Tako je moralo biti (drama u tri čina)/33
XIII
JELA, ĐORĐE
ĐORĐE (dolazi, slomljen, rezigniran) Nisam uspeo... odbio me je!
JELA: Još bolje, hvala mu! Đorđe, mi smo ipak spaseni!
ĐORĐE (ostane kao prikovan na vratima i gleda neverice)
JELA (dočepa paket s novcem sa stola) Evo... punih dvadeset hiljada... nosi, nosi što pre...
ĐORĐE (poleti ushićen) Jelo?!
JELA (tura mu paket) Nosi... idi, idi što pre. Nije dockan, još nije, ali je već poslednji trenutak... Idi!
ĐORĐE (još uvek poražen) Otkuda... kako?
JELA: Stankin miraz... Otela sam ga, razumeš li, otela sam ga iz ruku očevih.. prsten će biti odgođen za čitavu nedelju, dotle imamo vremena, Idi, idi... ne pitaj dalje. Kazaću ti sve.
ĐORĐE: Jelo, kako da ti blagodarim... kako da...
JELA: Posle, posle... idi sad, idi i... vrati mi se slobodan! (Čisto ga odgura te on ode. Ona ushićena žuri prozoru, koji je ostao otvoren, gleda za njim i maše mu veselo rukom.)
|