdražieh mi rogjaka;
I zasve smo, joh! za vike 100
Izgubili sve što imasmo
Blaga, dobra, slave, i dike,
Čiem po svietu svud se znasmo;
Ne izgubismo s te nesreće 101
Gospockoga srca u nami,
Neg' smioni vele veće
Uzrastosmo u suzami ;
Ter smo spravni svikohci J02
Za grad mili sačuvati
U gospockoj svietloj dici
U boju se izrezati.
Ono s prva kad nas smete 103
Prid očima poraz ljuti,
Ter gledasmo gorke štete,
Svak htijaše pobjegnuti.
I mnozi se uputiše 104
Put latinskieh liepieh kraja
I u plavieh odjedriše
Od smrtnoga bjižeć vaja.
I ostali bi pobjc^nnli 105
Da najbrže ne skočismo.
Njih odluke ko smo čuli,
Ter ih molbam ustavismo;
Kažući im da razloga 106
Grada nije ostaviti
Gdje u cara Otmanskoga
Svaka nam će milost biti.
248 DUBROVNIK PONOVLJEN
On koji se zakle nami 107
Svegj nas branit svojom moći,
Sad će našiem u tugami
Ne kratit nam sve pomoći,
Još najliše gdje harača 108
Donosit nam nije otkndi,
Bivši za uzrok gorka plaća
Sve požego oganj hudi.
Oviem rieći otjerasmo 109
Sviem iz srca strah priljuti,
I uzdanje milo dasmo
Da ne misle o tiem puti.
I tako smo sve smirili; 110
Nu molimo sada tebe,
Smili nam se, tužniem, smili,
Ove teške na potrebe
Carskom rieči unaprieda 111
Er Dubrovnik življet ima,
Ter odgovor carev gleda
Sa sviem svojiem gragjanima. —
Rani u srce Kajmakana 112
Ovi govor ucviljeni,
Zasve zmija otrovana
U utrobi mu gnjevom pjeni.
On od prije čuo bješe, 113
Ko mu pisa paša od Bosne
Mnogo puka da pobježe
Iza trešnje nemilosne.
I ostali da nastoje 114
U latinske zemlje uteći,
Spravne plavi ter im stoje
Za uklonit se svakoj smeći.
Paček španjske bojne plavi 115
Gradu u pomoć da igjahu,
Kieh u putu rieč ustavi
Da ni'e veće grad u strahu ;
Dubrovčani bivši njima 116
Tu pisali svž požude,
I da misli car ne ima
Da Dubrovnik uzet bude.
PJEVANJE XII. 249
A/sad opet bivši čuo 117
Što; poklisar njemu reče,
BieiŠe srce sve ganuo
Da se kegod zlo me steče.
Misleć da će dubrovčani 118
Prije druziem grad pustiti,
I ako uteku da krstjani
Pusta ga će osvojiti.
Ter ako ih s vojskom stisne 119
Blago i zlato da donesu,
Da odluke te korisne
I njih raspa caru ni'esu.
Tiem neka ih ne poplaši 120
Nego izvadi iz skončanja,
Kroz razgovor uze draži
Kazati im bolja ufanja ;
Veleći im: car pod silu 121
Ništa iskati od vas neće
Ni u nikakvu svomu dilu
Učinit vam jada i smeće.
Blago pita po razlogu 122
I po pravdi slavna suda;
Ni'e ni svietu a ni Bogu
Krivina u tem niedna huda.
Muftija je znan nad svima 123
Njemu podo sude svoje
Mudro i pravo, u kojema
Po zakonu sugjeno je;
Da zapada slavna cara 124
Blago i dobro sve na svieti
Od svieh mrtvieh haračara,
Kl bez djece budu umrieti.
Tiem na sude slavne ove 125
I vi pamet podložite,
I kako vas pravda zove
Blago caru poklonite.
Neka i on unaprieda 126
Držeći vas pod sviem krilom
Uzljubi vas, čuva i gleda
I obranom bljude milom.
