Хајдуци/2
2.
ЖИВОЈИН, пређашњи
ЖИВОЈИН: Ево ме, харамбаша.
МИЛЕТА: Шта си отембесио врат; зар ти избор није повољан?
ЖИВОЈИН: Повољан, душе ми; но пушка твоја још ми једнако звижди у ушима.
МИЛЕТА: Еј, јуначе, зла ти срећа, и ти си ми уз хајдуке пристао! Иди боље, те ори и копај и хараче Турцима плаћај, а не говори тако, да ти се и чворци смеју.
ЖИВОЈИН: Ја сам доста речи чуо, да има људи, које тане не бије; али тога покора до данас не видо'.
МИЛЕТА: Престани, јађан, не срамоти заната, већ ти мени кажи, шта ти је харамбаша на смрти наручио?
ЖИВОЈИН: Шта ми је могао наручивати?
МИЛЕТА: Ти си био његов најбољи пријатељ.
ЖИВОЈИН: Као и твој; али, као што знаш, једно јутро нађосмо га мртва. Ко се надао његовој смрти?
МИЛЕТА (у мислима): Тај сплет од паучине морадо' раскинути, да маторог паука доле стерам. — Знаш ли како је погинуо харамбаша?
ЖИВОЈИН: Досада не могосмо ни један разабрати.
МИЛЕТА: Ја сам га убио.
ЖИВОЈИН: Шта?
МИЛЕТА: Како не бих, с овим срцем, с овим рукама? Или да довека зар будем подлога туђа? Он ме је од матере малога украо, учио ме како треба људе убијати, па зар да не осети и он, шта је то бити убијен, који је оматорио људе морећи. Хе, хе! Ја сам на њему занат прокушао, и на моју душу, нисам осрамотио учитеља.
ЖИВОЈИН: Ти си ми тако главу забунио, харамбаша, да не знам управо, да л' ми на рамени стоји, ил' је зашла куд у шуму. Твоје је јунаштво велико, а још већа та слобода. (Чеше се по глави). Допусти, Бога ти, да те од све невоље запитам, каквим путем дође до тог ђаволства, да те пушка не бије?
МИЛЕТА: Ако хоћеш да останемо пријатељи о том ми не спомињи.
ЖИВОЈИН: Теби је, видим, неповољно, ал' ја никако не могу да избијем из главе. Што више одбацам, то ми се већма уврће у мозак, па ме копа, велиш, мрави се залегли. Зато чуј ме, харамбаша: ја не тражим знати, где ти амајлије стоје; само ми кажи, тако ти вере, како пронађе ту чудотворну силу, да бар од све невоље знам, што сам одавно слушао и желео сазнати.
¬МИЛЕТА (ухвати га за руку): Живојине, кад си ме у овом ћеву десио, хоћу баш да ти приповедим. Ходи, седидер покрај мене. (Посаде се, Милета накриви фес). Еј, тужан, слатко ли ти је на младо доба мислити! Кад ме је харамбаша од матере украо — ти још ниси био дош'о — био сам ти дечак од једно дванаест — тринаест година; ништа ми није било милије, него ловити и у белег гађати, а већ за несташ нећу ни да ти спомињем, сам можеш знати. Кад ти једном пођем на Илијин извор све с ноге на ногу скачући и певајући, на путу упазим једну змију; те змије, брате, ја ти не видо', нити ћу је видети. Светљаше јој се круна на глави, велиш, свећу би мог'о припалити.
ЖИВОЈИН: Да не буде то, штоно кажу, змијски цар?
МИЛЕТА: Ниси се преварио. Змијски цар зацело; змија голема, пружила се на сунцу, па спава. Ја се весеља неколико овим красним створом, па онда рекнем у себи: ала баш те нећу убити, кад си тако лепа. С тим је узмем на штап и уклоним с пута да је ко не згази, па одем. Кад би после подне, оду хајдуци у лов, а ја уморан, а и наквашен мало црвеником, слатко заспим поред пештере. Кад ал' ето ти ми на сну једног седог старца, велика људа, канда га сад гледам; у руци држаше штап, којим ме дирне. „Чуј, вели, дијете, ти си учинио себи сила добра, што ниси убио ону гују, коју си пре подне видео. Иди њој, она је тамо, где си је оставио, и ону траву, што у устима држи, узми себи, засеци леви длан и десну ногу, метни траву да зарасте, па ћеш срећан бити." С тим ме удари штапом и ја се пробудим. Ко би ме задржао да не одем тамо? Ал' како ти се узбезекнем, кад исту змију нађем на поузвишеној стени, где седи и траву држи у зубима. Како ме угледа, остави траву на камену, па се полако удаљи; а ја, радостан, шчепам то чудотворје, па ти одјакарим добро овде (показује длан) и десну ногу, и утрпа?! траву.
ЖИВОЈИН: Па како си после сазнао да је то лек баш од пушке?
МИЛЕТА: Расрди се нешто харамбаша, па потегне посред среде пушком на мене. Ја осетим удар танета на прсима, али крви ни од корова. Кад би у вече, нађем тане у кошуљи. А, ту ли си, момче? Ја држа' да ће оно бити од урока и вештица, а ово ти је још боље за наш занат.
ЖИВОЈИН: Хм! хм! Што ми наказива. Па није ти ништа траве остало?
МИЛЕТА: Што ми је претекло, бацио сам у ватру.
ЖИВОЈИН: Ај, Бог те видео, шта учини! Могаше се још који сачувати од те проклештине. Ја ти истина слабо пазим на живот, од како сам душу ђаволу заложио, ал' опет би на сваку руку волео подуже кусати купуса. (Звук од пушке).
МИЛЕТА: То пушка пуче?
ЖИВОЈИН: Момци су весели.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|