[Богдану је синоћ књига дошла]
Богдану је синоћ књига дошла,
дробна књига од цара писана,
да се мора на војницу спримат.
Кад је Богдан књигу прочитао,
тад припаше бритку сабљу своју 5
и отиде старој мајци својој.
»Бог дај теби, мој сине Богдане,
што је теби голема невоља,
да си бритку сабљу припасао?«
»Богом теби, стара мила мајко, 10
дошла ми је књига написана,
да се морам на војницу спримат.«
»Ходи збогом, мој мили Богдане,
и поздрави вјерну љубу своју!«
Кад је љуба њега упазила, 15
тада се је љуто престрашила,
свом Богдану љуба говорила:
»Богом теби, мој мили Богдане,
дошла ти је голема невоља,
да си своју сабљу припасао.« 20
Сада Богдан љуби говорио:
»Богом теби, верна љубо моја,
сада нам се младим растајати,
дошла ми је синоћ дробна књига,
да се морам на војницу спримат.« 25
Кад је љуба речи разумила,
око врата руке му овила.
»Ходи збогом, мој мили Богдане,
ходи збогом, не заборави ме!«
Поша Богдан у чрну војницу, 30
оста Богдан на чрној војници,
три године и три чрне зиме.
Кад је Богдан слатки сан уснио,
тад је Богдан у санку видио,
да с љубовка за другог удаје. 35
Кад се Богдан јутро пробудио,
тада Богдан жаиостан остане,
па отиде к цару господину:
»Богом теби, царе господине,
ја сам ноћас слатки сан уснио 40
и у сну сам љубовку видио,
да с љубовка за другог удаје.
Богом теби царе господине,
не биш мене до љубе пустио,
да си идем љубовку оставит, 45
да ми други не би је љубио.«
»Удри, јунак, да ти Бог да здравље,
па ти оди до својих дворова
и остави вјерну љубу своју.«
Кад је Богдан својим дворим доша 50
тада најде мајку од љубовке.
»Богом теби, стара мила мајко,
не би 1’ мени ту приспати дала?«
»Богом теби, незнана делијо,
не моремо пустит те приспати, 55
овде ћемо сутра свате јимат,
тристо коњи доћ ће нејаханих,
тристо свати доћ ће нежењених.
Богом теби, незнана делијо,
од’ ти мало у горње камаре, 60
тамо ти је млада невистица,
те је моли, да ти да приспати.«
Поша Богдан у горње камаре,
загледал је кроз прозор камару,
нутра спази младу невистицу; 65
једном руком рухо разбирала,
другом руком сузе отирала.
Он потрка врата од камаре.
»Ки потрка врата од камаре?«
»У туђини јунак сам ти заша, 70
не знам куда јадан ћу приспати.«
»Стани даље, незнана делијо,
од мила ти не смим говорити,
имала сам Богдана јунака,
који ми је на војницу спрошал, 75
мило сам га млада отправљала,
беле руке о врату овила,
лепо сам га љуба пољубила,
а Богдана из војнице нима,
како ћу ја другога љубити, 80
када њега не могу забити.
Еј Богдане, прва срећо моја,
еј Богдане, мила љубав моја!
Богом теби, незнана делијо,
ајд’ ти сада у долње камаре 85
и запроси стару мајку моју,
нек ти спат да у долње камаре.«
Поша Богдан у долње камаре,
ту га мајка метнула спавати.
Кад је јутро зора усванула, 90
тада Богдан з камаре изајде,
жарко сунце од истока сине,
а сватови од запада иду,
љуба их је мило причикала,
а крај љубе своје Богдан стоји. 95
Љуба држи зелену лелију,
стари свате пред сватови иде,
млад ужења иза њега иде
и је пошал љубовку љубити,
ал се љуба главом окренула 100
и пролила сузице низ лишце,
ал му она љубит се не дала.
Богдан стане до старога свата
и запроси он старога свата:
»Богом теби, стари сваће мили, 105
не биш мени ти дао заплесат,
заплесати с младом невистицом.«
»Удри, јунак, да ти Бог да зђравља!«
Кад је Богдан с невистицом заплесал,
тад је њему она бесидила: 110
»Богом теби, незнана делијо,
немој пештат моје беле ноге,
и Богдан је моје ноге пештал,
кад је са мном он некада плесал.«
Богдан тад до старог свата пође 115
и запроси он старога свата:
»Богом теби, стари свате мили,
не би л’ мени наздравити дао.«
»Удри, јунак, да ти Бог да здравље!«
Наточио Богдан два бокала вина 120
и је младој неви наздравија:
»Здраво буди, млада невистица,
ти ми испиј букал чрног вина,
дном букала два златна дарова.«
Кад је млађа пун букал испила, 125
тад је нашла на дну од букала
два прстена од сувога злата,
па је она њему бесидила:
»Богом теби, незнана делијо,
ово ј’ прстен мојега Богдана, 130
који ми је на војницу спрошал,
али њега из војнице нима.«
»Богом теби, млада невистицо;
ја сам Богдан прва срећа твоја,
који сан ти из војнице дошал, 135
да те младу од свати оставим,
да не љуби други лице твоје.«
Кад је љуба речи разумила,
руке му је око врата вила,
у мило га лице пољубила 140
и је сватом својим бесидила:
»Оте збогом, липи свати моји,
ово ј’ Богдан прва срића моја.«
Сватове се жалосно врнули,
а љубовка на колена сила, 145
на колена свог милог Богдана
и у лице било га љубила.
Запис: Водице, 20. X. 1952., О. Делорко, ркп. ИНУ 85, бр. 66.
Казивао Антон Миљевић, рођ. 1888. у Водицама.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
