Хајдуци/1
ДЕЈСТВО ПРВО
(Шума у гори Гаревици)
1.
(Хајдуци се буне, вика неразборита и понаособно извикивање имена: „Јездимир, Милета, Иван". — Милета ступи)
МИЛЕТА: Шта се буните, јунаци, и шта хоћете?
СТАНКО: Харамбашу хоћемо. Ко је видео и кућу једну без главе, дак'мо л' чету толиких хајдука!
МИЛЕТА: А ви бирајте себи поглавицу.
СТАНКО: Та то ми и радимо; и ја велим, да нам будеш ти.
НЕКОЛИКО ХАЈДУКА: Иван, Иван!
МИЛЕТА: Чујте, јунаци, да вам кажем штогод напросто. Је л' да се за поглавицу узима увек који је најзрелији и најврснији, и који је кадар саму смрт за перчин ухватити? Таквог ви бирајте.
ЖИВОЈИН: Јест, али ко ће таквог наћи у овој гунгули? Ја мислим, да сам ја најјачи и најпаметнији; трећи опет, да је најбољи и најврснији од нас свију; па ко ће нас сјединити?
МИЛЕТА: А оно чујте, мишји репови, што Мшпета може. Нећу да вам казујем, шта сам досада чинио; сами сте могли видети, ако су вам очи биле код куће.
ЖИВОЈИН: Јест, ти си се међу нама одликовао, као вук међу овцама.
ИВАН: Као кер међу зецовма.
МИЛЕТА: Разводите како вам је драго; но све још не знате. (Тргне пиштољ). Видите ли ово тане? Њим ћу ја пушку напунити. (Хитро пунећи). Јесте ли вид'ли? Је ли тане унутра? Живојине, је л' тане унутра?
ЖИВОЈИН: Јес' тако.
МИЛЕТА: Кад јест, а ви гледајте. (Потегне пиштољем у прси; пиштољ пукне, а он остане невредим). Јесте ли вид'ли?
ЖИВОЈИН: Бог и моја душа, то је големо јунаштво!
СТАНКО: Право, нек нам он буде харамбаша!
НЕКИ ХАЈДУЦИ: Иван, Иван!
ИВАН: Еј! зла вам срећа, јунаци! Кад би главе расле као репув, ко би радије од мене? Ал' овако јок! Јер да вам не лажем, браћо, ја нерадо стојим тако пред пушком као Милета, и колико сам месо наменио вранама, опет не бих желео, да ме тане онде згоди, где њега мало час удари. Него знате ли ви што је: да ми лепо окуњимо носеве, као млада невеста кад је поведе девер, па да се покоримо Милети. Нека он свуда напред, а ми ћемо који за грм, који за кладе, па како Бог да.
ЖИВОЈИН: Право велиш, Иване, најјуначнијему пристоји старешинство.
ИВАН: Ко је јачи, онај је и старији, одавно су наши казали. Нека Милета као харамбаша иде средом, зашто би и срамота била да се поглавица крије по кудељи; а ми, прости, можемо мало и око чутуре. Ај, Јездо?
ЈЕЗДИМИР: И ја велим, да нам Милета буде харамбаша.
СВИ: Живео!
МИЛЕТА: Пристајете сви на ово?
ЈЕЗДИМИР: Сви колико нас овде бројиш.
МИЛЕТА: Добро, но шта ћете рећи за моју ћуд? Ви знате, да непокорна човека не могу да трпим. Хоћете л' ме слушати?
СТАНКО: Па што си харамбаша, кад те не би слушали?
МИЛЕТА: Дај ту чутуру овамо, Живојине. (Живојин донесе, Милета наспе вина у купу). Да се заверимо по закону хајдучком. Што ја рекнем, сваки да послуша; што заповедим, сваки да учини.
ХАЈДУЦИ (клекну и поскидају фесове): Ти поглавица, а ми хајдуци.
МИЛЕТА: Ово му причешће било последње, ко мисли невере учинити; клонуо под руком слабомоћне жене и бабе га преслицама по сокаку вијале, ко помисли на издају! Примате ли заклетву?
ХАЈДУЦИ: Тако нек нам буде! (Сваки сркне по мало вина).
МИЛЕТА: А ја се заклињем мојим оружијем и јуначком срећом, да вас нећу никад оставити, него зло и добро братски с вама до последњег часа делити. (Попије вино што је остало).
СТАНКО (устане и с њим сви хајдуци): Да живи наш харамбаша Милета, и Гаревица се од њега прогласила!
СВИ: Живео!
МИЛЕТА: И ви да сте корисни, и берићета имали, па увек се угледали на свог харамбашу!
ИВАН: Ако је за чутуру, могу и на мене.
ЈЕЗДИМИР: Е, већ ти си увек први, где је чутура, само да је други напуни!
ЖИВОЈИН: Ваљда неће он копати!
ИВАН: Да сам хтео копати виноград и орати њиву, не би' овамо ни дошао.
ЖИВОЈИН: Тако је.
МИЛЕТА: Доста сад тога; удаљите се! (Хајдуци одлазе. Прође неколико пута тамо и овамо, па онда виче) Живојине!
|