Pita majka žarenoga sunca:
»Aj ti, sunce, moje čedo drago!
Esi meni trudno i umorno
vav’jek hodeć, nigda ne stojeći?«
Žarko sunce majki odgovara: 5
»Ne pitaj me, moja stara majko!
Tebi trudno ni umorno nisam,
jer ja imam dobra prijatelja,
prijatelja Boga velikoga.
Nego, kad je na po dana, majko, 10
onda mene na krioce prima,
a kade su doba od dizanja,
ne budi me, čim se junak budi,
neg’ me gladi rukom po obrazu:
»Ajde, ustaj, moje žarko sunce, 15
da grijemo po sv’jetu sirote!«
Mihovio Pavlinović, II, br. 12. Iz Bukovice u Dalmaciji.
