Томаида (драма у три чина)/10
X
ДЕСПОТ, ГРУБЕША, ВЛАД, БРАЈКО БРАЈАНОВИЋ
ДЕСПОТ: Чусте АИ старце како сањају?
БРАЈКО: Добар си, господару, као добар дан. Овакве госте Кесар Прељуб би у тамници гостио, а сабљом би им одмеравао реч.
ДЕСПОТ: Да, кесар би друкче, ал’ ја... рад сам народу да будем владалац а не господар робљу. Не трпим бунтовнике ал’ ценим у њих љубав ка слободи. (Грубеши) Реци ми, Грубеша, како би то с Дмитром, ти си га уловио?
ГРУБЕША: Онако како ти је Селеновић казао, господине Деспоте.
ДЕСПОТ: Зар рече баш да те мене хтео убити?
ГРУБЕША: Рече и, веруј, неће порећи.
ДЕСПОТ: И није се бранио?
ГРУБЕША: Јесте у први мах, ал’ чим донеше буктиње као да се од оне светлости свест у њему пробуди. Погледа ме у очи па клону и ударише му сузе на очи ко у детета. Сам пружи руке да му их вежемо и узе покајнички молити: „Везујте, везујте ме и терајте у тамницу!” Ја га запитах: „Шта си хтео, шта си наумио?” А њему грло загрца, те једва прође реч: „Ја сам издајник, подли издајник!” А затим, кад га већ поведосмо, грувајући се у груди, рече још: ,,Хтедох да замочим руке у крв његову, хвала ти што ме омете!” — „У чију крв?” — запитах ја.
ДЕСПОТ: Шта рече?
ГРУБЕША: Најпре поћута, а затим, већ пред вратима тамничким додаде: „Презри ме, презрите ме сви и гнушајте ме се! Ја сам најамник, подли најамник, који је деспотову главу обећао на дар хајдучици!”
ДЕСПОТ: Рече ли пошто га је Томаида купила, да знам бар цену своје главе?
ГРУБЕША: Ни речи више!
ДЕСПОТ: Рећи ће! Доведите га преда ме!
ГРУБЕША (Одлази)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|