250 DUBROVNIK PONOVLJEN
\
\
-
S oveziema besjedami 127
Poklisari razumješe . /
Da s ognjeniem svoiem plami
Počeo stinut paša bješe.
Bivši on cjenu učinio 128
Od njihova govorenja,
I u sviesti svoj zadio
Za njih misli pune smienja.
Radi česa otvoraše 129
Vrata od pravde i milosti,
Neka opeta bude draže
Čut i sudit njih žalosti.
Tiem ufanje bivši bolje 130
Oni u sviesti svoj začeli '
Videć mrkle sred nevolje
Ko da poče danak bieli;
Neka mu uprav poznat čine 131
Da razloga car ne ima
Ustajati na vrline
I nepravde suproć njima,
Rekoše mu: naši stari 132
Kad se Orhanu pokloniše
S njim, i za njim sa sviem čari
Slavni ugovor utvrdiše.
Ki je upisan u Athlami 133
Da našincim kad se zgodi
Umriet carskiem u zemljami
Caru blago njih ne hodi;
Da koliko vele manje 134
Kad našega mru sred grada
Po razlogu njih imanje
Slavna cara ne zapada
Očita je to istina, . 135
I ko nema miso hudu
Ne može se bez krivina
Viku oprieti tomu sudu.
Ugovora ali toga 13fi
Jošter da mi ne imamo,
Ko ti reče ni'e razloga
Ni da tako blago damo:
PJEVANJE XII. 251
Er svi ubjeni kl su bili 137
Hude trešnje kroz čemere
U' djecu su ostavili,
Ili oce, il' matere;
Ili braću, kieb po redu 138
I po praviem zakonima
Svakolika dobra gredu
I sve što osta blago njima.
Nu poklati da hoćemo 139
Svieh za cara samiriti,
Zasve krvi, mi znajemo,
Da ne žudi naše piti;
Ne bismo mu stoti dio 140
Mogli blaga doniet viku
Koliko je naredio
Nesrećnomu Dubrovniku.
Er našieh blago koje, 141
Kž li imanje može biti?
Kamenito i hridno je
Sve što imamo mi na sviti.
Tere naša sva država 142
U kojoj su stiene i gore
Nami hrane vik ne dava
Mjesec dosta što bit more.
I da nije trgovine 143
Doma od svudi ku vučemo
Davno bolje u krajine
Pošli bi smo da živemo.
Nu puta nam eto ovoga 144
I one veće svršno umrieše,
Čim od ognja nemiloga
Žerava ih ljuto ždeše;
Ter nam drugo ne ostaje 145
Kad smo ostali živi u smrti
Neg' za svršit £iorke vaje
Smrtni život naš satrti.
Kroz toj, mili Gospodine, 146
Kad ni'e blaga u nas veće,
Ah ! nemoj nam bez krivine
Prilagati smećam smeće.
s
252 DUBROVNIK PONOVLJEN
I ovoga jedva puta 147
Harač smo ovi mi skupili
I s skupljenja toli ljuta
Vas grad gorko ucvilili.
Ali veće da išta damo 148
To ne može viku biti,
Dat nećemo, još da znamo
Svi pod carsku sablju otiti.
Dat nećemo, ne er tako 149
Namislismo tvrdoglavi,
Neg' er moć' nam nije inako,
Jer uboštvo puk nam davi.
Nu da nam je dano s nebi 150
Pritvoriti krv u zlato
Stegjelo se od nas nebi
Ovdje prolit svu bogato;
Neka vidjet car uzbude 151
U koj cieni svegj držimo
Zapoviedi i požude
Ke' od njega mi primamo.
I da naše sve su dike 152
I gospoctvo sve slobodno
Nastojati da u vike
Robujemo njemu ugodno.
Tiem, čestiti gospodaru, 153
Videć ove naše boli
Molimo te slavnom caru
Za ovake se stvari moli:
Da ne pusti vuci od svieta 154
Da nam proždru život isti,
Er za istinu naša šteta
Bit mu neće od koristi.
Nu pomoći sve uzdane 155
Kad nam poda blag i mio
Izvršiće obećane
Kletve, kž je učinio.
