Пита мајка жаренога сунца:
»Ај ти, сунце, моје чедо драго!
Еси мени трудно и уморно
вав’јек ходећ, нигда не стојећи?«
Жарко сунце мајки одговара: 5
»Не питај ме, моја стара мајко!
Теби трудно ни уморно нисам,
јер ја имам добра пријатеља,
пријатеља Бога великога.
Него, кад је на по дана, мајко, 10
онда мене на криоце прима,
а каде су доба од дизања,
не буди ме, чим се јунак буди,
нег’ ме глади руком по образу:
»Ајде, устај, моје жарко сунце, 15
да гријемо по св’јету сироте!«
Миховио Павлиновић, II, бр. 12. Из Буковице у Далмацији.
