Arkulin/Drugi čin
Prvi prizor
[uredi]
ARKULIN: Ha! Pestuleza bi lijek ovizijem koji se vrćahu ovdje. Nije ih sada furfanata! In fine, oružje je kralj od svijeta, oružje sve gospoduje. Sad sam ja gospodar od ove place. Pestulezo, junačka hrano, ti si sada moja čâs, meae summae vires. Sad ću moć na repozano ovu krudelacu vidjet, ovu ka mene jur vodi svezana za grlo. Sad ću činit da izide na funjestru.
Želim te u željah, u želji umirem,
jak žedan jelin plah, za tobom željan grem.
Ančice, je li pravo da si toliko krudela? Meni, ah meni, ah meni, tvomu toliku krudelta!
LOPUĐANIN: (Ču li, džiljoziju zatvori od njega!)
VUKAVA: Gospodaru!
ARKULIN: Ah, Vukava, ti li si? Jeda mi si afikat od kuće donijela?
VUKAVA: Ubio bog afikat! Sada hodi najbrže, u mene u kuću uljezi, er ima s tobom govorit od strane Ančice tvoje.
ARKULIN: Ah, od strane Ančice!
VUKAVA: Nemo' veće tu stât, er ima jednoga brata, gospodaru, zmaja, isiječe te na peče, ako izide. Vidio te je gdi s Ančicom govoriš, i potrčao je u tretji pod po mač i štit. Hod'mo u kuću prije neg je izišao.
ARKULIN: Ah, junak je! Ah, i s mačem i s štitom! Da pođ'mo, retira'mo se.
VUKAVA: Oto ga! Hodi!
ARKULIN: Ne govor' da sam ja ovdi u tebe.
Drugi prizor
[uredi]
LOPUĐANIN: Giuraddio, na moje oči! Po svetoga Antuna od Padue, viescio vigliacco, kako te ću naučit kao da se u čâs dobrijem ljudem tiče. Bih u Napuli, u Dzembi, u Maoprdoniji e Aligurli, - ovaka mi se sramota ne učini, kao mi se ovdi za mírom učini od zamiraca! Nu me dočeka', ter ćeš vidjet je li se ovo po ulicah tjerat, zamirci! Giuraddio, najmanja te će peča bit nos, ako te stignem. - Nije ga, utekao je traditur de forche, mangiaguadagno. Vele volat sam ja ovizijem mandžagvadanjom ručak u drijevu dao, da se će spomenovat od Viculina. Ah, koliko ih je u moje dni prida me u more skočilo!
ARKULIN: (Ah, ja ne mogu trpjet da mi tko brava!)
VUKAVA: (Nemo', gosparu, isiječe te!)
ARKULIN: Čuješ ti, Lopuđanine, da ne gledam što gledam...
LOPUĐANIN: Ah, ah, u forte se je njetko zatvorio! Nu izid' malo iz te fortece!
ARKULIN: Ljubav me velika čini da t' imam respet.
LOPUĐANIN: Nu izid' odzgor, da t' ukažem što je ljubav, i da se pozdravimo.
ARKULIN: Vukava, ja ne mogu trpjet!
VUKAVA: Nemo' gospodaru!
ARKULIN: Ah, becco futuo, stav' ruku na to oružje!
LOPUĐANIN: Misser, što sam ja tebi učinio?
ARKULIN: Prida' se, beccazzo, er ti sad stokatu dah.
LOPUĐANIN: Misser, ja ti sam sluga.
ARKULIN: Moj pržon! Dobio te sam in battaglia; daj to oružje.
LOPUĐANIN: Misser, nemo'! Giuraddio, torto mi činiš.
ARKULIN: Metti zo quelle arme, becco futuo!
LOPUĐANIN: Misser, tvoj sam sluga, na!
ARKULIN: Moj si prdžon!
LOPUĐANIN: Tvoj sam, što je tebi drago.
ARKULIN: Klekni doli sada!
LOPUĐANIN: Kako je tvojoj milosti drago.
ARKULIN: Moj si prdžon, u meni sad stoji zaklat te i prostit ti život.
ANČICA: (Vule draga, ne da' ve ga ubit!)
VUKAVA: Nemo', ne, gospodaru, za ljubav one tvoje drage duše!
ARKULIN: Vukava, puštaj me činit moje oficijo.
VUKAVA: Za ljubav one tvoje drage duše!
ARKULIN: Ha! Za ljubav one duše, Vukava, praštam mu život.
LOPUĐANIN: Misser, a vazda ti sam sluga.
ARKULIN: Čuješ ti, praštam ti život, ma oružje hoću za mene; i da te veće nijesam vidio u gradu se obrnut čas jedan!
LOPUĐANIN: Misser, bez oružja čemu sam?
ARKULIN: Još se vrtiš tudije, becco futuo? - Vukava, što ti veliš? Meritam li ljubovcu sada?
VUKAVA: Jaoh, sjetna, tko bi mnio da u tebi to leži!
ARKULIN: Ja se ovoga prvoga obstakula liberah.
VUKAVA: Ti, ti nijesi čovjek ma zmaj!
ARKULIN: Vukava, bogme zmaj, i reci Ančici - zmaj. Star je, njetko govori; Vukava, ti si vidjela, neću ništa govorit; umjej spovidjet. I reci joj da mi ne ima za zlo er joj sam ovako brata tratao; on je sve kriv, er htje provat što je jakos Arkulinova, - tot njemu! Reci joj: "Cić tvoje ljubavi mu sam život prostio".
VUKAVA: Ja 'o' ću sve rijet. Ma hod'mo opet u mene u kuću, er ti imam od nje strane vele govorit. Neka ja nosim tu štitinu.
