Томаида (драма у три чина)/9

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   VIII IX Х   ►

IX

ГЕРОНДИ, БРАЈКО БРАЈАНОВИЋ, СЕЛЕНОВИЋ, ДЕСПОТ, ПРЕЂАШЊИ

БРАЈКО (Уводећи геронде): Сачекајте овде деспота! — (Прилази Владу и Грубеши те образују засебну групу и разговарају међу собом до појаве деспотове).
СЕЛЕНОВИЋ (После извесне паузе устаје и објављује): Господин Деспот!
ДЕСПОТ (Опасан мачем, улази и отпоздравља геронде који се дубоко клањају): Добро ми дошли уважени молоски геронди!
ПРВИ ГЕРОНД (Клаљајући се): Доносимо ти понизно, кирије деспоте, поздраве молоскога племена које поштује твоју силу и верује у твоју правду!
ДЕСПОТ: Драги су ми поздрави које ми доносите из Молосије, али ми нису драги гласови који ми отуда стижу. Томаида, кћи деспотице Ане, остала је у земљи и сакупила на Пиндосу чету одметника да се бори са мном. Та чета с дана на дан расте, пристижу јој одметници са свих страна, а молоска младеж листом јој је похитала у планину, у одметништво. Када сам једном погонио чету Томаидину, Молосија јој је уточиште дала. Ја не бих хтео мачем и огњем да разорим то гнездо бунтовно, јер ценим молоско племе изнад свих племена епирских, али ја хоћу на својој победи мирне ноћи да проводим!....
ПРВИ ГЕРОНД: Чуј ме, кирије деспоте! Победа туђег народа никад и никоме није била узглавље на коме би мирне ноћи могао проводити. Сила, коју си довео и са којом си нас победио, била је јача од наше снаге и стог ти рекох: поштујем ти силу. Гледао сам те, кирије деспоте, у борби са нама; умео си храбро стати и храбро остати пред опасношћу; стани дакле храбро и пред истином: да победилац не може бити драг побеђеном ал’ зато може бити праведан, зато и рекох још: верујемо у твоју правду!
ДЕСПОТ: Није то моћ силе која је мене овамо довела већ моћ правде, јер ја сам дошао у име онога Цара, коме је Господ доделио да прими ромејско наслеђе. Ја нисам наишао овде као усов, незнаном силом завитлан, да домовима вишим кровове порушим; богомољама темеље заљуљам а земљу заспем безакоњем. Ви знате, ил’ реците ако је друкчије, да сам ја издао строге наредбе да се обичаји ваши очувају, да се закони поштују, па шта би више ви?
ПРВИ ГЕРОНД: Поштујеш обичаје, деспоте, то је истина и стога ти се дубоко клањам, ал’ у обичајима није сав живот једнога народа. Поштујеш велиш и законе, ал' има један закон, кирије деспоте, закон божји, који налаже да сваки народ има права да буде слободан. Тај си ти погазио, земљу си нам освојио, владаре нам прогнао и своју власт наметнуо.
ДЕСПОТ (Плане): Кирије геронде! Реч ти је оштра и да ти није старости, реч бих ти на врх мача дочекао! Не, кирије геронде, нисам ја вама власт своју наметнуо; власт је милост божија којој се и ви морате потчињавати као и ја. Нисам ја ваше владаре прогнао, већ ено вам га владар, деспот Никифор, седи у Византији, као талац Императоров, а деспотица Ана је напустила земљу пре но што сам ја у њу доспео. Ја сам се борио са царским намесником Синаденом, а не са деспотицом епирском.
ПРВИ ГЕРОНД: Ниси, кирије Деспоте, ни могао очекивати да би деспотица војску водила.
ДЕСПОТ: Нисам, ал’ нисам очекивао ни да би њена кћер хајдучку чету водила, а нисам очекивао ни да ће младеж из Молосије поћи у хајдуке, уздајући се у вашу мудрост, молоски геронди!
