U gradini struk bosiljka
Nedeljko Bogdanović: U gradini struk bosiljka, Gradina broj 5-6/1971, str. 63-70.
Između više desetina pesama zabeleženih u svrljiškim selima Bučumu i Belom Potoku donosimo ovde jednu rukovet. Izvesna njihova tematska objedinjenost, iako nije slučajna, nije tražena. Više nam se, pri izboru, nametala raznovronost ovih zapisa. Pa i ona nije sasvim uopela, kao što ne bi uspela, verujemo, ni ona uobičajena klasifikacija na posleničke, ljubavne, religiozne,... i druge grupacije, jer je usmeno peoništvo obogaćeno prepletom različnih motiva pa bi svrstavanjem jedne pesničke tvorevine u jednu orijentacionu celinu druge grupe, možda nepravedno, bile osiromašene.
Teško je utvrditi poreklo ovih pesama, vreme njihova nastanka, rasprostranjenost, varijante, a u ovom trenutku nije nam sasvim moguće da utvrlimo ni to jesu li i gde ovi primerci objavljeni. Pa i ako jesu, ako ima i varijanata, ako i nisu ove pesme svrljiške možda, mi ćemo se zadovoljiti istinom da ove peome žive na zemljištu gde smo ih čuli i mi ih, evo, takve i predajemo čitaocima. Relativio kratke, mogle su da se lako i dugo pamte, i neki saopštavači ili pevači, od kojih smo ove pesme zapisali, tvrdili su da ou ih čuli još za vreme svoga detinjstva, obično od svojih baba, a karakteristična jezička boja sela oko Tresibabe govori i o tome da su ove pesme dosta dugo na ovom terenu.
A šta o samim pesmama reći i zašto o njima govoriti? Najbolje je ako one same govore, koliko mogu. Mi bismo, ovom prilikom, saopštili samo neke, svoje lične, utiske.
Već prva pesma ove rukoveti nalmamila nas na zagonetan smisao adžijina vojevanja i povela nas u vreme osmanlijskih pohoda koji su katkad, svedeni na lični nivo ratnika, i u lepim robinjama nalazili svoj cilj, ali ias crvenilom čizama upozorila da će robinja za koju godinu dana valja vojevati proći krvavim tragom sile. U drugoj pesmi jedan strukturni elemenat njen, ime prosioca Selima takoće upućuje na muslimanske izvore ove interesantne pesmice, ali nam se razložnijim čini tumačenje po kome označeni elementi imaju samo karakter pesničkog manira a da je bitnije njihovo emocionalno tle kome socijalne oznake mogu omogućiti jače značenje, i zračenje. I doista, u carevu odgovoru (vidi pesmu 2) u svojevrsnoj opozipionoj konstrukciji, stiloki relevantnoj, nalazimo poetsku tvrdnju o prednosti umnog i pametnog nad lepim i dopadljivim, što pesmu seli u atare srbijanskog sela, odakle se svojom gorkom intonacijom greha javljaju i stihovi kakve imamo u pesmama 18 i 19, za koje mislimo da su u ovom izboru najstarije.
Zastali smo pred iskrenošću pesme u kojoj nepoznata moma u kletvi hvali neobičnu lepotu izabranika (pesma 3). Lepota kao udes, kao fatalni istočnik tragičnog koje je komplementarno zanosno lepom, nije nepoznat motiv u usmenom peoništvu. Od zaručnice Milića barjaktara do ove peome Ne treba mnogo ići — samo proći jednu modifikaciju poetokog žarišta. Druške i sestre rođene zapaljene lepotom momka ne mogu sakriti svoju do egoizma naraslu ljubav, a njihova kletva samo je verbalni izraz emocionalne reakcije na nemogućnost ostvarenja ljubavi u uslovima prirodne nedeljivosti lepote. Ono što oplemenjuje isto tako može i da boli.
Nesumnjivo je da je lirsko uomeno pesništvo izraz emocija i shvatanja mladeži, a ta mladež, isto je tako nsumnjivo, do naših dana gotovo, bila je u zavisnosti od prejakog uticaja starijih i nastojanja koja se niou uvek, a možda i nikad, podudarala sa težnjama i željama mladih, bilo da su to htenja koja možemo nazvati plodom određenog vremena ili pak ona svojstvena mladima uopšte. Mladi su najčešće bili svesni svoga položaja, i nemoći svoje na tom položaju, a pesma je bila onaj ventil za odušak emonionalnog potiska pobućenog i naraslog u stegama surovih patrijarhalnih društvenih odnosa. Miroslava Ranđelović, nepismena pevica, darovala nam je jednu, u ovome, vrlo ilustrativnu pesmu (15). Strogi nazori begovskog vremena (da li samo tog) dozvoljavali su društvo momaka i devojaka u poslu, ali vreme razonode, eventualne zabave, intimnosti, regulisano je neprikosiovenim pravilima o ponašanju čeljadi. Begova belija, koja je toliko mučila bega kako da je požnje, planula je do podne, momci i devojke zajedno su je želi, zajedno ručali i plandovali, ali „jadna" večera predstavljala je i rastanak i odvajanje jednih od drugih, a sam akt odvajanja, u kome su poetski junaci dospeli u pasivan položaj, pojačan je rustikalnim elementima građenim poređenjem sa nasilnim odvajanjem jaganjaca od dojkinja.
