Hajduci/1
DEJSTVO PRVO
(Šuma u gori Garevici)
1.
(Hajduci se bune, vika nerazborita i ponaosobno izvikivanje imena: „Jezdimir, Mileta, Ivan". — Mileta stupi)
MILETA: Šta se bunite, junaci, i šta hoćete?
STANKO: Harambašu hoćemo. Ko je video i kuću jednu bez glave, dak'mo l' četu tolikih hajduka!
MILETA: A vi birajte sebi poglavicu.
STANKO: Ta to mi i radimo; i ja velim, da nam budeš ti.
NEKOLIKO HAJDUKA: Ivan, Ivan!
MILETA: Čujte, junaci, da vam kažem štogod naprosto. Je l' da se za poglavicu uzima uvek koji je najzreliji i najvrsniji, i koji je kadar samu smrt za perčin uhvatiti? Takvog vi birajte.
ŽIVOJIN: Jest, ali ko će takvog naći u ovoj gunguli? Ja mislim, da sam ja najjači i najpametniji; treći opet, da je najbolji i najvrsniji od nas sviju; pa ko će nas sjediniti?
MILETA: A ono čujte, mišji repovi, što Mšpeta može. Neću da vam kazujem, šta sam dosada činio; sami ste mogli videti, ako su vam oči bile kod kuće.
ŽIVOJIN: Jest, ti si se među nama odlikovao, kao vuk među ovcama.
IVAN: Kao ker među zecovma.
MILETA: Razvodite kako vam je drago; no sve još ne znate. (Trgne pištolj). Vidite li ovo tane? Njim ću ja pušku napuniti. (Hitro puneći). Jeste li vid'li? Je li tane unutra? Živojine, je l' tane unutra?
ŽIVOJIN: Jes' tako.
MILETA: Kad jest, a vi gledajte. (Potegne pištoljem u prsi; pištolj pukne, a on ostane nevredim). Jeste li vid'li?
ŽIVOJIN: Bog i moja duša, to je golemo junaštvo!
STANKO: Pravo, nek nam on bude harambaša!
NEKI HAJDUCI: Ivan, Ivan!
IVAN: Ej! zla vam sreća, junaci! Kad bi glave rasle kao repuv, ko bi radije od mene? Al' ovako jok! Jer da vam ne lažem, braćo, ja nerado stojim tako pred puškom kao Mileta, i koliko sam meso namenio vranama, opet ne bih želeo, da me tane onde zgodi, gde njega malo čas udari. Nego znate li vi što je: da mi lepo okunjimo noseve, kao mlada nevesta kad je povede dever, pa da se pokorimo Mileti. Neka on svuda napred, a mi ćemo koji za grm, koji za klade, pa kako Bog da.
ŽIVOJIN: Pravo veliš, Ivane, najjunačnijemu pristoji starešinstvo.
IVAN: Ko je jači, onaj je i stariji, odavno su naši kazali. Neka Mileta kao harambaša ide sredom, zašto bi i sramota bila da se poglavica krije po kudelji; a mi, prosti, možemo malo i oko čuture. Aj, Jezdo?
JEZDIMIR: I ja velim, da nam Mileta bude harambaša.
SVI: Živeo!
MILETA: Pristajete svi na ovo?
JEZDIMIR: Svi koliko nas ovde brojiš.
MILETA: Dobro, no šta ćete reći za moju ćud? Vi znate, da nepokorna čoveka ne mogu da trpim. Hoćete l' me slušati?
STANKO: Pa što si harambaša, kad te ne bi slušali?
MILETA: Daj tu čuturu ovamo, Živojine. (Živojin donese, Mileta naspe vina u kupu). Da se zaverimo po zakonu hajdučkom. Što ja reknem, svaki da posluša; što zapovedim, svaki da učini.
HAJDUCI (kleknu i poskidaju fesove): Ti poglavica, a mi hajduci.
MILETA: Ovo mu pričešće bilo poslednje, ko misli nevere učiniti; klonuo pod rukom slabomoćne žene i babe ga preslicama po sokaku vijale, ko pomisli na izdaju! Primate li zakletvu?
HAJDUCI: Tako nek nam bude! (Svaki srkne po malo vina).
MILETA: A ja se zaklinjem mojim oružijem i junačkom srećom, da vas neću nikad ostaviti, nego zlo i dobro bratski s vama do poslednjeg časa deliti. (Popije vino što je ostalo).
STANKO (ustane i s njim svi hajduci): Da živi naš harambaša Mileta, i Garevica se od njega proglasila!
SVI: Živeo!
MILETA: I vi da ste korisni, i berićeta imali, pa uvek se ugledali na svog harambašu!
IVAN: Ako je za čuturu, mogu i na mene.
JEZDIMIR: E, već ti si uvek prvi, gde je čutura, samo da je drugi napuni!
ŽIVOJIN: Valjda neće on kopati!
IVAN: Da sam hteo kopati vinograd i orati njivu, ne bi' ovamo ni došao.
ŽIVOJIN: Tako je.
MILETA: Dosta sad toga; udaljite se! (Hajduci odlaze. Prođe nekoliko puta tamo i ovamo, pa onda viče) Živojine!
|