ДРУГИ ГЕРОНД: Допусти, кирије Деспоте, искрену да ти кажем реч. И мој је син одметник у планини, у чети Томаидиној, а ја сам дошао, видиш, да ти се поклоним и да ти покорност искажем. Млад си и сам, кирије деспоте, те зашто младежи замераш што се за срцем поводи а не за разумом. У нас се још певају песме о једној сјајној прошлости, у нас та прошлост још није престала бити сан који нам душе снагом запаја. Зевс рађа Ахилеоса, а Ахилеос дарује Молосији за краља сина, чијим се именом и данас зове Епирос. У Елопеји, на Томоросу, уздизала се Додона, којој су се Атињани клањали кадгод су посумњали у моћ питија делфијских; храму Додонином Крезус лидијски слао је, преко далеких мора, посланства да се поклоне и дарове му принесу. Кроз шум хиљадугодишњег храста, који се уздизао крај храма тог, сам Зевс је казивао народима своју реч. У нашу земљу слазили су богови са Олимпа, који нам је на северу, и слазиле су музе са Еликона, који нам је на догледу, на југу. Ми суседујемо са Осом која божанским престолима прети да их обори; ми смо чувари храма Аполонова, споменика битке између Октавиана и Антонија, која је судбину Рима одлучила; ми смо сведоци јуначке смрти три стотине Леонидиних Спартанаца. Два Пируса прослављају оружје наше у свету, пред првим дршће Рим, пред другим Сицилија. Акарнанци су се борили под Филиповим заставама, а Етолци побеђивали Демостена. Читава сјајна, велика прошлост, која у себи садржи историју света, развијала се на овоме земљишту, на свакој стопи земље коју газимо. Па зар ти, кирије Деспоте, хоћеш у младим душама да угушиш понос који је никао из те и такве прошлости?
ДЕСПОТ: Прошлост се само казује, са садашњошћу се рачуна. Прошлост припада старцима и песницима, а садашшост војнику и државнику. Казао си нам, кирије геронде, један леп сан; протрљај очи сад и погледај у садашњост. Да ли је она толико поносна? Или се зар молоска младеж поноси ћерком оца-убице и мајке тровачице, Томаидом хајдучицом?
ДРУГИ ГЕРОНД: Томаида је Палеологиња!
ДЕСПОТ (Плане): Палеолог сам и ја. Мајка је моја царска кћи. И крв Палеолога, која у мени тече, иште вашу љубав за мене!
ПРВИ ГЕРОНД: Ти ниси, кирије Деспоте, ушао међу нас као Палеолог.
ДЕСПОТ: Већ?
ПРВИ ГЕРОНД: Дошао си као Немањић, као намесник Цара туђинскога, који иште ромејско царство у наслеђе; дошао си...
ДЕСПОТ (Гневно): Доста! Ил’ додај још, дошао сам као господар оних које сам победио. (Пауза. Умирује се). Казали сте ми све што вам је на срцу лежало и, пошто ми немате више рећи, ил, ако би и имали, не желим више да чујем — то се можемо растати. Ви сте од пута уморни, ваља вам се одморити. (Селеновићу) Селеновићу, молоски геронди моји су гости и — моји таоци! (Међу герондима покрет изненађења). Остаће у проксенуса Теодулоса и слободно се кретати, само ван града не смеју маћи све док Томаида оружје не положи, или док молоска младеж не напусти њену чету. Водићеш рачуна да геронди буду добро угошћени и свуда предусретнути, да ми се не пожале ни на што. Разумеш ли, да ми се не пожале ни на што!
ПРВИ ГЕРОНД (Узрујан): Ми, кирије деспоте, бесмо позвани да ти будемо гости а не таоци.
ДЕСПОТ: Ми ћемо се још видети; ово нам неће бити последњи разговор. (Селеноваћу) Остаје све како сам рекао! (Герондима). Лаку вам ноћ, честити геронди!
ГЕРОНДИ (Клањају се и излазе праћени Селеновићем).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 83 године.