Motiv izneverene ljubavi koliko i sama ljubav, uvek može da pesničkoj slici obezbedi plodno emocionalno tle. U uslovima patrijarhalne etike, a s tim uslovima na žalost moramo računati dok se predajemo drhtajima ovih stihova, ta nevernost ima smisao tragike budući da ženik ili nevesta najčešće i nisu mogli uticati na izbor bračnog druga dok su o tome odlučivali stariji. Ipak, pesma to ne prašta (12) isto onako kao i kad je izabranik odgovoran za svoje postupke (pesma 11). Gorda pastirka, moma zagorka, ponosno i prkosno odbija reči svoje buduće zaove, ostavljajući voljenog bez odgovora na njegovo „umiranje za njom" jer se ogrešio o nepovredivost ljubavne tajne.
Ukazaćemo na jedan momenat pesme ne baš nepoznate ljudima koji prate sve značajnije napore na sakupljanju narodnog blaga istočne Srbije. To je onaj deo osme pesme kada se uz nepostojanje hlada pod viookim drvetom paralelno postavlja tvrdnja da „ubava moma rod nezna”. Čitalac će neki stih ranije naći i paralelni stilem da takva „moma rod nema", a sigurno je da će mu ovakva tanana varijacija odnosa lepote prema ograničenjima rodbinstvom i njeno postavljanje prema odnosima odgovarajućih elemenata u prirodi, lišenih dakle socijalnih uslova egzistencije, omogućiti poetski doživljaj.
I samo nekoliko reči o pesmi koja nas može poučiti da je snaga izraza ovih pesama ia visini njihovog estetskog dometa. Na socijalnoj osnovi izrasla, tragično intonirana, pesma-raspeće (zapis broj 16) rascvetava se u sumoran cvet gorkog mirisa, toliko bogat prelivima oporog saznanja u slikanju siromaštva, tog spoljašnjeg društvenog uzroka emocionalnog sloma zaljubljene jedinke, koliko je to siromaštvo veliko, a lepo nađeni izrazi, u gradaciji rastuće ekspresije kojom se nemogućnost ostvarenja ljubavi s devojkom bogatog roda naglašava, ukazuju na snagu talenta bezimenih stvaralaca bez čijih bi smo napora bili mnogo siromašniji.
O bogatstvu vrta kojim omo tragali, neka govori i podatak da je bilo žena koje su i po triidesetak pesama znale napamet. Ovde dajemo i imena saopštavača kojima ostajemo zahvalni. U zagradama je broj godina saopštavača, a brojevi van zagrada označavaju redno mesto pesme u rukoveti. Napominjemo da su sve ove seljanke nepismene, i da su peome zabeležene 1971. godine^
Rada Bogdanović (51): 1, 11, 13, 16;
Savka Petrović (65): 2, 5, 8, 10;
Miroslava Ranđelović (60): 3, 4, 7, 9, 15, 17, 18, 19;
Dobrosavka Đorđević (50): 12;
Pesme 6,14. zapisivač je uzeo iz materijala koji je sakupio za vreme službovanja u Belom Potoku, kod Svrljiga, ali bez podataka o saopštavačima.
- 1. Adžijina gradina
- 2. Selim prosi u cara devojću
- 3. Mlado momče prokleta ti majća
- 4. Ispod selo zelena livada
- 5. Jovane, more, nevene
- 6. Vino piju trideset drugara
- 7. Ela, Vido, duda da beremo
- 8. Ubava Rado, ubava
- 9. Kalinica k’l gazila
- 10. Oj momčence, mislo moja
- 11. Todorće, t'nka zagorće
- 12. Znaješ li, momče, znaješ li
- 13. U gradinu struk bosiljak
- 14. Devojčica crkvu mete
- 15. Polegla je begova belija
- 16. Ne idi, sinko, ne luduj
- 17. Tijo peva Zagorka devojća
- 18. Bogdena je beda potpadnula
- 19. Kukavica ribu čestitala
Bučum prinada timočko^lužničkom dijalekatskom području čije se govorne odlike i u ovim pesmama ogledaju. Pesma 6 i 14 zapisane su u Belom Potoku (svrljiškom). To selo pripada drugom području, svrljiško-zaplanjokom, unekoliko različnijem od prethodnog. Ovde smo zadržali i starinu gramatičkih oblika, i rečeničnu konstrukciju i fonetske karaktristike izvornog kazivanja, a poluglaonik poznat ovim govorima beležili smo znakom (,). Neke rečnj učinilo nam se, mogu biti nepoznate čitaocima iz drugih sredina, pa ćemoo ovde dati njihovo značenje. U zagradama je broj pesme u kojoj je reč upotrebljena.
dide (1) — elidirano: da ide;
podnosi (2) — ponosi;
obrisin (4) saopštavač Miroslavja Ranđelović, nije znala da objasni značenje ove reči ali se složila s tumačenjem, dobijenim s druge strane, da je to iskvareni oblik reči ibrišim. Obrioin-tkanice bile bi u tom slučaju tkanice (pojas) protkane svilenim koncem;
pola (7) — kraj suknje;
k'l (9) — kal, kao, blato, kaljuga;
podbedila (9) — napala, optužila;
misla (10) — misao, ono što je predmet mišljenja;
brobinjak (12) — mrav;
navrevilo (13) — narazgovaralo, naaiškovalo;
cevara (17) — vrsta svirke, duža frula;
podpadnula (18) — dopao je bede, spopala ga neoreća.
Uvodni tekst, zapisi i objašnjenja
Nedeljko BOGDANOVIĆ