A mi ćemo život ovi 156
Vjerno njemu posvetiti,
I ko pravi svegj robovi
Dvoriti ga i služiti.
PJEVANJE XII. 253
Ove rieči bješe od paše 157
S mnogo sviesti izmjerene,
Ter se u sumnjah vas smetaše
Na sve stvari tu čuvene.
I počeo bivši veće 158
Sve ufanje gubit svoje
Da se blago doniet neće
Kako od cara prošeno je;
Ne hoteći u skončan je 159
Poklisare ljuto uvesti,
A ni pustit ončas manje
Što začeše u svoj sviesti;
Za put srednji uzdržati 160
Oveziema u mislima,
Blag poče im tu kazati
Da im mnogu milost ima.
I neka ih razgovori 161
U nesrećniem tiem suzami,
Uze s njima da govori
Ljubežljiviem besjedami ;
Veleći im: sve nesreće 162
Ke se vami dogodiše,
Od velike veoma smeće,
Vjerujte mi, meni biše.
I ja sam se za vas drago 163
Slavnom caru svegj molio,
Da ne ište zlato i blago
Kako vam je naredio.
Nu Muftija bivši tako 164
Osudio znanom sviesti,
Niesam mogo ja nikako
Cara u mislih tacieh smesti.
Jer on isti svojiem usti 165
Pitat vas će više toga.
Ere neće da vam pusti
Tolikoga blaga svoga.
Odgovore promislite 166
Koje ćete njemu dati,
Da ga gnjevna ne učinite
Da se s vami ne zarati.
254 DUBROVNIK PONOVLJEN
Er pak bi vam zaman bilo 167
Svekoliko to kajanje
Kad bi napro on nemilo
Vaše smrtno na skončanje. —
Sve što rjesmo ovdi tebi. 168
Odgovor mu oni daše,
Svietli paša, sve je triebi
Da se od nas caru kaže.
Er take su naše smeće 169
Da s ovakom tugom mnogom
Ne možemo mućat veće
Ni prid ljudem, ni prid Bogom.
S oviem nečim' dovršiše 170
Sve' ovako govorenje;
Ter im paša blag od više
Veće kaže sve smiljenje.
Paček miliem besjedami 171
Vrh trešnje ih bude pita
I kako je u tugami
Bila vidjet strahovita;
Kako li se opet zgodi 172
U tem raspu za jad gori
Iz gomila da se vodi
Oganj s koga grad izgori.
Zasve mnozi da mi rješe 173
Tugu ovu, reče, vašu
Cjelovito ne umješe
Ni s načinom da sve kažu.
Tiem uzo bih od vas čuti, 174
Ki ste bili u zlu temu,
Ko vas tako udes ljuti
Satarisa hudo u svemu;
Da na vašoj plačno česti 175
Te nesreće čujuć vrle
I ja budem u bolesti
Požaliti stvari umrle.
Jakimir mu odgovara: 176
Ja u gradu niesam bio
Neg' se vraćah s vrata od cara
Jad kad nam se ti zgodio.
PJEVANJE XII. 255
Tiera ne umiem prem do kraja 177
Kako milost tvoja prosi
Našega vam kazat vaja
Ki nam smrtno život kosi.
Još saviše gdje izgubih 178
S dragom ljubi djecu milu,
Draže od sebe koje ljubih
I bez kieh sam svegj u cvilu.
Na prve bih rieči umuko 179
Da ma usta progovore,
I u srcu bih ončas puko,
Tolike me smeće more.
Gospodičić ali ovi, 180
K Buniću se tad obrati,
Kl je u teziem bio jadovi,
On će moć' vam sve skazati.
Njega zviezda blaga i mila 181
Sa svom kućom shrani tada,
Ter ga nije ucvilila
Neg' pogubom samo od grada.
On će zato pogoditi 182
Po načinu lasno tebi,
I redom ti sad izriti
Sve što trpjet bi nam triebi.
Neka vidiš, da žalosti 183
Koje su se nam zgodile,
Nadišle su sve gorkosti,
Vik na svietu ki su bile.
