Tomaida (drama u tri čina)/10
X
DESPOT, GRUBEŠA, VLAD, BRAJKO BRAJANOVIĆ
DESPOT: Čuste AI starce kako sanjaju?
BRAJKO: Dobar si, gospodaru, kao dobar dan. Ovakve goste Kesar Preljub bi u tamnici gostio, a sabljom bi im odmeravao reč.
DESPOT: Da, kesar bi drukče, al’ ja... rad sam narodu da budem vladalac a ne gospodar roblju. Ne trpim buntovnike al’ cenim u njih ljubav ka slobodi. (Grubeši) Reci mi, Grubeša, kako bi to s Dmitrom, ti si ga ulovio?
GRUBEŠA: Onako kako ti je Selenović kazao, gospodine Despote.
DESPOT: Zar reče baš da te mene hteo ubiti?
GRUBEŠA: Reče i, veruj, neće poreći.
DESPOT: I nije se branio?
GRUBEŠA: Jeste u prvi mah, al’ čim doneše buktinje kao da se od one svetlosti svest u njemu probudi. Pogleda me u oči pa klonu i udariše mu suze na oči ko u deteta. Sam pruži ruke da mu ih vežemo i uze pokajnički moliti: „Vezujte, vezujte me i terajte u tamnicu!” Ja ga zapitah: „Šta si hteo, šta si naumio?” A njemu grlo zagrca, te jedva prođe reč: „Ja sam izdajnik, podli izdajnik!” A zatim, kad ga već povedosmo, gruvajući se u grudi, reče još: ,,Htedoh da zamočim ruke u krv njegovu, hvala ti što me omete!” — „U čiju krv?” — zapitah ja.
DESPOT: Šta reče?
GRUBEŠA: Najpre poćuta, a zatim, već pred vratima tamničkim dodade: „Prezri me, prezrite me svi i gnušajte me se! Ja sam najamnik, podli najamnik, koji je despotovu glavu obećao na dar hajdučici!”
DESPOT: Reče li pošto ga je Tomaida kupila, da znam bar cenu svoje glave?
GRUBEŠA: Ni reči više!
DESPOT: Reći će! Dovedite ga preda me!
GRUBEŠA (Odlazi)
|