Аркулин/Други чин
Први призор
[уреди]
АРКУЛИН: Ха! Пестулеза би лијек овизијем који се врћаху овдје. Није их сада фурфаната! Ин фине, оружје је краљ од свијета, оружје све господује. Сад сам ја господар од ове плаце. Пестулезо, јуначка храно, ти си сада моја чâс, меае суммае вирес. Сад ћу моћ на репозано ову круделацу видјет, ову ка мене јур води свезана за грло. Сад ћу чинит да изиде на фуњестру.
Желим те у жељах, у жељи умирем,
јак жедан јелин плах, за тобом жељан грем.
Анчице, је ли право да си толико крудела? Мени, ах мени, ах мени, твому толику круделта!
ЛОПУЂАНИН: (Чу ли, џиљозију затвори од њега!)
ВУКАВА: Господару!
АРКУЛИН: Ах, Вукава, ти ли си? Једа ми си афикат од куће донијела?
ВУКАВА: Убио бог афикат! Сада ходи најбрже, у мене у кућу уљези, ер има с тобом говорит од стране Анчице твоје.
АРКУЛИН: Ах, од стране Анчице!
ВУКАВА: Немо' веће ту стâт, ер има једнога брата, господару, змаја, исијече те на пече, ако изиде. Видио те је гди с Анчицом говориш, и потрчао је у третји под по мач и штит. Ход'мо у кућу прије нег је изишао.
АРКУЛИН: Ах, јунак је! Ах, и с мачем и с штитом! Да пођ'мо, ретира'мо се.
ВУКАВА: Ото га! Ходи!
АРКУЛИН: Не говор' да сам ја овди у тебе.
Други призор
[уреди]
ЛОПУЂАНИН: Гиураддио, на моје очи! По светога Антуна од Падуе, виесцио виглиаццо, како те ћу научит као да се у чâс добријем људем тиче. Бих у Напули, у Дземби, у Маопрдонији е Алигурли, - овака ми се срамота не учини, као ми се овди за мíром учини од замираца! Ну ме дочека', тер ћеш видјет је ли се ово по улицах тјерат, замирци! Гиураддио, најмања те ће печа бит нос, ако те стигнем. - Није га, утекао је традитур де форцхе, мангиагуадагно. Веле волат сам ја овизијем манџагвадањом ручак у дријеву дао, да се ће споменоват од Вицулина. Ах, колико их је у моје дни прида ме у море скочило!
АРКУЛИН: (Ах, ја не могу трпјет да ми тко брава!)
ВУКАВА: (Немо', госпару, исијече те!)
АРКУЛИН: Чујеш ти, Лопуђанине, да не гледам што гледам...
ЛОПУЂАНИН: Ах, ах, у форте се је њетко затворио! Ну изид' мало из те фортеце!
АРКУЛИН: Љубав ме велика чини да т' имам респет.
ЛОПУЂАНИН: Ну изид' одзгор, да т' укажем што је љубав, и да се поздравимо.
АРКУЛИН: Вукава, ја не могу трпјет!
ВУКАВА: Немо' господару!
АРКУЛИН: Ах, беццо футуо, став' руку на то оружје!
ЛОПУЂАНИН: Миссер, што сам ја теби учинио?
АРКУЛИН: Прида' се, беццаззо, ер ти сад стокату дах.
ЛОПУЂАНИН: Миссер, ја ти сам слуга.
АРКУЛИН: Мој пржон! Добио те сам ин баттаглиа; дај то оружје.
ЛОПУЂАНИН: Миссер, немо'! Гиураддио, торто ми чиниш.
АРКУЛИН: Метти зо qуелле арме, беццо футуо!
ЛОПУЂАНИН: Миссер, твој сам слуга, на!
АРКУЛИН: Мој си прџон!
ЛОПУЂАНИН: Твој сам, што је теби драго.
АРКУЛИН: Клекни доли сада!
ЛОПУЂАНИН: Како је твојој милости драго.
АРКУЛИН: Мој си прџон, у мени сад стоји заклат те и простит ти живот.
АНЧИЦА: (Вуле драга, не да' ве га убит!)
ВУКАВА: Немо', не, господару, за љубав оне твоје драге душе!
АРКУЛИН: Вукава, пуштај ме чинит моје официјо.
ВУКАВА: За љубав оне твоје драге душе!
АРКУЛИН: Ха! За љубав оне душе, Вукава, праштам му живот.
ЛОПУЂАНИН: Миссер, а вазда ти сам слуга.
АРКУЛИН: Чујеш ти, праштам ти живот, ма оружје хоћу за мене; и да те веће нијесам видио у граду се обрнут час један!
ЛОПУЂАНИН: Миссер, без оружја чему сам?
АРКУЛИН: Још се вртиш тудије, беццо футуо? - Вукава, што ти велиш? Меритам ли љубовцу сада?
ВУКАВА: Јаох, сјетна, тко би мнио да у теби то лежи!
АРКУЛИН: Ја се овога првога обстакула либерах.
ВУКАВА: Ти, ти нијеси човјек ма змај!
АРКУЛИН: Вукава, богме змај, и реци Анчици - змај. Стар је, њетко говори; Вукава, ти си видјела, нећу ништа говорит; умјеј сповидјет. I реци јој да ми не има за зло ер јој сам овако брата тратао; он је све крив, ер хтје проват што је јакос Аркулинова, - тот њему! Реци јој: "Цић твоје љубави му сам живот простио".
