[Bogdanu je sinoć knjiga došla]
Bogdanu je sinoć knjiga došla,
drobna knjiga od cara pisana,
da se mora na vojnicu sprimat.
Kad je Bogdan knjigu pročitao,
tad pripaše britku sablju svoju 5
i otide staroj majci svojoj.
»Bog daj tebi, moj sine Bogdane,
što je tebi golema nevolja,
da si britku sablju pripasao?«
»Bogom tebi, stara mila majko, 10
došla mi je knjiga napisana,
da se moram na vojnicu sprimat.«
»Hodi zbogom, moj mili Bogdane,
i pozdravi vjernu ljubu svoju!«
Kad je ljuba njega upazila, 15
tada se je ljuto prestrašila,
svom Bogdanu ljuba govorila:
»Bogom tebi, moj mili Bogdane,
došla ti je golema nevolja,
da si svoju sablju pripasao.« 20
Sada Bogdan ljubi govorio:
»Bogom tebi, verna ljubo moja,
sada nam se mladim rastajati,
došla mi je sinoć drobna knjiga,
da se moram na vojnicu sprimat.« 25
Kad je ljuba reči razumila,
oko vrata ruke mu ovila.
»Hodi zbogom, moj mili Bogdane,
hodi zbogom, ne zaboravi me!«
Poša Bogdan u črnu vojnicu, 30
osta Bogdan na črnoj vojnici,
tri godine i tri črne zime.
Kad je Bogdan slatki san usnio,
tad je Bogdan u sanku vidio,
da s ljubovka za drugog udaje. 35
Kad se Bogdan jutro probudio,
tada Bogdan žaiostan ostane,
pa otide k caru gospodinu:
»Bogom tebi, care gospodine,
ja sam noćas slatki san usnio 40
i u snu sam ljubovku vidio,
da s ljubovka za drugog udaje.
Bogom tebi care gospodine,
ne biš mene do ljube pustio,
da si idem ljubovku ostavit, 45
da mi drugi ne bi je ljubio.«
»Udri, junak, da ti Bog da zdravlje,
pa ti odi do svojih dvorova
i ostavi vjernu ljubu svoju.«
Kad je Bogdan svojim dvorim doša 50
tada najde majku od ljubovke.
»Bogom tebi, stara mila majko,
ne bi 1’ meni tu prispati dala?«
»Bogom tebi, neznana delijo,
ne moremo pustit te prispati, 55
ovde ćemo sutra svate jimat,
tristo konji doć će nejahanih,
tristo svati doć će neženjenih.
Bogom tebi, neznana delijo,
od’ ti malo u gornje kamare, 60
tamo ti je mlada nevistica,
te je moli, da ti da prispati.«
Poša Bogdan u gornje kamare,
zagledal je kroz prozor kamaru,
nutra spazi mladu nevisticu; 65
jednom rukom ruho razbirala,
drugom rukom suze otirala.
On potrka vrata od kamare.
»Ki potrka vrata od kamare?«
»U tuđini junak sam ti zaša, 70
ne znam kuda jadan ću prispati.«
»Stani dalje, neznana delijo,
od mila ti ne smim govoriti,
imala sam Bogdana junaka,
koji mi je na vojnicu sprošal, 75
milo sam ga mlada otpravljala,
bele ruke o vratu ovila,
lepo sam ga ljuba poljubila,
a Bogdana iz vojnice nima,
kako ću ja drugoga ljubiti, 80
kada njega ne mogu zabiti.
Ej Bogdane, prva srećo moja,
ej Bogdane, mila ljubav moja!
Bogom tebi, neznana delijo,
ajd’ ti sada u dolnje kamare 85
i zaprosi staru majku moju,
nek ti spat da u dolnje kamare.«
Poša Bogdan u dolnje kamare,
tu ga majka metnula spavati.
Kad je jutro zora usvanula, 90
tada Bogdan z kamare izajde,
žarko sunce od istoka sine,
a svatovi od zapada idu,
ljuba ih je milo pričikala,
a kraj ljube svoje Bogdan stoji. 95
Ljuba drži zelenu leliju,
stari svate pred svatovi ide,
mlad uženja iza njega ide
i je pošal ljubovku ljubiti,
al se ljuba glavom okrenula 100
i prolila suzice niz lišce,
al mu ona ljubit se ne dala.
Bogdan stane do staroga svata
i zaprosi on staroga svata:
»Bogom tebi, stari svaće mili, 105
ne biš meni ti dao zaplesat,
zaplesati s mladom nevisticom.«
»Udri, junak, da ti Bog da zđravlja!«
Kad je Bogdan s nevisticom zaplesal,
tad je njemu ona besidila: 110
»Bogom tebi, neznana delijo,
nemoj peštat moje bele noge,
i Bogdan je moje noge peštal,
kad je sa mnom on nekada plesal.«
Bogdan tad do starog svata pođe 115
i zaprosi on staroga svata:
»Bogom tebi, stari svate mili,
ne bi l’ meni nazdraviti dao.«
»Udri, junak, da ti Bog da zdravlje!«
Natočio Bogdan dva bokala vina 120
i je mladoj nevi nazdravija:
»Zdravo budi, mlada nevistica,
ti mi ispij bukal črnog vina,
dnom bukala dva zlatna darova.«
Kad je mlađa pun bukal ispila, 125
tad je našla na dnu od bukala
dva prstena od suvoga zlata,
pa je ona njemu besidila:
»Bogom tebi, neznana delijo,
ovo j’ prsten mojega Bogdana, 130
koji mi je na vojnicu sprošal,
ali njega iz vojnice nima.«
»Bogom tebi, mlada nevistico;
ja sam Bogdan prva sreća tvoja,
koji san ti iz vojnice došal, 135
da te mladu od svati ostavim,
da ne ljubi drugi lice tvoje.«
Kad je ljuba reči razumila,
ruke mu je oko vrata vila,
u milo ga lice poljubila 140
i je svatom svojim besidila:
»Ote zbogom, lipi svati moji,
ovo j’ Bogdan prva srića moja.«
Svatove se žalosno vrnuli,
a ljubovka na kolena sila, 145
na kolena svog milog Bogdana
i u lice bilo ga ljubila.
Zapis: Vodice, 20. X. 1952., O. Delorko, rkp. INU 85, br. 66.
Kazivao Anton Miljević, rođ. 1888. u Vodicama.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