ARKULIN: Vukava, neću neg ja! Ovo je moja čâs, ovo ću u memoriju stavit ad posteros; mnom je danaska sva moja famelja čâs dobila eternu, eternu.
VUKAVA: Blago njim s tobom!
Treći prizor
[uredi]
KOTORANIN: Vraganajes po petnajes, komedije, komedijole! Bolje je meni nastojat kao ću lopiže prodat, neg da se mnom Dubrovčići rugaju. Po svetoga Tripuna, blaženoga našega konfaluna a moga krsnoga imena, kao ne bijehu za ino Tripu doveli u maškaratu, neg da se njim rugaju Dubrovčići, - Dubrovčići, er kao uljezosmo jedan drugoga u ruge stavljat, njetko će i drugi pomižan ostat. Po bradu Božiju, da vrag uzme dušu onijem našijem ki pomižaše kruške, da ih pomižanijeh Dubrovčićem prodaju, pak ih sami, bestije od tri bolanče, jedoše. Fortuna ih zategnu; staviše se tej kruške jesti: "Ova nije pomižana, ova nije uscana, ova nije". Vrag da ih vazme! Daše fin svijem kruškami, da smo sad za rug Dubrovčićem i vituperijo od sve Dalmacije. Ludjak jedan učini eror, a svi ga mudri ne mogu remedijat. A, uz ove tuge, još nas i naš dom i naša kuća bije. Oni vražiji ajer, koliko nas rađa, toliko nas kilavijeh rađa. Te vražije krepature renjaju u nas, er sam većekrat rekao u meni, a meni: kilo, vrag da te vazme, ako si i moje meso; i vas tedijo moj zlo' česti pridavam. Tizim nas vražiji Dubrovčići najveće kore. Da vrag uzme oni djavolji ajer ki nas pridrtijeh rađa, da smo za rug Dubrovčićem i vituperijo vragu i njegovu ocu. Njeka me malankunija uhiti razbirajući ove stvari; poću malo začet uz luet, da mi malankonija od srca otide.
Kroz bužu me gledaš, ne daš mi pokoja;
razdro sam vehti plaš...
Četvrti prizor
[uredi]
ARKULIN: Ola! Čuješ ti, Kotoranine, da si otle najbrže otišao s tizijem leutom; neću tizijeh leuta tu!
KOTORANIN: Ki vrag odzgor govori?
ARKULIN: Jesi li me čuo?
KOTORANIN: Malo sam pogluh, non aldo troppo ben.
ARKULIN: S tizijem leutom otole! Jesi li čuo?
KOTORANIN: S ovizijem sam leutom ovdi, i ovdi ću stat, a ti mi paraš njeka pridrt s tjezijem riječmi od bjestije.
ARKULIN: Scijeniš ti da sam ja Kotoranin?
KOTORANIN: A što hoćeš izrijet od Kotorana?
ARKULIN: Kurvina kilava trago, još te tu vidim?
KOTORANIN: Ima bit da ti je to domaća spovidjela.
LOPUĐANIN: Giuraddio, per san Givan, kako ti neće probit oružje koje mi si ugrabio per superchiaria.
KOTORANIN: Po svetoga Tripuna i po četiri vanđeliste, kao te će velik vrag vazet, ako u nokte Tripi upadeš, beko od tri bolanče!
LOPUĐANIN: Po sonce, koje nad nami svijeti, i po more, koje brodim, jeda te kad na Igalo srjeća dovede! Ah, za mirom sam, ter sam svezan! Znaš koje sam prove ja na mulu od Dzembe učinio?
KOTORANIN: Ah, moli tvoga Boga i njegovu mater, er nijesam ono malo lopiža doprodao! Neću njimi perikulat; a ja bih te naučio što je Tripe Kotoranin.
LOPUĐANIN: Giuraddio!
KOTORANIN: Po svetoga Tripuna!
LOPUĐANIN: Po Gospu od Pšunja!
KOTORANIN: Po Majku od Kotora!
LOPUĐANIN: Po svetoga Antuna i Nikolu od Bara!
KOTORANIN: Po Petra i Andriju i Jodzefa martira svetoga!
LOPUĐANIN: Ja te ću!
KOTORANIN: Znat ćeš, bestijo od tri bolanče, s kijem imaš što činit!
ARKULIN: Respetam, imam respet! Pođ'te zbogom, šeta'te.
LOPUĐANIN: Giuraddio, izidi ako t' što ide od ruke. Ovo ti para pestulezom bit?
KOTORANIN: Ja, po Majku Božiju da izide, u peče bih ga učinio.
ARKULIN: Ah, dva ste na jednoga!
VUKAVA: Pođite zbogom, dobri ljudi! - Gospodaru, ištetićeš vas posao tvoj, ako š njimi uzgovoriš.
LOPUĐANIN: Ha, jeda te kad na Igalo dobra srjeća donese!
KOTORANIN: Neće li te ki vrag u Kotor donijet jedan dan, da se ja i ti celivamo?
Peti prizor
[uredi]
MARIĆ: Koja je trjeska ovo prid mojom kućom? Što je to oružje? Viculine, što se to rabi? Ali ti vazda kustijon činiš?
VICULIN: Nije neg, giuraddio, njeka bjestija!
KOTORANIN: Po svetoga Tripuna, njeka bjestija!
MARIĆ: Hodi u kuću ti! A ti, dobar čovječe, pođi na tvoj posao.
KOTORANIN: Me reccomando, vaš sam sluga.
MARIĆ: Para mi, biješe ono Tripe Kotoranin, moj prijatelj, a ne stavljah se od njega.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|