ВУКАВА: Ја 'о' ћу све ријет. Ма ход'мо опет у мене у кућу, ер ти имам од ње стране веле говорит. Нека ја носим ту штитину.
АРКУЛИН: Вукава, нећу нег ја! Ово је моја чâс, ово ћу у меморију ставит ад постерос; мном је данаска сва моја фамеља чâс добила етерну, етерну.
ВУКАВА: Благо њим с тобом!
Трећи призор
[уреди]
КОТОРАНИН: Враганајес по петнајес, комедије, комедијоле! Боље је мени настојат као ћу лопиже продат, нег да се мном Дубровчићи ругају. По светога Трипуна, блаженога нашега конфалуна а мога крснога имена, као не бијеху за ино Трипу довели у машкарату, нег да се њим ругају Дубровчићи, - Дубровчићи, ер као уљезосмо један другога у руге стављат, њетко ће и други помижан остат. По браду Божију, да враг узме душу онијем нашијем ки помижаше крушке, да их помижанијех Дубровчићем продају, пак их сами, бестије од три боланче, једоше. Фортуна их затегну; ставише се теј крушке јести: "Ова није помижана, ова није усцана, ова није". Враг да их вазме! Даше фин свијем крушками, да смо сад за руг Дубровчићем и витуперијо од све Далмације. Лудјак један учини ерор, а сви га мудри не могу ремедијат. А, уз ове туге, још нас и наш дом и наша кућа бије. Они вражији ајер, колико нас рађа, толико нас килавијех рађа. Те вражије крепатуре рењају у нас, ер сам већекрат рекао у мени, а мени: кило, враг да те вазме, ако си и моје месо; и вас тедијо мој зло' чести придавам. Тизим нас вражији Дубровчићи највеће коре. Да враг узме они дјавољи ајер ки нас придртијех рађа, да смо за руг Дубровчићем и витуперијо врагу и његову оцу. Њека ме маланкунија ухити разбирајући ове ствари; поћу мало зачет уз лует, да ми маланконија од срца отиде.
Кроз бужу ме гледаш, не даш ми покоја;
раздро сам вехти плаш...
Четврти призор
[уреди]
АРКУЛИН: Ола! Чујеш ти, Которанине, да си отле најбрже отишао с тизијем леутом; нећу тизијех леута ту!
КОТОРАНИН: Ки враг одзгор говори?
АРКУЛИН: Јеси ли ме чуо?
КОТОРАНИН: Мало сам поглух, нон алдо троппо бен.
АРКУЛИН: С тизијем леутом отоле! Јеси ли чуо?
КОТОРАНИН: С овизијем сам леутом овди, и овди ћу стат, а ти ми параш њека придрт с тјезијем ријечми од бјестије.
АРКУЛИН: Сцијениш ти да сам ја Которанин?
КОТОРАНИН: А што хоћеш изријет од Которана?
АРКУЛИН: Курвина килава траго, још те ту видим?
КОТОРАНИН: Има бит да ти је то домаћа сповидјела.
ЛОПУЂАНИН: Гиураддио, пер сан Гиван, како ти неће пробит оружје које ми си уграбио пер суперцхиариа.
КОТОРАНИН: По светога Трипуна и по четири ванђелисте, као те ће велик враг вазет, ако у нокте Трипи упадеш, беко од три боланче!
ЛОПУЂАНИН: По сонце, које над нами свијети, и по море, које бродим, једа те кад на Игало срјећа доведе! Ах, за миром сам, тер сам свезан! Знаш које сам прове ја на мулу од Дзембе учинио?
КОТОРАНИН: Ах, моли твога Бога и његову матер, ер нијесам оно мало лопижа допродао! Нећу њими перикулат; а ја бих те научио што је Трипе Которанин.
ЛОПУЂАНИН: Гиураддио!
КОТОРАНИН: По светога Трипуна!
ЛОПУЂАНИН: По Госпу од Пшуња!
КОТОРАНИН: По Мајку од Котора!
ЛОПУЂАНИН: По светога Антуна и Николу од Бара!
КОТОРАНИН: По Петра и Андрију и Јодзефа мартира светога!
ЛОПУЂАНИН: Ја те ћу!
КОТОРАНИН: Знат ћеш, бестијо од три боланче, с кијем имаш што чинит!
АРКУЛИН: Респетам, имам респет! Пођ'те збогом, шета'те.
ЛОПУЂАНИН: Гиураддио, изиди ако т' што иде од руке. Ово ти пара пестулезом бит?
КОТОРАНИН: Ја, по Мајку Божију да изиде, у пече бих га учинио.
АРКУЛИН: Ах, два сте на једнога!
ВУКАВА: Пођите збогом, добри људи! - Господару, иштетићеш вас посао твој, ако ш њими узговориш.
ЛОПУЂАНИН: Ха, једа те кад на Игало добра срјећа донесе!
КОТОРАНИН: Неће ли те ки враг у Котор донијет један дан, да се ја и ти целивамо?
Пети призор
[уреди]
МАРИЋ: Која је трјеска ово прид мојом кућом? Што је то оружје? Вицулине, што се то раби? Али ти вазда кустијон чиниш?
ВИЦУЛИН: Није нег, гиураддио, њека бјестија!
КОТОРАНИН: По светога Трипуна, њека бјестија!
МАРИЋ: Ходи у кућу ти! А ти, добар човјече, пођи на твој посао.
КОТОРАНИН: Ме реццомандо, ваш сам слуга.
МАРИЋ: Пара ми, бијеше оно Трипе Которанин, мој пријатељ, а не стављах се од њега.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|